Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?
Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ. Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (...)
Mada nikakav prigovor ne izaziva to što se pojam ljubavi primenjuje na različite objekte, široko je rasprostranjeno mišljenje da je ljubav prema drugima vrlina, a ljubav prema sebi greh. Pretpostavlja se da u onoj meri u kojoj volim sebe, ne volim druge, da je ljubav prema sebi isto što i sebičnost. Ovo gledište nas vraća daleko u prošlost zapadnog mišljenja. Kalvin o ljubavi prema sebi govori kao o „pokvarenosti“. Frojd o ljubavi prema sebi govori jezikom psihijatrije, pa ipak, njegov vrednosni sud je isti kao i Kalvinov. Za njega je ljubav prema sebi isto što i narcizam, okretanje libida ka samom sebi. Narcizam je najraniji stepen ljudskog razvoja, a osoba koja se u kasnijem životu vratila na narcisoidni stepen nesposobna je za ljubav; u ekstremnom slučaju, ona je luda. Frojd je pretpostavio da je ljubav ispoljavanje libida (libido okrenut prema drugima je ljubav, a prema sebi – narcizam). Tako se ljubav i ljubav prema sebi uzajamno isključuju – što je više jedne, to je manje druge. Ako je ljubav prema sebi rđava, onda je nesebičnost vrlina.
Postavlja se pitanje: da li psihološko posmatranje podržava tezu o temeljnoj protivurečnosti izmedu ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima? Da li je ljubav prema sebi isto što i sebičnost ili su one u suprotnosti? Štaviše, da li je sebičnost modernog čoveka zaista briga za sebe kao pojedinca sa svim njegovim intelektualnim, emocionalnim i čulnim mogućnostima? Zar „on“ nije postao privezak svoje društveno – ekonomske uloge? Da li je njegova sebičnost isto što i ljubav prema sebi ili je izaziva baš njeno odsustvo?
Pre nego što počnemo raspravu o psihološkom pogledu na sebičnost i ljubav prema sebi, treba ukazati na logičku grešku u shvatanju da se ljubav prema drugima i ljubav prema sebi uzajamno isključuju. Ako je vrlina voleti svog bližnjeg kao ljudsko biće, onda je i vrlina voleti sebe, jer sam i sâm ljudsko biće. Ne postoji pojam čoveka u koji nisam uključen i ja sam. Učenje koje zagovara takvo isključivanje dokazuje da je u sebi protivurečno. Ideja izražena u Bibliji „ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe“ podrazumeva da se poštovanje sopstvenog integriteta i jedinstvenosti, ljubav prema sebi i razumevanje sopstvene pojedinačnosti, ne može odvojiti od razumevanja drugog pojedinca, poštovanja i ljubavi prema njemu. Ljubav prema sopstvenom Ja neodvojivo je povezana sa ljubavlju prema svakom drugom biću.
Ako prihvatimo da su ljubav prema sebi i prema drugima u principu povezane, kako da objasnimo sebičnost koja očigledno isključuje svaku istinsku brigu za druge? Sebična osoba je zainteresovana samo za sebe, želi sve za sebe, nikakvo zadovoljstvo ne oseća u davanju, već samo u primanju. Spoljašnji svet gleda samo iz ugla mogućnosti da iz njega nešto izvuče; njoj nedostaje interes za potrebe drugih i poštovanje njihovog dostojanstva i integriteta. Ona ne može da vidi ništa osim sebe; svaku osobu i svaku stvar procenjuje na osnovu toga koliko joj koriste; ona je suštinski nesposobna da voli. Zar to ne dokazuje da su briga za druge i briga za sebe neizbežna alternativa? Bilo bi tako kada bi sebičnost i ljubav prema sebi bili isto. Ali, upravo je takva pretpostavka greška koja, u bavljenju našim problemom, vodi mnogim pogrešnim zaključcima. Sebičnost i ljubav prema sebi daleko od toga da su identične, u stvari su suprotnosti. Sebična osoba ne voli sebe previše, več premalo; u stvari, ona sebe mrzi. Ovaj nedostatak prave naklonosti i brige za sebe koji je samo izraz njene neproduktivnosti, ostavlja je praznu i frustriranu. Ona je nužno nesrećna i teskobno zaokupljena time kako da od života ugrabi zadovoljstva u čijem postizanju sama sebe sprečava. Čini se da ona previše brine o sebi, a u stvari, ona samo bezuspešno pokušava da prikrije i kompenzuje svoj neuspeh u vođenju brige o svom stvarnom pojedinstvu. Frojd drži da je sebična osoba narcisoidna – povukla je svoju ljubav od drugih i usmerila je na sopstvenu osobu. Istina je da su sebične osobe nesposobne da vole druge, ali one nisu sposobne da vole ni sebe.
Sebičnost ćemo lakše razumeti ako je uporedimo sa strasnom brigom za druge koju npr. nalazimo kod suviše brižne majke. Ona je suviše brižna ne zato što svoje dete voli suviše, već zato što mora da kompenzuje svoj nedostatak sposobnosti da ga uopšte voli.
Ova teorija o prirodi sebičnosti rođena je iz psihoanalitičkog iskustva sa neurotičnom „nesebičnošću“, simptomom neuroze koji je posmatran na ne malom broju ljudi. Njih obično ne muči baš taj simptom, već drugi koji je s njim u vezi, kao npr. depresija, umor, nesposobnost za rad, neuspeh u ljubavnim vezama itd. Nije u pitanju samo to što se „nesebičnost“ ne oseća kao simptom; ona je često iskupljujuća karakterna crta kojom se takvi ljudi ponose. „Nesebična“ osoba „ne želi ništa za sebe“; ona „živi samo za druge“, ponosi se time što sebe ne smatra važnom. Zbunjena je što je nesrećna uprkos svojoj nesebičnosti i što su njeni odnosi sa najbližima nezadovoljavajući.
Analitički rad pokazuje da njena nesebičnost nije nešto odvojeno od drugih simptoma, već je jedan od njih, u stvari, najvažniji; da je paralizovana u svojoj sposobnosti da voli ili da u bilo čemu uživa, da je prožeta neprijateljstvom prema životu i da se iza fasade nesebičnosti skriva suptilna, ali ništa manje snažna egocentričnost. Ova se osoba može izlečiti samo ako se njena „nesebičnost“ protumači kao simptom među ostalim simptomima. Tek tada se može ispraviti njen nedostatak produktivnosti u kome je koren kako njene „nesebičnosti“, tako i njenih drugih nevolja.
Priroda „nesebičnosti“ postaje naročito jasna preko svog dejstva na druge, u našoj kulturi najčešče preko dejstva što ga „nesebična“ majka ima na svoju decu. Ona veruje da će putem njene „nesebičnosti“ njena deca iskusiti šta znači biti voljen i za uzvrat naučiti šta znači voleti. Rezultat njene „nesebičnosti“, međutim, uopšte ne odgovara njenim očekivanjima. Deca ne pokazuju sreću osoba koje su uverene da su voljene; ona su zabrinuta, prenapregnuta, u strahu od majčinog neodobravanja i u brizi da ne žive prema njenim očekivanjima. Ona su obično zaražena majčinim skrivenim neprijateljstvom prema životu koje više osećaju, nego što ga jasno prepoznaju, a najzad i sama bivaju njime preplavljena. Sve u svemu, uticaj „nesebične“ ne razlikuje se mnogo od uticaja sebične majke; u stvari, često je i gore, jer majčina „nesebičnost“ sprečava decu da je kritikuju. Njihova je obaveza da je ne razočaraju: pod maskom vrline njih uče da preziru život. Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da u detetovom sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe (...)
Neuspeh modernog društva ne leži u njegovom principu individualizma, ne u ideji da je moralna vrlina isto što i težnja za vlastitim interesom, već u izopačavanju značenja pojma vlastitog interesa, ne u činjenici da su ljudi previše zauzeti vlastitim interesom, već u tome što nisu dovoljno zauzeti interesom vlastitog ja, ne u činjenici da su suviše sebični, već u tome što ne vole dovoljno sebe i svoje mogućnosti...
E. Fromm, Čovek za sebe
