Kratka biografija legendarne anarhistice Emme Goldman, jedne od „najopasnijih žena u Americi“ prema J. Edgar Hooveru.
Emma Goldman rođena je 1869. u židovskoj četvrti Kaunasa (današnja Litva) gdje je njena obitelj vodila malu gostionicu. U dobi od 13 godina, u vreme političke represije i pogroma, seli s porodicom u St. Petersburg. Zbog teške ekonomske situacije, Emma je nakon šest meseci u St. Petersburgu morala napustiti školu i započeti s radom u tvornici. Tamo je nabavila primerak romana Nikolaja Černiševskog „Što da se radi?“ u kojem junakinja Vera postaje nihilistica i živi u svetu jednakosti među polovima i zadružnog rada. Knjiga je pružila ranu skicu njenog kasnijeg viđenja anarhizma i ojačala njenu odlučnost da živi svoj svoj život na svoj način. U petnaestoj godini otac je pokušava udati, ali ona to odbija. Napokon, njena se porodica složila da bi to buntovno dete trebalo otići u Ameriku sa svojom polusestrom kako bi se pridružile njihovoj sestri u Rochesteru. Emma Goldman je ubrzo shvatila da za židovskog imigranta Amerika nije zemlja prilika koja im je bila obećana. Ona je za nju značila sirotinjske četvrti i tvornice s lošim radnim uslovima gde je za život zarađivala kao krojačica.
Ono što je Emmu Goldman isprva privuklo anarhizmu, bilo je prosvedovanje nakon tragedije na Haymarketskome trgu 1886. godine u Chicagu. Tokom okupljanja radnika radi osmosatnog radnog dana, na grupu policajaca bačena je bomba, zbog čega je četvero anarhista osuđeno i vešano. Osuda se temeljila na najpovršnijim dokazima, a sam je sudac na suđenju izjavio: „Vi ste na suđenju, ne zato što ste skrivili eksploziju na Haymarketu, nego zato što ste anarhisti.“ Emma Goldman je intenzivno pratila taj događaj i on je navodi na postajanje revolucionarkom.
U dobi od 18 godina Emma je već bila udana za ruskog imigranta Jacoba Kershnera, ali brak nije potrajao. Nakon razvoda se preselila u New York gde se sprijateljila s Johannom Mostom, urednikom jednog nemačkog anarhističkog lista. On je odlučuje uzeti pod svoje okrilje i uskoro je šalje na govorničku turneju. Most je savetovao Emmu da pogrdno proglasi akcije za osmosatni radni dan nedostatnima jer je smatrao da treba tražiti potpuno zbacivanje kapitalizma; kampanje za osmosatno radno vreme bile su tek diverzija. Goldman je verno prenosila njegovu poruku na svojim javnim skupovima. No, u Buffalu je jedan stariji radnik izazva pitanjem šta bi ljudi njegove dobi trebali raditi, jer nije bilo verovatno da će oni videti uništenje kapitalističkog sistema. Jesu li se i oni trebali odreći ta dva sata slobodna od omraženog rada? Nakon ovog susreta, Goldman je shvatila da posebni napori za poboljšanja poput viših nadnica i kraćih radnih sati uopšte nisu diverzija, već dieo revolucionarne promene društva.
Goldman se počela udaljavati od Mosta i zainteresirala se za suparnički nemački anarhistički list „Die Autonomie“ u kojem je upoznala radove Petra Kropotkina. Pokušala je uravnotežiti ljudsku sklonost prema društvenosti i uzajamnoj pomoći koju je isticao Kropotkin s vlastitim uverenjem u Slobodu pojedinca. Ovo je uverenje o ličnoj slobodi istaknuto u epizodi kad je Emmu za vreme plesa mladi revolucionar odveo u stranu i rekao joj da jednom agitatoru ne pristoji da pleše, barem ne tako raskalašeno. O tome je kasnije napisala: „Insistirala sam na tome da naš cilj nije mogao od mene očekivati da se ponašam poput redovnice i da se pokret ne bi trebao pretvoriti samostan. Ako je on to značio, nisam ga htela. Želim pravo na slobodu, pravo na samoizražavanje, svačije pravo na lepe, sjajne stvari."
U ranim je danima Goldman podržavala ideju propagande delom. Godine 1892. je zajedno sa svojim povremenim ljubavnikom Alexanderom Berkmanom isplanirala ubistvo Henry Clay Fincha koji je uz pomoć naoružanih čuvara suzbijao štrajk u tvornici Homestead (Pennsylvania). Verovali su da će se ubistvom tiranina, predstavnika okrutnog sistema, podignuti svest ljudi, no to se nije dogodilo. Berkman je uspeo tek ozlediti Fincha i osuđen je na 22 godine zatvora. Goldman je pokušala objasniti i opravdati pokušaj ubistva, insistirajući na tome da se istinski moral zanima za motive, a ne posledice.
Obrana Berkmana obeležava je i vlasti su redovito remetile njena predavanja. Godine 1893. uhapšena je jer je navodno nagovarala nezaposlene da uzmu hleb „silom" i kažnjena je godinom dana u kaznionici Blackwell's Island. Drugi je put zatvorena zbog distribuiranja literature o kontracepciji, ali njena je najduža kazna bila posledica učestvovanja u organizaciji Lige protiv novačenja te organiziranje okupljanja protiv učešća SAD-a u Prvom svetskom ratu. Goldman i Berkman uhapšeni su 1917. zbog kovanja zavere o sprečavanju novačenja i kažnjeni su dve godine zatvora. Kasnije im je oduzeto državljanstvo i deportovani su u Rusiju s ostalim nepoželjim „crvenima".
Zahvaljujući deportaciji, Goldman je iz prve ruke mogla svedočiti revoluciji u Rusiji i bila je spremna zakopati sekiru sukoba nastalih u Prvoj internacionali i podržati boljševike. No, 1919. godine Goldman i Berkman putovali su zemljom i zgrozili se povećanjem birokracije, političkim progonima i prisilnim radom koje su susreli. Prelomna je tačka došla 1921. kada su kronstadtski mornari i vojnici digli pobunu protiv boljševika i udružili se s radnicima u štrajku; Trocki i Crvena armija slomili su ih u napadu. Napuštajući Rusiju 1921., Goldman je zapisala svoja otrkića o Rusiji u dvama delima - „My Disillusionment in Russia" i „My Further Disillusionment in Russia". Objašnjava da se „nikada prije u povijesti nisu autoritet, vlada i država pokazali toliko svojstveno nepokretnima, reakcionarnima i čak kontrarevolucionarnima."
Vreme koje je provela u Rusiji navodi je na ponovno promišljanje svojeg prijašnjeg uvjerenja da cilj opravdava sredstvo. Goldman je prihvatila da je nasilje nužno zlo u procesu društvene transformacije. Ipak, njeno iskustvo iz Rusije, vodi je uviđanju da nije svako nasilje isto. Napisala je: „Znam da je u prošlosti svaka velika politička i društvena promjena zahtijevala nasilje... No, jedna je stvar koristiti nasilje u borbi kao način obrane. Potpuno je druga stvar učiniti od terorizma princip, institucionalizirati ga da bi mu se pripisalo ključno mjesto u društvenoj borbi. Takav terorizam stvara kontrarevoluciju te i sam postaje kontrarevolucionaran."
Ti pogledi nisu bili popularni među radikalima jer je većina još htela verovati da je revolucija bila uspeh. Kada se Goldman 1921. preselila u Veliku Britaniju, bila je praktički sama među levičarima u osudi boljševika i njezina su predavanja bila slabo posećena. Čuvši da bi mogla biti deportovana 1925., jedan joj je velški rudar ponudio ženidbu da bi mogla dobiti britansko državljanstvo. S britanskim pasošem je mogla putovati u Francusku i Kanadu. 1934. godine bilo joj je čak dopušteno održati predavačku turneju u SAD-u.
Godine 1936. Berkman je počinio samoubistvo, nekoliko meseci pre početka Španskog rata. Sa 67 godina, Goldman je otputovala u Španiju da bi se pridružila borbi. Okupljenoj slobodarskoj mladeži rekla je: „Vaša Revolucija zauvek će uništiti utisakda anarhizam predstavlja kaos." Nije se složila sa učestvovanjem CNT-FAI u koalicijskoj vladi 1937. i ustupcima koje su činili sve jačim komunistima radi ratnih napora. Ipak, nije osuđivala anarhiste koji su se pridružili vladi i prihvatili militarizaciju jer je osećala da je tada jedina alternativa bila komunistička diktatura.
Goldman je umrla 1940. godine i pokopana je u Chicagu nedaleko od Haymarketških mučenika čija je sudbina promenila tok njenog života. Emma Goldman ostavila je za sobom mnoge doprinose anarhističkoj misli, a posebno je zapamćena zbog uključenja seksualne politike u anarhizam. Goldman se borila i išla u zatvor zbog zalaganja za pravo žena da koriste kontracepciju. Tvrdila je da političko rešenje nije dovoljno da se rešimo nejednakih i represivnih odnosa među polovima. Bile su potrebne ogromne promene u društvenim vrednostima i, što je najvažnije, u samim ženama. Tvrdila je da žene to mogu; prvo, dokazivajući se kao osobe, a ne kao seksualna roba. Drugo, uskraćujući drugima pravo na svoje telo; odbijajući nositi dete ako ga ona ne želi; odbijajući biti sluškinjom Bogu, državi, društvu, porodici, mužu i ostalima; čineći svoj život jednostavnijim, ali dubljim i bogatijim, odnosno pokušavajući shvatiti značenje i smisao života u svoj njegovoj složenosti; oslobađajući se straha od javnog mišljenja i javne osude. Samo će anarhistička revolucija, a ne glasanje, osloboditi ženu, pretvoriti je u silu do sada nepoznatu Svetu, silu nebeske vatre, stvaranja slobodnih muškaraca i žena.
