Čitanje je jedna od najpoželjnijih aktivnosti kojima deca mogu da ispune vreme. O tome zašto je čitanje važno i na koje načine sve utiče na naš život naučnici su napisali mnogobrojne studije. Kada govorimo o čitanju, prvenstveno mislimo na tekst i njegovu interpretaciju. Međutim, da bi se navika čitanja razvila u sposobnost interpretacije pročitanog i do kritičkog razumevanja teksta, roditelji se upućuju na rad sa svojom decom od najmlađeg uzrasta.
Deca čitaju na tri načina u zavisnosti od uzrasta, pa tako razlikujemo: 1) čitanje slika, 2) čitanje reči i 3) prepričavanje priča. Dakle, od rođenja i prvog kontakta sa svetom, deca postupno razvijaju sposobnost čitanja od slike, preko reči do priče.
Razvijanjem čitanja kod najmlađih i ukazivanjem da stadijume tumačenja znaka kao slike, reči ili priče bavi se Gail Boushey u knjizi The Daily 5: Fostering Literacy in the Elementary Grades. U knjizi su koncipirana tri načina kako deca čitaju i uče da čitaju. U osnovi knjige je pretpostavka da čitanje ne podrazumeva isključivo čitanje reči i sloj zvučanja. Čitanje je u stvari razumevanje priče i povlačenje veza između priče i života ili sveta koji nas okružuje. Dobar čitalac nalazi značenje u tekstu.
Čitanje slika
Deca dok ne nauče da čitaju, svoju pažnju poklanjaju slikama koje koriste kako bi došli do zaključka o čemu se radi u priči. Mnoga deca dolaze u školu sa idejom da ne znaju kako da čitaju. Međutim koncept “tri načina čitanja knjige” govori suprotno. I to se ne odnosi samo na školsku decu. Dete od tri godine koje je usmerilo svoju pažnju na slikovnicu i proučava slike koje prate priču, takođe čita – čita slike. Dakle, dete je u stanju da čita samim time što ume da protumači slike.
Slike sadrže u sebi značenje priče i njihova interpretacija predstavlja prvu fazu u učenju čitanja.
Kada trogodišnjak uzme knjigu i “pretvara” se da čita, tj. priča i stvara priču na osnovu ilustracija – on zapravo čita. On radi ono što i odrasli čitaoci rade: i mi gledamo slike, tabele, grafikone, gifove, emotikone – koji su postali neizostavni deo čitanja i komunikacije. Tačnije svi ti vizuelni elementi predstavljaju jedan od načina na koji mi dolazimo do informacija. Tako i slikovnice deci omogućavaju dodatne informacije o priči. Slike nose značenje priče pružajući na taj način više detalja nego same reči.
Zadatak odraslih u ovoj fazi bi bio da podstaknu decu da sami prvo pročitaju slike – pre nego što im pročitaju slikovnicu naglas. Proučavajući slike, deca se upoznaju su pričom, stiču pretpregled onoga što će se desiti. Decu bi u ovom uzrastu trebalo odvesti u biblioteku ili knjižaru i pustiti ga da samo odabere knjigu koja će ga vizuelno privući.
Međutim, kada kažemo čitanje, mislimo prvenstveno na čitanje reči. Tako se za decu koja nauče slova i znaju da ih povezuju u reči, a reči u rečenice, kaže da znaju da čitaju. Ipak, ono što je čitanje u suštini, jeste tumačenje pročitanog. Tako može da se desi da dete koje ne zna slova, može lakše i bolje da pročita priču od deteta koje je savladalo veštinu čitanja, odnosno povezivanja reči u rečenice.
Prepričavanje priče
Čitanje naglas deci pomaže na bezbroj načina u sticanju čitalačkog iskustva. Neke od prednosti čitanja naglas:
- utiče na razvoj veštine pismenosti
- jača vezu roditelj – dete
- podstiče pozitivan pristup knjigama
- na taj način pomažemo deci da se uključe u drugi oblik čitanja: preispitivanje priče
Kada deca prepričavaju događaje svojim rečima, oni jačaju svoje razumevanje zapleta, otkrivaju šta su propustili i uopšteno počinju da razumeju ritam priče. To znači da postaju svesni da priča ima početak, sredinu i kraj, da razvoj događaja pokreću likovi, uočavaju vreme i mesto dešavanja radnje, kao i problem koji likovi treba da reše…
Kada deca počnu da uviđaju kako priče imaju predvidive obrasce, postaju bolji u sastavljanju i propovedanju vlastitih priči.
U ovoj fazi, roditelji kad završe sa čitanjem priče, ili stranice, treba da zastanu i puste dete da gledajući u slike prepriča šta se dogodilo. Pitanja koja se usput postavljaju mogu biti: “Šta se desilo?”, “Šta vidiš?”, “Gde ide lik?”, “Šta lik nosi sa sobom?”, “Sa kim je pričao?”…
Ukratko, čitanje je traženje smisla. Ako se zaustavimo samo na nivou reči – to nije čitanje. Čitanje podrazumeva razumevanje onoga što se desilo, o čemu je zapravo priča.
Ukoliko sagledamo stvari na ovaj način, uočavamo vrednosti dobrih slikovnica, kao što shvatamo važnost posvećivanja svog vremena čitanju deci i sa decom. Na kraju, roditelji su ti koji stvaraju ili ne stvaraju od svoje dece buduće čitaoce. A upravo ti budući čitaoci, ukoliko nauče od malih nogu da tumače priče, biće u stanju jednog dana da tumače svet.
Prevod i obrada: Branislava Ilić
