Julova knjiga nosi puni naziv Novi i opasni tabu: Agresija, zbog čega je neophodna našoj deci i nama, od čega će se kosa na glavi dići svakom pripadniku politički korektne elite, bilo da pripada profesionalcima u oblasti psihologije, socijalne i dečje zaštite ili borcima za ljudska prava iz civilnih organizacija, obrazovne ustanove da ne pominjemo. Od prvih rečenica jasno vam je da ne držite u ruci ”običnu” knjigu
Moj stav prema knjigama o roditeljstvu oduvek je ambivalentan. Volim Tajne srećne dece , kao i Još tajni srećne dece , luda sam (blago rečeno) za Najdželom Latom, a nisu mi ni strana izdanja Psihopolisa koja se tiču primene transakcione analize u roditeljstvu. Međutim, sama ideja da postoji, ili može postojati, univerzalan recept za bilo koju oblast života a naročito za oblasti koje su tako složene kao što su ljubav, bliskost, i roditeljstvo, me zapravo samo beskrajno zabavlja. Dirljiva je naša potreba – kao roditelja, psihologa, socijalnih radnika, psihoterapeuta, za sigurnošću, uputstvima, potvrdom da smo ispravni, pametniji, nadmoćni u odnosu na decu/druge profesionalce/druge roditelje/you name it.
Agresija je jedina knjiga Jespera Jula koju sam pročitala. Ovu ”ogradu” stavljam na početak teksta da me ne bi zbog bilo kojeg zaključka koji se može učiniti površnim napala armija njegovih fanova u Srbiji. Jul ima mnogo poštovalaca u zemljama našeg podneblja, što sam zaključila tokom godina kampovanja na raznim roditeljskim forumima, od kojih su neki već pokojni ili prešli na druge domene (da, deca su mi toliko velika). Tek, sa zadovoljstvom sam na jednoj od poslednjih stranica knjižice (nema ni dvesta strana, dupli prored, sa sve pogovorom i zahvalnicama) saznala da postoji udruženje FamilyLab Srbija, koje je, vele, deo međunarodne organizacije Family-lab association.
Mi delujemo – kaže srpski ogranak – poput laboratorije u kojoj su roditelji i profesionalci, uz našu podršku, usmereni na pronalaženje novih načina kako da osećanja ljubavi i naklonosti pretvore u dela koja će i njihovi najbliži doživeti kao ljubav.
Zvuči kao korektan cilj, zar ne?
Julova knjiga nosi puni naziv Novi i opasni tabu: Agresija, zbog čega je neophodna našoj deci i nama, od čega će se kosa na glavi dići svakom pripadniku politički korektne elite, bilo da pripada profesionalcima u oblasti psihologije, socijalne i dečje zaštite ili borcima za ljudska prava iz civilnih organizacija, obrazovne ustanove da ne pominjemo. Od prvih rečenica jasno vam je da ne držite u ruci ”običnu” knjigu:
Da li je obilje emocija koje psihologija naziva agresivnošću postalo nov tabu? I da li je to opasno? Na oba pitanja, moj nedvosmislen odgovor glasi DA, i to je razlog da se o ovoj temi napiše knjiga.
Donald Vinikot
Vinikot je smatrao da kada izučavamo agresiju moramo da obratimo pažnju na izvor agresivnog ponašanja, te da je glavni izvor agresije instinktivno iskustvo. U izvesnim stadijumima detetovog razvoja, kako Vinikot smatra, agresija je deo ljubavi, i ako se taj deo izgubi, u izvesnom smislu gubi se i kapacitet za ljubav odnosno za formiranje odnosa sa objektima. Jul bi rekao:
Agresivno ponašanje počinje ako je mirni tok interakcije blokiran i ako osoba iznenada gubi osećaj da je u nekom značajnom odnosu vredna onoj drugoj strani.
U narednom stadijumu razvoja, postoje nevini agresivni impulsi prema objektima koji frustriraju dete, kao i agresivni impulsi praćeni krivicom prema takozvanim ”dobrim” objektima. Nakon toga, razvija se složen set odbrambenih mehanizama, koje treba razumeti kako bi se razumelo i dete koje prolazi kroz različite razvojne faze. Ili, drugim rečima: Deca se bore za pažnju i podršku koje su im potrebne, ili odustaju i postaju pojedinci koji dobro funkcionišu. Mnogo volimo decu koja čine da se kao njihovi staratelji dobro osećamo u svojoj koži; ali da li je to dobro za tu istu decu? Jul kaže:
Pošto direktna ili indirektna poruka ti nisi vredan za nas predstavlja glavni uzrok agresivnog ponašanja, moramo pažljivije da istražimo ko je primalac, a ko pošiljalac te poruke ako hoćemo da smanjimo destruktivno ponašanje u našem društvu – što uopšte nije loša ideja.
Ono što Jul preporučuje su: dijalog, interesovanje, radoznalost, priznanje i lične povratne informacije. Ako se pozabavimo naukom, biće nam jasno da se u psihoterapiji, bez obzira na tehnike, sve više vrednuje kvalitet između klijenta i psihoterapeuta. Meta-analiza 475 studija (da, baš toliko) koje su se bavile efektima psihoterapije i 112 studija koje su se bavile poređenjem psihoterapije i efekata psihofarmaka dala je sledeće rezultate: psihoterapija je efikasna u podržavanju psihološkog blagostanja, ali izolovani faktori kao što su godine pacijenta, dijagnoza, orijentacija i iskustvo psihoterapeuta, pa čak ni trajanje i vrsta psihoterapije – nisu imali uticaja na ishod psihoterapije.
Bihejvioralne terapije su donekle efikasnije od ”verbalnih”, a terapija psihofarmacima, koja se dobro kombinuje sa psihoterapijom, nije sama po sebi efikasnija od psihoterapije. U drugom istraživanju koje je predstavljalo sintezu relacije između odnosa i ishoda individualne psihoterapije, a što je podrazumevalo analizu četrnaest hiljada različitih tretmana, ukazale su na jednu jedinu varijablu koja je činila statistički značajnu razliku, a to je terapijski, ili pomažući odnos. Jul je ovo krajnje zdravorazumski formulisao:
Jesper Jul
Simptome možete svesti na minimum pravim interesovanjem, bar onda kada ste prisutni. Da bi se postigao uspeh, između pomagača/pratilaca i čoveka kome hoće da pomognu, to jest da ga prate, mora da se razvije čvrsta veza.
Ono što nedostaje ovoj knjizi upravo je pozivanje na relevantna istraživanja. Jedino istraživanje koje Jul pominje je istraživanje Erika Sigsgarta, koje je, doduše, obimno, i koje je trajalo osam godina prema navodima autora. Sisgart zaključuje da kritičko i ljutito obraćanje deci – takozvani scolding – može da im nanese više štete nego koristi, a da se takvo obraćanje deci veoma često koristi u predškolskim ustanovama, a usudila bih se reći – i u porodicama. Međutim, Jul ne interpretira nalaze ovog istraživanja, koliko god ono bilo značajno, i navodi ga samo u jednom pasusu knjige/eseja, sa referencom u fusnoti, što je nedovoljno ako želimo da proučavamo bilo koju temu, u bilo kojem eseju, sa naučnog stanovišta.
Na sajtu Familylab Srbija Jespera predstavljaju kao porodičnog psihoterapeuta, pri čemu se ne dobija pouzdanija informacija o njegovom prethodnom formalnom obrazovanju osim da je studirao istoriju. Srela sam mnogo ljudi bez ikakvog formalnog obrazovanja koji su mi dali najdragocenije savete o roditeljstvu i ljubavi, da ne idem dalje od svoje babe po majci koja nije imala ni dva razreda osnovne škole, a odgajila je četvoro unučadi, i ne znajući, po svim principima Attachment parentinga plus kuvanja i spremanja organske hrane (jeli smo isključivo hranu iz njene njive i meso netom zaklanih pilića i prasića koje je ručno odgajila). Međutim, da bi se tema agresivnosti dece adekvatno obradila, naročito što je i sam autor svestan toga da se radi o kontroverznoj temi i delimično revolucionarnim stavovima, neophodno je imati više referenci na – nauku, jer ako se ne pozivamo na istraživanja ili barem teorije, psihologija ostaje u domenu opservacija, paušalnih zaključaka i subjektivnih mišljenja. A to je upravo ono što želimo da izbegnemo.
