Mnogo toga u našim životima potiče iz zastrašujuće svesti o smrtnosti. Naša sposobnost, da za razliku od životinja, zamislimo sopstveni kraj stvara u nama ogroman psihički pritisak; bilo da to hoćemo da priznamo ili ne, svakom čoveku se stegne u grudima od straha kada ova konačna spoznaja počne da nagriza njegov ego i osećaj smisla.
Na neki način smo sretni što naše telo i zadovoljavanje njegovih potreba i funkcija imaju tako zapovedničku ulogu u našim životima. Ovaj fizički oklop predstavlja tampon zonu između nas i spoznaje koja parališe um, spoznaje da samo nekoliko desetina godina postojanja deli naše rođenje od smrti. Kada bi čovek zaista seo i počeo da razmišlja o svom bliskom nestanku i svojoj zastrašujućoj beznačajnosti i usamljenosti u kosmosu, sigurno bi poludeo ili pokleknuo pred parališućim osećajem besmisla. Zašto bi se uopšte, mogao bi da se upita, bavio bilo čime u životu, težio da zaradi za isti, čak da voli nekoga, kada nije ništa više od trunke prašine koja se kreće kroz nezamislivu nepreglednost kosmosa?
Oni među nama koje senzibilitet nagoni da vide svoje živote iz ovakve perspektive, koji priznaju da nema smisla koji bi mogli da shvate i da među nebrojenim mnoštvom zvezda njihovo postojanje prolazi nezapaženo i nezabeleženo – mogu lako da postanu žrtve konačnog rastrojstva. U tom slučaju može se razumeti pesnik kada svoj život opisuje kao „“Čistinu na koju se spušta mrak…gde se neuke vojske sudaraju u noći…i gde ne postoji ni ljubav ni nada, ni sigurnost, ni vera, ni uteha od bola“. Čak i oni koji imaju sreću da im senzibilitet omogućava više od pukog maglovitog shvatanja sopstvene prolaznosti i trivijalnosti, svest o konačnosti oduzima značaj i smisao; zbog ovoga toliko mnogo nas smatra svoje živote besmislenim, kao i svoje smrti.
Religije sveta su, sa svim svojim ograničenostima, donele neku vrstu utehe za ovaj veliki bol; ali kako se sada dešava da i poneki sveštenici propovedaju smrt Boga, moral vere opada uz dugi i odustajući huk… I čoveku ne preostaje nijedna štaka na koju bi se oslonio – i nema nade, makar iracionalne, koja bi dala smisao njegovom postojanju. Pretpostavljam , sa razlogom, da je razarajuće priznavanje sopstvene smrtnosti uzrok mnogo većem broja mentalnih oboljenja nego što su psihijatri svesni.
I, onda, ako je život tako besmislen, kako je moguće doći do toga da je, ipak, vredno živeti. Jedino ako uspemo da se suočimo sa sopstvenom smrtnošću. Potpuna besmislenost tera čoveka da stvori sopstveni smisao. Deca počinju život sa nezatamnjenim osećajem za čudo, sa sposobnošću za potpunu radost zbog najjednostavnijih stvari….međutim, kako rastu, spoznaja smrti i raspadanja počinje da prodire u njihovu svest i suptilno izjeda njihovu radost življenja, njihov idealizam i njihovu predstavu o besmrtnosti. Kako dete odrasta, vidi svuda oko sebe smrt i bol i počinje da gubi veru u suštinsku dobrotu čoveka.Ali, ako je umereno jako, i ako ima sreće, dete može da izađe iz tog sutona duše sa preporođenim osećanjem životnog elana. Zbog svesti o besmislu života i uprkos njoj, ima mogućnost da iskuje novi osećaj smisla i afirmacije. Možda neće biti u stanju da ponovo postigne onako čist osećaj za čudo sa kakvim je rođeno, ali će moći da uobliči nešto daleko trajnije i čvršće. Činjenica koja najviše ispunjava strahom, kada je u pitanju univerzum, jeste to što on nije neprijateljski već ravnodušan; ali ako možemo da se pomirimo sa tom ravnodušnošću i prihvatimo izazove unutar granica smrti – koliko god da je čovek u stanju da ih učini pomerljivim – naše postojanje kao vrste, ima istinski smisao i ispunjenje. Koliko god da je ogromna tama, mi moramo da stvorimo sopstveno svetlo.
Stenli Kjubrik
