„Bila je blještava kometa anarhističkog neba, brzo je sagorela i svi su je brzo zaboravili, osim uskog kruga njenih saradnika koji su je voleli i ostali joj verni dugo nakon njezine smrti. Uspomena na nju poseduje sjaj legende.”
Paul Avrich
Pokušaš li nabrojiti neke od velikih anarhista/kinja kasnog 19. i početka 20. veka svakako ćeš spomenuti Emmu Goldman, Kropotkina, Proudhona, Benjamina Tuckera. O Voltairine de Cleyre (1866-1912) danas se ne zna baš puno. Bila je slobodna anarhistkinja i feministkinja. Kao govornica, bila je često na proputovanjima, pisala je pesme, priče, eseje. Poznavala je mnoge poznate radikale i sarađivala s njima. Svrha ovog članka je predstaviti de Cleyre i neka njena važnija dela.
Rođena je u malom selu u državi Michigan 1866. S 13 godina njena siromašna porodica prisilila ju je na obrazovanje u hrišćanskom samostanu. Prezirala je samostan u kojem su je terali da ponavlja religijske dogme, iako uopšte u njih nije verovala. Tada je donela značajnu moralnu odluku: nikad neće lagati pa makar bila i osuđivana zbog toga. Ironično je da joj je pretila osuda crkve, institucije koja bi morala učiti dete da postupa iskreno i pravilno. Voltairine je kasnije o samostanu govorila kao o bolnom iskustvu koje je ostavilo „velike ožiljke na njenoj duši”.
Sa sedamnaest godina izašla je iz samostana i u potpunosti odbacila verske dogme i licemerje. Bila je slobodan mislilac iako nikada nije pročitala knjige koje bi joj pomogle da oformi svoje poglede i shvatanja. U sledećih 15 godina, de Cleyre je prihvatila, a zatim i odbacila mnoge varijante anarhističkih filozofija. Kao da je isprobavala komad po komad odeće, pokušavajući odabrati onaj koji joj najbolje pristaje. Niti jedna varijanta nije joj u potpunosti odgovarala, pa je na kraju oblikovala svoju vlastitu. U svakom slučaju, otpor bilo kakvoj vrsti autoriteta i predanost slobodi bili su prisutni njen celi život.
Ubrzo nakon što je napustila samostan počela je održavati predavanja o slobodnoj misli. S devetnaest održala je predavanje o životnom delu Thomasa Painea na Paineovom komemoracijskom skupu gde je slušala govor Clarencea Darrowa o socijalizmu. Tako je prihvatila socijalizam, ali ga je odbacila nakon šest nedelja kada je napokon otkrila anarhizam. Kao i na Emmu Goldman, žrtve s Haymarketa izvršile su ogroman uticaj na Voltairine i to je bio glavni poticaj njenom skretanju k anarhizmu. 1888. pridružila se anarhističkom pokretu strastveno se posvećujući ostvarivanju slobode do kraja svog života. Emma joj je rekla da se ljubav prema slobodi nikada ne može izmiriti s idejom slobodne države socijalizma.
Ubrzo je upoznala Benjamina Tuckera, anarhistu individualistu, urednika i izdavača „Liberty-a”, glavnog anarhističkog newslettera od 1881/1908. Individualisti su smatrali da su glavne institucije komercijalizma dobre, ali uglavnom postaju loše zbog mešanja države. Kasnije se Voltirine nije složila s ekonomskim idejama individualista, pa je prihvatila mutualizam. Smatrala je da je mutualizam, u kojem bi slobodna radnička udruženja ukinula postojanje poslodavaca, sinteza socijalizma i individualizma.
Postala je pacifistkinja i velika protivnica zatvora. Kako se već davno odrekla licemerja nije tužila čoveka koji je pokušao izvesti atentat na nju. Komentisala je da
„i socijalizam i komunizam zahtevaju određeni stepen uprave koja može stvoriti više propisa nego što je dosledno idealu anarhizma; individualizam i mutualizam koji počivaju na temeljima siromaštva uključuju razvoj kontrole privatnosti, a sve to zajedno ne odgovara mojoj ideji slobode.”
I šta je ostalo? Jednostavno anarhizam, „anarhizam bez ikakvih prideva i dodataka”, kao što je to rekao španjolski anarhist Fernando Tarrida del Marmol kada je tražio veću toleranciju između različitih anarhističkih frakcija. Također je poticala toleranciju među različitim metodama i načinima ostvarivanja slobode jer su se anarhisti na početku veka sukobljavali oko nenasilnih metoda i konfrontacijske taktike.
Rekla je:
„Pitate za metodu? Da li pitate proleće za njenu metodu? Što je potrebnije sunce ili kiša? Da, i sunce i kiša su kontradiktorni, jedno uništava drugo, ali iz te destrukcije izrasta cveće... Sve su metode pitanje individualne mogućnosti i odluke, trebali bi upotrebiti vlastite sposobnosti za ono u čemu smo najbolji i izabrati one metode koje odgovaraju nama samima”.
Stala je i u obranu onih koji odaberu ubojstvo ugnjetavačkih i okrutnih vladinih činovnika. Smatrala je da su oni plemeniti i uzvišeni u svojim idealima, ali su ih korupcija i nepravda kojom su okruženi naterali na nasilna djela.
Jedan od najboljih eseja Voltairine de Cleyre je „Anarchism” objavljen 1901. godine. Tu ona definiše anarhizam kao slobodu od prisile. Uzima u obzir da anarhist mora usvojiti neka gledišta ekonomije. U ovom prekrasnom eseju opisuje distinktivna gledišta četiri glavne ekonomske potkategorije anarhizma: komunista, socijalista, individualista, mutulista i objašnjava zašto su se, gdj i kada razvili. Smatra da razlike među njima zavise više o istoriji i kulturi, nego o njihovom naučno utvrđenom poriklu. Individualizam se, npr. dobro uklapa u društvo bez istorije klasnog sukoba gde današnji radnik može postati sutrašnji poslodavac i gde je moto zemlje: „Gospodin pomaže onima koji pomažu sebi.”
Smatrala je da „ne postoji ništa neanarhističko u ovim potkategorijama tako dugo dok element prisile ne obavezuje osobe koje ne žele ostati u zajednici s čijim se ekonomskim uređenjem ne slažu”.
U njenom drugom eseju „Anarchism and American traditions” nastojala je pokazati da su anarhisti i borci protiv autoriteta bili osnivači Amerike. Esej uključuje i snažan napad na vladinu kontrolu sistema obrazovanja. Verovatno preteruje kada govori o anarhističkim korenima osnivača, ali njen stil i citati Jeffersonove Deklaracije nezavisnosti čine zanimljiv materijal za današnje anarhiste. Argumenti koje je upotrebila za obrazovanje relevantni su i vrede danas isto kao i u kasnom 18. veku i 1908. god. kada je napisala ovaj članak. Naglašava činjenicu da decu u javnim školama uče bitkama američke revolucije, ali ne i njenim idealima.
Važno je naglasiti rad Voltairine de Cleyre kao pesnikinje. Bila je izvanredna govornica i neumorni pisac uprkos nepovoljnim finansijskim okolnostima koje su je prisiljavale da puno radi i uprkos duboko nesretnom životu koji uključuje nekoliko pokušaja suicida, zamalo fatalne smrti od metka atentatora i nesretnih ljubavnih afera, stvorila je stotinjak pesama, eseja i priča u svom prekratkom životu. Njezini saradnici su je hvalili zbog elegancije i stilske lepote njenih tekstova i po mišljenju Paula Avricha (autora njene biografije) Voltairine poseduje značajniji literarni talent nego bilo koji američki anarhist, premašujući čak i Berkmana, Goldmanove i Tuckera. Emma je smatrala da se Voltairinina proza razlikuje savršenom jasnoćom misli i originalnim izrazom. „Nažalost samo jedna zbirka njezinih radova nazvana „The selected works of Voltairine de Cleyre” kojoj je urednik bio Berkman objavljena je u Mother Earth 1914. godine.
Najvažnija tema njezinih govora bila je ravnopravnost polova. Ustvari njen celi život bio je revolt protiv sistema muške dominacije i koji je poput svih ostalih oblika tiranije i eksploatacije bio potpuno u suprotnosti s njezinim anarhističkim duhom. Zbog toga i nije čudno što je neobična i izvanredna žena poput nje bila feministkinja. Jedna od njenih omiljenih tema bilo je pitanje braka. Iako je cenila ljubav potpuno je odbacila formalni brak, a udanu ženu smatrala je okovanim robom.
Zanimljivo je reći da se Emma Goldman i Voltairine nisu baš dobro slagale u privatnom životu, ali su se poštovale intelektualno. U svojoj komemoraciji posvećenoj Voltairine Emma piše: „...izniman duh... rođena u nekom siromašnom gradiću, u siromaštvu je provela i celi svoj život i samo ju je velika snaga volje izvukla iz živog blata, osvetlila njen duh od mraka praznoverja, okrenula je svoje lice suncu i prihvatila veliki ideal koji je odlučno širila po svakom delu svoje zemlje... Da, američko tlo ponekad stvori doista posebne plodove.”
