CRVENI KARTON - Minimalac

Ilustracija Jelena Žilić, iz knjige „Žene BiH“

Nesretnih devedesetih došao Beograđanin u prodavnicu, pita pošto hljeb, kažu mu: 200 dinara. „Kako 200, sunce mu garavo, do neki dan je bio 80!“ Šta ćete, veli trgovac: „100 dinara ide pekarama koje prave hljeb, a 100 dinara Slobi Miloševiću!“ Nakon nekoliko dana dođe isti lik u istu prodavnicu, traži jedan hljeb, a trgovac kaže: 100 dinara. „Ohoho, pojeftinio hljeb“, obradova se kupac. „Nije. Danas nema hljeba“, odgovori mu trgovac.

piše: Milkica Milojević

Ovo je, naravno, vic. Star tri decenije, bez Muje i Hase, ali ipak vic: opako gorak i kao stvoren za današnju Bosnu i Hercegovinu.

Hljeba, doduše, još uvijek ima, ali je papreno skup. Nekad bio marku, sad je, bogami, dvije marke. Dok je bio marku, 17 feninga je išlo „za Slobu“, to jest za PDV. Sad kad je dvije marke, logično, „Slobi“ od svake vekne kapne duplo više: 34 feninga.

Drva nema, ali su skupa. A PDV-a ima! Ni peleta nema, ali je duplo skuplji nego lani. A kad konačno stigne, biće još skuplji. Oni gore, što skupljaju PDV, zadovoljno trljaju ruke. Biće, dakle, parica. Što bi narod rekao: „tićile se, legle se!“ Jesti se mora, makar suva 'ljeba, grijati se mora, kad zazimi! Što skuplji metar drva i vekna hljeba, to više para od PDV-a.

Nema, znači, zime za budžete! Ni za one što žive s grbače osiromašenog naroda. I nisu „budžetlije“ jedini profiteri u toj priči.

Zametnula se, eto, usred krize, bitka za povećanje minimalca, što će reći minimalne, zagarantovane plate u Republici Srpskoj.

Od 1. maja, podsjećamo, minimalac u RS je 650 maraka. Treba li podsjećati da onih 650 KM iz maja, nije isto što i ovih današnjih 650 KM. Ko ne vjeruje nek preračuna, nek pretvori marke u hljeb, ulje, gorivo...

Pa su sindikalci zapeli, k'o mutavi: ne može radnik čovjek preživjeti od 650 KM, dajte povećanje!

Cifre još niko ne spominje, bar ne javno, ali sve su prilike da je „u igri“ povišica od 100 KM. To mu dođe, po sadašnjim cijenama, 10 litara ulja i 20 hljebova. Ili tačnije: 83 marke za hljeb i ulje i 17 maraka „za Slobu“.

E, na tih, još nespomenutih 100 maraka, poslodavci su nasrnuli kao bikovi na crveni plašt! „Ne damo! Ne može! To je politička patka! Povećanje minimalca bi načisto upropastilo privredu,“ tule poslodavci.

Ali, pazite sad: ti isti poslodavci u Republici Srpskoj su lani, u kriznoj postkovid godini, uknjižili ukupno 2,25 milijardi maraka dobiti. Istovremeno su ih bruto plate za svih 180.000 radnika zaposlenih u privredi “koštale” ukupno 2,9 milijardi KM. Čak 402 preduzeća u RS su imala godišnju dobit veću od milion maraka.

A i Vlada Republike Srpske im je „izašla u susret“ sa milionskim popustima, subvencijama, podsticajima i sličnim čarolijama. Finansiranim iz budžeta, dakle, narodnim parama.

Sve, koji spomenu ove cifre, poslodavci ekspresno proglašavaju nekompetentnim, neukim, takoreći nepismenim ublehašima. Ko biva, nemamo mi pojma šta je to dobit. To se ne smije dijeliti tamo nekim radnicima, k'o Alajbegova slama! To ne trpaju poslodavci sebi u džep! To se, vele, ulaže u razvoj, u proširenje proizvodnje. I u nova radna mjesta! Na kojima bi, valjda, trebalo da, sve pjevajući, rade ponosni radnici: za 650 maraka mjesečno, ili za malo više, ako gazda tako odluči.

Kod tolikog „ulaganja u razvoj“ pravo je čudo kako još nismo prestigli Njemačku. A nismo. Naprotiv, isti oni poslodavci, koji „ulažu u razvoj“, žale se da je naša privreda nekonkurentna. Eto ti sad!

Sve su prilike da će radnici iskamčiti tih famoznih 100 KM povišice na minimalac. Ako drugačije ne bude išlo, stvar će „presjeći“ Vlada RS, administrativnom odlukom o povećanju minimalne plate. Imaju, po zakonu, pravo na to.

Uostalom, Vlada RS već uveliko radi u modu zvanom sto maraka. Sto maraka za mlade, sto maraka za penzionere, sto maraka za borce... Biće do izbora, garant, još tih sadaka - stotica. A milione će ostaviti sebi: valja finansirati izbore, to jest ostanak na vlasti.

I ko će biti na gubitku? Poslodavci? Nema šanse! Naći će oni načina da njihove milionske dobiti ostanu neokrnjene. Kao u vicu, s početka priče, nije važno koliko košta hljeb i ima li hljeba uopšte: 100 dinara „za Slobu“, a bogme i za „slobiće“, mora biti.

A radnici? Pa radnici, bar oni mlađi, vještiji, drčniji... otići će u Njemačku. Ili na neku sličnu destinaciju. I neće glasati. Glasaće samo oni, koji ostanu u BiH, oni koji žive od „Slobinih 100 dinara“.

Jesu li se prepali poslodavci ovakvog scenarija? Nisu. U njihovim kompanijama, u koje ulažu milione, koliko sutra će raditi roboti. Ili migranti iz Indije, Pakistana i Nepala. Koji će, dakako, biti skuplji od domaće radne snage, jer oni ne mogu ćaći i materi na ručak, nego će, naprotiv, raditi samo ako im od plate ostane bar 100 maraka, da pošalju svom ćaći i materi.

I dokle tako? Dokle će potrajati ova „ekonomija“, koja se vrti oko 100 maraka? Možda će se zakuvati tek kad nestane hljeba, a ostane samo „Slobinih 100 dinara“? A možda i neće! Možda ćemo tavoriti, na minimalcu, još decenijama. Čudo je ta „tranziciona ekonomija“ balkanskog tipa!

(Kolumne „Crveni karton“, u sklopu serije „Impuls semafor“, objavljujemo u saradnji sa Fondacijom „Fridrih Ebert“ u BiH)

 Autor: Impuls