Istorija kaže da radnici nikada u praksi (bar u to vreme i unutar socijalističkih zemalja) nisu dignuti na takav pijedestal na kojem su bili u samoupravnoj Jugoslaviji.
Radno vreme je bilo od 7 do 15 h uz pauzu koja se obično provodila u pomenutim restoranima. Subote i nedelje su bile neradne osim za one organizacije kod kojih je priroda posla zahtevala da se radi i za dane vikenda.
Plate su uglavnom bile isplaćivane gotovinski unutar samog preduzeća. Novac je bio priložen u kovertu na kojoj su bile navedene osnovne generalije zaposlenog i ostali podaci vezano za obračun plate.
Bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva, bolovanja, a sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i provođeni u svim preduzećima.
Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko je umro za vreme radnog veka, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice.
A kada dođe vreme godišnjih odmora tu su uvek bila radnička odmarališta u koja se opet išlo u organizaciji sindikata.
Samoupravno društvo je temeljeno na radu za dobrobit čovjeka, da čovek bude slobodan, bez ikakve eksploatacije, da stvara i upravlja onim što je stvorio.
Među običnim svetom se nije pitalo o nacionalnosti, nije bio bitan materijalni status, ljudi su se cenili po karakternim osobinama, odnosu prema drugima i delima.
Nisu bile retke životne priče ljudi koji su prešli put od KV radnika, neposrednog proizvođača i samoupravljača do direktora jedne radne organizacije.
Kasa uzajamne pomoći je bila oblik dobrovoljnog udruživanja kako bi se pomoglo članovima radne organizacije sa kratkoročnim pozajmicama.
Tako su oni sa najmanjim primanjima rešavali neke bitne životne probleme vezano za izgradnju kuće, kupovinu nameštaja, školovanje dece.
izvor:nadlanu:com
