Mlada kosovska redateljica Blerta Zeqiri (1979.) studirala je dramaturgiju na Umetničkoj Akademiji u Prištini da bi za vreme rata 1999. godine izbegla u Pariz gde je nastavila studije filma na Univerzitetu Pariz 8. Njen kratki film „Povratak“ iz 2012. godine imao je uspešnu festivalsku turneju na kojoj je pokupio nagrade u Sarajevu, na Sundance festivalu kao i na Go Short festivalu u nizozemskom Nijmengenu.
MARKO STOJILJKOVIĆ
S dugometražnim prvencem „Brak“ osvojila je nagradu kritike i specijalnu nagradu žirija za glumački ansambl u konkurenciji prvih dugometražnih filmskih ostvarenja već na Black Nights Film Festivalu u Tallinnu gde je „Brak“ imao svetsku premijeru. Za Lupigu govori o inspiraciji za svoj film, stanju na Kosovu, u kinematografiji i u društvu, gay pravima i patrijarhatu koji nesmetano vlada najmlađom evropskom državom.
"Kinematografija na Kosovu nikada nije bila u boljem stanju" - Blerta Zeqiri (FOTO: Top show/Top Channel)
Etablirala si se sa kratkim filmovima. Kakav je osećaj snimiti dugometražni prvenac i već sa prvog festivala se vratiti sa nagradom u džepu?
- Raditi na dugometražnom filmu je dosta drugačije nego na kratkometražnom. „Brak“ sam razvijala pet godina i kako sam išla prema kraju procesa sam sve manje znala šta zapravo radim. Ponekad mi se činilo da radim sve kako treba i donosim prave kreativne odluke, ponekad mi je sve delovalo zbrkano, kao da sam se izgubila. To se događa kada je neki film dugo u produkciji, izgubi se distanca potrebna da se film ispravno sagleda. Sa druge strane, kratke filmove sam uglavnom snimala u jednom dahu. Takođe, budžet nam nije bio veliki, pa smo većinu post-produkcije obavljali sami ili uz pomoć prijatelja koji su volontirali u svoje slobodno vreme. Do premijere sam se uspela ubediti da moj film neće promeniti svet i samo sam se nadala da će odjeknuti na Kosovu. Ubedila sam se da će film proći “ispod radara” u Tallinnu i nekako sam se pomirila s tim. Iznenadilo me je kada je publika dobro reagirala na film i komentirala ga lepim rečima. Nisam mogla verovati. Kasnije, kada je „Brak“ dobio nagrade, bila sam presretna da kritika i žiri dele mišljenje publike. Ako su mi te nagrade značajne za nešto, to je zbog toga što mi daju poverenje da nastavim snimati filmove. Mislim da sam se puno toga naučila dok sam radila na „Braku“ i jedva čekam svoj sledeći film. Toliko priča ima za ispričati. Na toliko načina. Toliko filmova za snimiti…
Govorila si o komentarima iz publike. Sećaš li se nekog posebnog?
- Jedna žena iz publike imala je slično iskustvo kao neki od likova u filmu i to mi je rekla. Priznala mi je u suzama da je njen otac napustio nju i njenu majku jer je otkrio da je gay. Do tog trenutka mu nije oprostila, a „Brak“ joj je pomogao da sagleda situaciju iz njegovog kuta. Bila sam zadovoljna njenim komentarom, shvatila sam da sam uspela u svojoj nameri da se ljudi koji su prolazili kroz slične situacije pronađu u filmu. Nisam pritom u vidu imala njihovu decu. Shvatila sam da film radi na više nivoa od onoga što sam ja zamislila.
Zašto baš ova tema, ljubavni trougao sa izraženim LGBT nabojem, od svih priča koje treba ispričati?
- Jedna moja prijateljica je shvatila da je njen muž gay tek po rođenju njihovog drugog deteta. To ju je uništilo. Jedan drugi prijatelj koji je gay trpi strašan pritisak od društva da se “skrasi” s nekim, odnosno sa pripadnicom suprotnog spola. On je želeo ostati veran sebi i zato je otišao iz zemlje. Dakle, gledala sam sve te žrtve patrijarhalnog društvenog ustroja koje su morale da vode dvostruke živote koji ih nisu ispunjavali zato što nisu mogli biti verni svojoj prirodi i svojim osećanjima. Te situacije su stvarale nesretne familije i mnoge nesretne ljude. Ne mogu shvatiti da ljubav može biti zabranjena. Ljubav je najlepše i najsnažnije osećanje i iz nje nastaju same dobre stvari. Apsurdno je tako nešto zabranjivati.
Imati u ansamblu neprofesionalnog glumca, zapravo muzičara, skupa sa dvoje vrlo etabliranih glumaca je rizična odluka, ali tebi se taj rizik očito isplatio. Kako bi opisala iskustva sa Gencom Salihuom kao glumcem-debitantnom?
- Genc je sjajan muzičar i izvođač. Kao i svi kreativni ljudi, vrlo je osetljiv. Puno je glumaca koji su samosvesni i kada glume se zapravo boje da uđu duboko u sebe i tu pronađu suštinu lika kojeg igraju. Sa Gencom to svakako nije slučaj. On je išao toliko duboko da je skoro postao Nol, lik koji je igrao, toliko je bio hrabar. Ali ono što mi se najviše svidelo u radu s njim je to da mi se kompletno predao i da nikada nije sumnjao u moje ideje, niti ih je osuđivao, što mi je dalo sigurnost da se upuštam u sve dalja i dalja istraživanja s njim (što inače rado radim s glumcima). Uz to, imati muzičara na setu je uvek divno jer bi u pauzama seo za klavir ili se dohvatio svoje gitare i zasvirao. Oni koji nisu bili potpuno zauzeti poslom bi se okupili oko njega da ga slušaju.
Duge i mračne senke prošlosti se provlače kroz tvoj film od samog početka do samog kraja. Ključni flashback vodi nas u 1999. godinu. Je li Kosovo još uvek opsedaju utvare prošlosti s kraja 20. stoleća? Postoji li mogućnost da se makne od toga, ode dalje?
- Iskusiti rat kao ekstremnu situaciju u kojoj ne znaš hoćeš li doživeti sledeću minutu ili ne, kada tvoja rodbina, prijatelji i poznanici bivaju masakrirani, je nešto što se pamti do kraja života. Trauma ostaje. Ako bi žrtve dobile pravdu i zadovoljštinu u vidu osude za ratne zločince, možda bi ta sećanja iz rata izbledela s vremenom i možda ima šanse da se nastavi sa životom. Kako mi se čini u ovom trenutku, mi smo još daleko od toga jer sve što rade naše vlade je usmereno ka ostanku na vlasti, a ne ka poboljšanju životnih uslova za svoje građane.
U jednom trenutku tvog filma Anita pita Nola je li njegova “Julija” Srpkinja da bi kasnije saznali da je ona zapravo “Romeo”. Koja je od te dve stigme jača na Kosovu: biti gay ili biti Srbin?
- Još uvek sam uverena da je biti gay na Kosovu najgora moguća situacija. Biti Srbin ili bilo koje druge nacionalnosti nije problem, možeš živeti svoj život i to će biti poštovano. Biti gay je stigma, biti Srbin nije. Nemamo problema ni sa Srbijom kao državom, na Kosovu se najbolje prodaju srpski proizvodi koje poznajemo. Ući u brak sa Srbinom ili Srpkinjom, sa druge strane, nije tako jednostavno, ali je svejedno moguće ako suprug ili supruga nauče jezik, prihvate kulturu i običaje. Premda, ja zapravo i ne vidim tolike kulturološke razlike između Srba i Albanaca na Kosovu. Mislim da, kada bi kojim slučajem osvanuli kao govornici istog maternjeg jezika, teško bi bilo razlučiti ko je tu ko. Gayevi, posebno muškarci, nemaju nikakvu mogućnost da budu prihvaćeni, ma koliko poštovali običaje i ponašali se po pravilima zajednice. Nažalost, za sada je to tako. Ima jedna rečenica u filmu u kojem Bekim kaže kako je jedino što spaja Srbe i Albance želja da iskorene gayeve.
S dodjele nagrada u Tallinu (FOTO: PÖFF)
Možeš li onda opisati Kosovo kao tolerantnu sredinu?
- Kosovo je zemlja protivrečnosti. Za neke stvari smo vrlo tolerantni i miroljubivi, za religiju naprimer. Što se drugih stvari tiče, to je već sličnije ostatku Balkana. Recimo kada je reč o očuvanju patrijarhata i mačističke kulture, to se brani kao integralni deo našeg identiteta.
Ima li mogućnosti za pomak unapred?
- Iako je za sada Kosovo jedna od najizrazitije homofobnih sredina u Evropi, mislim da je napredak moguć. Recimo, pre par meseci se na ulicama Prištine odvijala „Gay parada“ i prošla je bez čak i najmanjeg incidenta. Naš predsednik je takođe hodao u povorci. Znači, iznenađenja su moguća sa kosovskim Albancima.
Kako vidiš stanje u kosovskoj kinematografiji?
- Kosovska kinematografija je procvetala i dobar deo razloga za to leži u radu Kosovskog filmskog centra. Pre osam godina, Centar je raspolagao sa budžetom od samo 250.000 eura, što je bilo dovoljno za jedan dugometražni film i nekoliko kratkih godišnje. U međuvremenu se budžet utrostručio, što pokriva nekoliko dugometražnih igranih filmova i još dosta dokumentaraca, kratkometražnih, animiranih… Snima se u većem obimu i kvalitet to prati. Svoju šansu su dobili mladi autori, debitanti i među njima je puno autorica, što je kuriozitet. Zanimljiva činjenica je da su u protekle tri godine autorice bile zastupljene sa 50 posto ne zbog nekakve kvote koju je trebalo popuniti, nego zbog toga što su njihovi projekti, njihove priče bile zanimljive i na kraju mogu izrasti u dobre filmove. Ranije smo imali puno uspeha sa kratkim filmovima koji su se takmičili na prestižnim svetskim festivalima kao što su to Sundance, Venecija i drugi i koji su dobili BAFTA i ulazili u kvalifikacije za Oscare, BAFTA i Evropske Filmske Nagrade, ali dugometražni filmovi nisu putovali daleko. Sada se stanje menja, svake godine barem neki kosovski film uđe na neki od festivala sa A liste, stižu nagrade… Recimo, već treću godinu za redom imamo kosovske filmove u Karlovym Varyma, Visar Morina je za film „Babai“ tamo dobio nagradu za režiju. Kosovski filmovi su pored toga igrali još u Montrealu, Goi, Berlinu, evo sada i ove naše nagrade na Black Nights. Zapravo, kinematografija na Kosovu nikada nije bila u boljem stanju.
Lupiga.Com
