Kada je u kasnu jesen 1991. godine sam, jedini ispratio na Trgu Slavija svog druga i pisca Mirka Kovača zauvek iz Beograda, Filip David je znao da on nikuda neće otići uprkos teroru, ratu, bedi i slomu gotovo svega čestitog na razvalinama Jugoslavije. Kovač je otišao pošto je saznao da postoji spisak za odstrel intelektualaca na kojem je njegovo ime. Kad je saznao i iz diplomatskih krugova da mu se nije šaliti, u dva dana se spakovao sa suprugom, poznatom slikarkom Bobom Matić, i otišao u Rovinj, nikad više se nije vratio, a sa svojim drugom Filipom se svakodnevno dopisivao.
Nikada niste pali u iskušenje da odete. Niste li se plašili da živite u Beogradu i istupate kako ste istupali?
– Mene nije bilo strah. Znate, ja sam svoj strah nekako pojeo iako su me napadali nacionalisti kad god progovorim, savetovali me „da idem u Palestinu ili Izrael“. Znate, ja sam srpski pisac jevrejskog porekla. Moj jezik je srpski, rodio sam se u Kragujevcu, ovo je moja domovina. I smatrao sam tada, a to mislim i danas, da bih odlaskom izdao samog sebe. Morao bih da odem tek ako bih ćutao na sve ono ludilo i besmisao Miloševićevog režima. A rešio sam davno dve stvari – da ne ćutim i da nikuda ne idem.
Da li se slažete da intelektualci ili, ako tako hoćete, uglednici iz društvenog i naučnog sveta nisu nekakva „savest nacije“ i da su veoma često i u ne malom broju služili tiranima ili nekom drugom obliku zla?
– Samo se za malobrojne može reći da su bili „savest nacije“. Iako po definiciji pravi intelektualac treba da bude kritičan prema svakoj vlasti, da ukazuje na njene mane. Takvi su, međutim, obično u svome vremenu proglašavani neprijateljima i izdajnicima. Pomenuću samo čuveni primer velikog pisca Tomasa Mana. Nazivan je najgorim imenima kada je napustio Nemačku jer nije želeo da podrži nacizam i diktaturu Adolfa Hitlera. A zapravo je tim svojim gestom sačuvao obraz intelektualne Nemačke. Mnogo godina kasnije Hans Magnus Encesberger, poznati nemački pesnik, u „Prilogu teoriji izdaje“ piše o neizbežnosti izdaje u okolnostima u kojima se Man našao. „Za logiku ovog pojma presudno je što pod izvesnim istorijskim uslovima svako mora postati izdajnik“.
I hrvatski pisac Slobodan Šnajder je svojevremeno rekao da će doći dan kada će postati jasno da su najveći izdajnici bili najveće patriote.
– Za Šnajdera imam samo reči poštovanja. Častan, dosledan i hrabar, a uz to odličan pisac. On je na svojoj koži osetio tu nepravdu, tu stigmu kojom se kažnjava mišljenje koje nije saobrazno većini i onima koji su na vlasti.
Taj epitet „izdajnik“ postao je zapravo istrošen, prazan, njime se obeležavaju politički protivnici koje vlasti žele da kompromituju i eliminišu. U jednom tekstu objavljenom još davne 1993. napisao sam da pod okolnostima u kojima živimo, raširene korupcije, zloupotrebe vlasti, svaki pošten građanin mora postati protivnik takvog sistema, „izdajnik“ takvog načina vladavine, suprotstaviti se onima koji nas guraju u rat i zločine. Kad pominjemo intelektualce, ima onih koji su posrnuli, poput nobelovca Knuta Hamsona, uvaženog norveškog pisca koji je zaglibio u mržnju i kvislinštvo. Ili, recimo, slučaj Ezra Paunda, američkog pesnika i strasnog poštovaoca fašizma. Ili pak pisca Kurcija Malapartea, koji je bio italijanski fašistički ideolog, dok je pak francuski pisac Luj-Ferdinand Selik govorio da je „Hitler toliki mirotvorac da mu treba dodeliti 20 Nobelovih nagrada za mir“. Tu su i Sergej Ajzenštajn ili Leni Rajfenštal, koji su ostavili dubok trag u kinematografiji, a opet su bili u službi totalitarnih režima.
To su primeri umetnika koji su dragovoljno, po svome izboru, ili zahvaljujući svojim zabludama, doprinosili održavanju totalitarnih ideologija. Francuski pisac Žilijen Benda još je 1927. godine, dakle njao na posebnu vrstu umetnika i intelektualaca za koje je „istinito ono što je korisno, a pravedno ono što zahtevaju okolnosti“. Za njih, piše dalje Benda, „domovina je u pravu i kada greši“. Taj oblik sumnjivog rodoljublja ispoljava se u teškim oblicima ksenofobije, mržnji i strahu prema drugima i potcenjivanju svega što nije „naše“. Ovome se zaista nema šta dodati. Naše vreme, moderno, obiluje takvom vrstom „intelektualaca“ i „patriota“. A od uverenja da je domovina u pravu i kada greši pa do „ubilačkoga identiteta“ (upozorenje Amina Malufa, libanskog pisca i autora poučne knjige „Ubilački identitet“) samo je mali korak. Onda je u ime domovine dozvoljeno i lagati, pljačkati, pa i ubijati. Erih From je pisao kako su etička načela iznad nacije. Neki poznati teolozi ističu da je stavljanje nacije iznad vere čista blasfemija. A ipak, pored ovih upozorenja, na svim stranama jačaju nacionalizam i populizam, koji su u svom ekstremnom obliku ništa drugo do najobičnije svetogrđe. A šire ih, između ostalih, i mnogi „patriotski intelektualci“ i crkveni velikodostojnici.
U vreme eksplozije mržnje u Jugoslaviji, u našem gradu je formiran „Beogradski krug“ kao jedan građanski odgovor tom militantnom nacionalizmu. Da li biste mogli da se prisetite malo tih dana i ljudi, misije, i koliko ste uspeli u onome što ste tada naumili?
– „Beogradski krug“ je u svojim najboljim danima brojao oko tri stotine članova, poznatih pisaca, slikara, filmskih i pozorišnih reditelja, rekao bih, najbolji deo srpske inteligencije, svih onih koji su se u tim teškim i mračnim vremenima suprotstavljali Miloševićevoj ratnoj politici. Program „Beogradskog kruga“ precizno je izrazio na Osnivačkoj skupštini predsednik Radomir Konstantinović rečima da je to onaj deo Srbije koji se ne miri sa zločinima. Kratko i jasno. Nikakvog drugog programa nije bilo. Ta Druga Srbija samo je predstavljala jednu drugačiju Srbiju. Gosti „Beogradskog kruga“ bili su i poznati filozofi i umetnici iz inostranstva. Pružali su punu podršku našim protestima. Objavljene su i dve knjige o radu „Beogradskog kruga“: „Druga Srbija“ i „Intelektualci i rat“. Nismo mogli da zaustavimo ratna razaranja, mržnju i zločine, ali postojanje „Beogradskog kruga“ dokaz je da je postojao snažan otpor politici koja je izolovala i isključila Srbiju iz međunarodne zajednice.
Ni danas Srbija ne može da se pohvali nekom političkom kulturom, država čvrsto drži društvo za gušu, dok se borimo samo za vazduh, bez snage da nešto i kažemo.
Za vreme Miloševićevog režima imali smo alternativu – Srbiju bez Miloševića. Činilo se da je smena i odlazak Miloševića i njegove političke garniture nešto što će samo po sebi značiti veliku promenu, buđenje iz nacionalističkog sna, otrežnjenje. To je bila velika zabluda. Nestalo je one prave, istinske opozicione energije. Suštinski, veći deo opozicije je danas u jednakoj meri konzervativan, nacionalistički kao i partija na vlasti.
