Etno-nacionalizam je za kapitalizam isto ono što je oslobađanje smrada za tvora
Sociolog Erik Gordi, profesor na londonskom UCL-u, decenijama predano prati i analizira političke i društvene procese u Jugoistočnoj Evropi. Njegovi su uvidi veoma dragoceni, kao pogled stručnog čoveka „sa strane“ koji vidi kroz balkanske magle i izmaglice.
Gordi je iskusio i muke i poneku slast života u balkanskim vrletima, kojima se i danas relativno često vraća, što iz profesionalnih, što iz privatno-porodičnih razloga.
Autor je knjiga “Kultura moći u Srbiji: nacionalizam i destrukcija alternativa” i „Krivica, odgovornost i poricanje: Uloga prošlosti u post Miloševićevoj Srbiji“, u kojima proučava manipulacije masa, ulogu nacionalizma i populističke kulture u stvaranju i održavanju političke i ekonomske moći.
Trenutno je skoro postalo opšte mesto tvrditi da Balkan suštinski još nije izašao iz ratova i da veliki zemljotres devedesetih i dalje trese naše prostore. Ono što izgovaraju vodeći političari, i ono što izveštavaju mediji – prilično je slično narativu devedesetih. Zašto se to dešava i kakve su greške ova društva u međuvremenu napravila?
– Legitimitet najvećeg broja država i dominantnih stranaka u regionu zavisi od opravdavanja ratova. U velikoj meri, na vlasti su ili isti ljudi kao devedesetih ili se na neki način mogu povezati sa njima. Kao rezultat toga, onima koji imaju moć nisu poželjne činjenice i kritike politika devedesetih, kao ni narativi identiteta i istorije koji su suštinski drugačiji od narativa promovisanih tokom ratova – a to su narativi konstantne pretnje državi i vlastima. Ovo će se dešavati sve dok političku moć drže ljudi i partije koje nose težak teret saučesništva.
Ako se alternativni pristupi ne mogu razviti unutar politike, mogu li se razviti izvan nje? Jedno od najvažnijih ograničenja proizilazi iz činjenice da su institucije koje mogu dati značajan doprinos tom procesu – krhke i neautonomne. Kao rezultat toga, svedočimo napuštanju javnog diskurzivnog prostora institucija koje nose najveću odgovornost za dijalog i razumevanje u društvu – u sferi obrazovanja, religije, kulture… Sa izuzetkom malobrojnih hrabrih pojedinaca, institucije žive u strahu, snishodljive su, i nastavljaju da ponavljaju rečenice koje su postale službene u vreme nasilja. Teško je imati dovoljnu dozu prezira zbog odbacivanja odgovornosti onih čiji je posao – posredovanje između ljudskih bića i njihove inteligencije i savesti.
Istovremeno, napori na transformaciji javne sfere uvođenjem demokratskih praksi, otvorenosti i saradnje sa svetom nisu urodili plodom. Promenu režima koja se desila 2000. godine ne samo da karakteriše nedostatak napretka i široke podrške nego ta promena ima i svoje negativne posledice: normalizaciju korupcije i klijentelizma, povećanje duga, monopol političkih stranaka na eksproprijaciju javnih resursa. U tom pogledu, balkanske države nisu jedinstvene – svuda vidimo probleme demokratskih društava koja ne uspevaju da u praksu sprovedu ili odbrane proklamovane demokratske vrednosti.
Razarajući efekti izbegavanja suštinskih transformacija očigledni su kada pogledamo blokirani proces post-konfliktne pravde. Otkrivanje činjenica o ratu i kažnjavanje krivaca bio je posao prevelik, suviše složen i veoma opasan za vlasti posle političkih promena, a one same pritom nisu bile ni potpuno demokratske, ni sasvim ideološki različite od svojih prethodnika, kao što nisu bile sigurne ni u vlastiti legitimitet. I onda su posao predali strancima. Osnovna formula političara koji su došli nakon dvehiljadite, kada se govori o odgovornosti za rat i zločine, bila je: Plašimo se da osudimo naše kriminalce, to će učiniti Haški tribunal umesto nas. Plašimo se da otkrijemo činjenice, i to će Haški tribunal učiniti umesto nas. Plašimo se međutim i onoga što će Haški tribunal zaključiti, pa ćemo ga istovremeno predstaviti kao neprijatelja, negirati činjenice do kojih dolazi i pokušati da ga diskreditujemo. Rezultat svega toga je da činjenice nikada nisu ni stigle do javnosti.
Strah je bio najveća smetnja ljudima koji su bili na drugoj strani u odnosu na nacionalističku politiku devedesetih: i strah za sebe, ali i strah i distanca od onih koji su mogli da im pomognu da povuku hrabre i riskantne poteze. Period između 2000. i 2005. bio je period velike šanse da se napravi odlučujući iskorak i napredak, a taj period je prošao bez fundamentalnih promena. Teško je reći kada će se i da li će se ta prilika ponovo stvoriti.
Kakva je međutim uloga međunarodne zajednice kada je reč o suočavanju sa prošlošću? Odavde se čini da to za njih nije interesantna tema. Podsetimo da je nedavno na Samitu zemalja Zapadnog Balkana izostala podrška osnivanju REKOM-a, pa ispada da, posle prestanka rada Haškog tribunala, tom temom više nema ko da se bavi institucionalno.
– Strategija kampanje za REKOM bila je da podstakne aktere poput EU da utvrđivanje činjenica o ratu i žrtvama, kao i procesi istrage, bude deo paketa uslovljavanja. To je usledilo nakon neuspeha prvobitne kampanje da se parlamentima iz regiona predstavi milion potpisa građana država u regionu. Sa jedne strane, oslanjanje na EU ima dobro opravdanje: osnovna ideja da ljudi imaju “pravo na istinu” u skladu je sa deklarisanim vrednostima EU, a sporazum o zajedničkoj istoriji doprinosi rešavanju bilateralnih sukoba. Dakle, potreba za sveobuhvatnom post-konfliktnom strategijom je jasna. Sa druge strane, međutim, u pitanju je prevelika zavisnost od političkog uticaja EU, te REKOM postaje talac slabosti EU i njenih država. Ovo je – veoma očigledno – bio slučaj i na samitu u Londonu, gde je veliki deo aktivnosti bio u znaku nestabilnosti britanske vlade, čiji je ministar inostranih poslova podneo ostavku na dan kada je trebalo da bude domaćin događaja.
Dve važne stvari u međunarodnom okruženju promenile su se od početka rada Haškog tribunala. Prvo, moćne države su se udaljile od posvećenosti međunarodnom pravu i, posebno, od njegovog primenjivanja. Haški tribunal je uspostavljen, ali potom potkopavan od najmoćnijih država. Sve najspornije oslobađajuće presude koje je Haški tribunal doneo bile su sličnog principa: da se izbegne pitanje u kojoj meri moćniji akter može da bude odgovoran za zločine manjeg aktera, kojeg je pomagao i njime na neki način upravljao. Taj princip najbolje pokazuje gde se krije strah velikih zemalja od međunarodnog prava.
Druga stvar koja se promenila u međunarodnom okruženju jeste uloga Sjedinjenih Američkih Država. Prvenstveno, one više nemaju nespornu moć kakvu su imali 2000. godine. Njihovi narastajući konkurenti poput Kine, Rusije, Turske, država zaliva možda nemaju toliko toga da ponude balkanskim zemljama kao što imaju SAD i EU, ali se njihov angažman – naravno, pogrešno – doživljava kao bezuslovan. S obzirom na trenutnu, čudnu političku situaciju u SAD, veliko je pitanje u kojoj će meri SAD i EU u nastupajućem periodu biti – partneri. Još nešto se promenilo u SAD: Tramp je, čini se, odbacio sve stručnjake za spoljnu politiku i decenije raznih međunarodnih dogovora, a u cilju razvoja svoje bizarne politike. Ovakav razvoj događaja je dobrodošao svim tipovima etničkih preduzetnika na Balkanu, koji veruju da u ideolozima kao što je Stiv Benon ili ignorantima kakvi su Tramp ili Džared Kušner konačno imaju zaštitnike. Oni su delimično u pravu, ali postoje dve stvari koje ne razumeju. Jedno je da se američki desničari ne stavljaju ni na jednu stranu u sukobima između stranih nacionalista, već ih sve podstiču. A drugo je da će njihovi novopostavljeni zaštitnici tu biti na kratko vreme, a da je njihova sledeća stanica najverovatnije zatvor. Kada oni odu, profesionalci međunarodne politike će se vratiti, a odnosi između SAD i EU će vrlo brzo biti popravljeni.
Da, upravo sam to hteo da vas pitam. Nažalost, rast nacionalizma, ksenofobije, primitivizma nije samo problem Balkana već se celi svet nalazi na putu koji – tako se bar čini – ide u veoma lošem pravcu. Kako to objašnjavate?
– Postoji jedan osnovni politički problem, iz kojeg proizilazi većina drugih. Ljudi misle da bi trebalo da budu srećni i zadovoljni, a to nisu. Umesto toga, osećaju se nesigurnim, ugroženim i prevarenim. Uglavnom, ljudi ne greše što se tako osećaju, ali to otvara ogroman prostor za manipulacije raznih političkih aktera, koji im objašnjavaju zašto se osećaju tako loše, i šta treba da učine da bi se to promenilo. Jedan od najlakših i najpopularnijih odgovora oslanja se na percepciju identiteta: nekada smo imali veliku i snažnu kulturu, ali je gubimo, a za to su krive druge kulture ili drugačije, kulturno strane „elite“, te da je rešenje za ovu situaciju – stvaranje odbrane oko svog kulturnog identiteta. Ovo je cela politička strategija savremenih evropskih i američkih etno-populista.
Naravno, to rešenje ne pomaže zato što se ne bavi materijalnim razlozima nesigurnosti i straha. A oni proističu iz nemoći i nedostatka kontrole nad svojim radom i nesposobnosti da se zadovolje vlastite potrebe, a sve to opetpotiče od rastuće nejednakosti u distribuciji političke i ekonomske moći. Neuspeh ovog rešenja ne menja međutim retoriku već se sve pretvara u krug frustracije, mržnje i straha iz koje je teško izaći. Novi ekstremisti tvrde da se prethodna grupa ekstremista nije dovoljno trudila, tako da ono što vidimo u najnovijim manifestacijama šovinizma na vlasti (ne samo na Balkanu, već i vrlo jasno u Mađarskoj, Italiji, Poljskoj, SAD i UK) jeste napad na samu demokratiju, njene institucije i procedure.
U uobičajenim okolnostima naučne i stručne zajednice bi mogle da pomognu da se izađe iz ovog začaranog kruga frustracije, mržnje i straha, ali se one nalaze u izuzetno slaboj poziciji. Deo razloga za to je svakako vezan za njihove sopstvene propuste. Postali su samozadovoljni, ušuškani, skriveni od javnosti i nisu ni pokušavali da artikulišu uzroke i rešenja za osnovne probleme građana i nelagodnost javnosti. Drugi deo problema potiče od široko prihvaćenog populističkog argumenta – da postoji “narod” čije su potrebe i interesi u sukobu sa samodovoljnim “elitama”. Stoga su naučnici i istraživači u ovoj diskusiji unapred diskvalifikovani, jer se smatra da pripadaju ovim “elitama”.
U tom smislu može se reći da je etno-nacionalizam za kapitalizam isto ono što je oslobađanje smrada za tvora.
Između ostalog, vi svakodnevno pratite i medijske prilike na Balkanu i na društvenim mrežama reagujete na pojedine fenomene. Kako komentarisati fenomem tabloida u Srbiji, koji su veoma bliski vlastima a koji svakodnevno na dramatičan, anticivilizacijski način krše novinarski i civilizacijski kodeks?
– Mediji usmeravanju pažnju. Oni mogu usmeriti pažnju na neke stvari, a odvući ih od drugih. Većina tabloidnih medija usmerava pažnju na suprotnu stranu od konkretnih problema građana, a u pravcu sveta fantazija u kojem žive rijaliti TV ličnosti, nejasnih zavera ili imaginarnih napora Vladimira Putina da spase Srbiju sa perfidnog Zapada. Kada usmeravaju pažnju, koncentrišu se na već poznati skup unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja. Nije važno koliko su pouzdane ili ubedljive priče, jer one rade posao čak i ako su u potpunosti lažne i neverovatne. Njihov posao je da kažu čitaocima o kojim temama treba ili ne treba da razmišljaju.
Priča o medijima je takođe i priča o merilima, kako se oni ili podižu ili spuštaju, ali svakako menjaju. U tom smislu, istinski je fascinantno videti kako tabloidi tretiraju Vučića i Kosovo tokom ovog perioda kada je već svima jasno da postoji proces koji će dovesti do nekakvog sporazuma o priznavanju nezavisnosti. Vučić i dalje zauzima dvostruku ulogu u tabloidima. Istovremeno je predstavljen kao objekat bezbrojnih zavera i pretnji, ali i kao čovek koji ima izvanredno poštovanje i podršku širom sveta. Što se tiče Kosova, moguće je pratiti transformaciju načina na koji se prikazuju pozicije ekstremnog odbacivanja. Stavovi koje su ljudi koji su na vlasti zagovarali ne tako davno sada se pripisuju političkoj opoziciji i predstavljaju kao veoma opasni. Znaćemo da je sporazum između Srbije i Kosova blizu kada se tabloidi okrenu protiv crkve i Dodika.
Glavna nit koja je sada vidljiva u tim tabloidima jeste preslikavanje šablona iz devedesetih – režim produkuje protivnike desnije od sebe kako bi se činio odgovornim i umerenim.
N. Sejdinović / K. Molnar (Autonomija)
