Ne vjerujem u “svježu krv” koju donosi dolazak varvara. Ustalom, postojali su i u nas pokreti poput “zenitizma”koji je promovisao novog čovjeka “barbarogenija” koji je trebalo da donese Evropi “svježu krv”. A donio je, pokazalo se na kraju samo jedan oblik srpskog fašizma.
Razgovarao: Jovan Nikolaidis
Jovan Nikolaidis: Gospodine David, vaše ime i djelo staju u sam vrh srpske (jugoslovenske) književnosti i kulture. Tu neospornu činjenicu potvrđuju mnoge književne nagrade, vaši izvrsni scenariji nagrađenih filmova, knjige polemika, korespondencija sa prijateljima, savremenicima, važni susreti diljem bivše domovine. Ostali su, traju neizbrisivi tragovi vašeg društvenog angažmana. Dopustite, pak, da razgovor sa vama posvetimo onome što, skoro će tri decenije, govorite i branite. Kao nezavisni intelektualac i omiljena javna ličnost kod onih koji vole istinu, traže pravo na slobodu i teže boljem, pravednijem društvu i životu u njemu. Ukazivali ste na opasnosti – desile su se, upozoravali na zlodjela i ljude koji su za to krivi – malo je ko mario, predlagali i demantovali – širila se Pošast i Zlo. Jesmo li se umorili, jesmo li, jesmo li poraženi? Ili se nazire Novo doba kome će svjedočiti naša djeca?
Filip David: Dragi Jovane, hvala na lepim rečima. One su, znam, izrečene kao pohvala prijatelja prijatelju. Poznajemo se dugo godina, delimo slične poglede i na ljude i na događaje i situacije. Ipak, ako bih iskreno govorio o onome što sam učinio ili imao nameru da učinim, morao bih reći da sam uvek imao osećanje da sam mogao i više i bolje, da sam uradio samo deo onoga što se u nekim mračnim vremenima moralo učiniti, da je sve to bilo nedovoljno da se neke velike tragedije i nesreće umanje, zaustave i spreče. U tom smislu moje dominantno raspoloženje jeste nemoć u odnosu na moć onih koji su od nas stvorili taoce svojih loših, zločinačkih politika.
Otkud toliko fašizma u našim društvima danas?
Možda bi preciznije bilo reći da u našim društvima postoje elementi fašizma: militarizacija, populizam, ekstremni nacionalizmi, veličanje problematičnih ličnosti iz bliže i dalje prošlosti, etnički zasnovana mržnja. Ako govorim o srpskom društvu, a te prilike najbolje poznajem, preovlađujuća društveno politička matrica su demagogija i licemerje, a dnevna politika sasvim svesno podstiče primitivizam i prostakluk. Na medijima sa naconalnom frekevencijom svakodnevno, od jutra do ponoći odvijaju se takozvani rialiti programi u kojim dominiraju pornografija i prostakluk, u štampanim medijima pod državnom kontrolom caruju različiti oblici netolerancije i psovački rečnik, a fudbalski navijači pod patronatom pojedinih partija na vlasti izvor su najgore vrste kriminala, trgovine narkoticima i nasilja. To je, na našu nesreću, ambijent u kojem se odvija ukupan društveno politički život. Takva je poruka koja se šalje stanovništvu, to je naš “kulturni model”, sveukupni, dominantni način mišljenja.
Mislite li da je demokratija u krizi – ne kod nas, gdje, pravo reći, kao funkcionalan sistem nije ni uspostavljena, nego u državama koje baštine dugu demokratsku tradiciju?
Demokratija je oduvek bila podložna zloupotrebama. U sebi ne sadrži mehanizam koji bi sprečio zloupotrebe. Mnogi diktatori došli su na vlast koristeći demokratske procedure. Više puta sam isticao kako za mene demokratija pre svega znači poštovanje prava manjina, a ne vlast većine. Uz sve moguće zloupotrebe, ne vidim nikakvu alternativu demokraskim tradicijama, ali uz stalnu strepnju i brigu da se poštovanje demokratije ne izvrgne u nešto sasvim drugo i suprotno.
Šta se dešava na istoku Evrope, u bivšim komunističkim zemljama: od Poljske do Mađarske? Danas, kao kod nas devedesetih, mnogi građani i političke elite tih država “brane hrišćansku Evropu”, presijecaju nove “zelene transferzale” i izražavaju skepsu prema modernosti i liberalnim i demokratskim tradicijama?
Da, to je zanimljiva pojava: najkonzervativnije zemlje Evrope upravo su one koje su se ne tako davno oslobodile totalitarnog nasleđa i represije. Teško je objasniti zašto je tako, potreba da se iz jednog jednoumlja ide u drugo jednoumlje, da se ideološki kontekst zameni religioznim, nacionalnim ili etničkim. Kao da se ostvaruju mračna Hantingtonova predviđanja koja su se činila sasvim neutemeljenim – da nam u budućnosti predstoji sukob civilizacija. A to bi značilo da nailazi vreme novih globalnih, planetarnih sukoba jednako opasnih, ako ne i opasnijih od vremena kada su se sukobljavale različite ideologije. Sukob velikih religija doveo bi čovečanstvo do ivice nove provalije, značio bi strahovitu regresiju u istoriji civilizacija.
Kako vidite Srbiju – i sve ovdašnje, “naške” zemlje, uostalom – za deset godina?
Deset godina je suviše kratak period za suštinske promene. Na ovim našim područjima promene se sporo ili nikako ne dešavaju, a ako se događaju to je po pravilu pod spoljnim pritiskom. Danas su u Srbiji na vlasti uglavnom oni koji su i početkom devedesetih bili akteri i saučesnici krvavog raspda Jugoslavije. Teško je očekivati da će oni doneti novi duh pomirenja na Balkanu. Ne, tu nema razloga za optimizam. A nema ni ekonomskog napretka i stvarnih društvenih reformi ako se ne učine neki hrabri i neophodni koraci kao što je, recimo, zvanično priznanje nezavisnosti Kosova od strane Srbije. Spoljna i unutrašnja politika su duboko povezane. Srpska vlast će morati da donese sudbinske odluke: hoće li se stvarno pretvoriti u rusku guberniju, što neki priželjkuju, ili će postati deo Evropske unije. Stabilnost regiona umnogome zavisi od stabilnosti same Srbije, ali proteći će još dosta vode Savom i Dunavom dok se to ne dogodi.
Ima li književnost danas moć da koriguje društvo? I treba li to činiti?
Književnost prevashodno ostavlja svedočanstvo o svetu u kojem živimo. Pretenciozno je verovati da ga menja. Možda i menja na duže staze i u meri koje nismo svesni. Moje uverenje jeste da pisac kao javna ličnost ima neku vrstu obaveze da reaguje na društvene nepravde, da javno kritikuje lošu vlast, koruptivno društvo. Postoje, međutim, i pisci koji traže i nalaze usamljenost, daleko, što dalje od svakodnevne buke i besa, podređujući sve svome književnom radu. Ne pripadam takvima.
Izazivaju li nove tehnologije u vama nelagodu? Kada ste na Internetu, jeste li kući ili u tuđini?
Nove tehnologije prihvatio sam kao dobrobit, kao novu mogućnost komunikacija, ali sa druge strane pokazalo se i da je to nezaštićen teren za iživljavanje različitih frustriranih tipova, za ludake, bolesnike i mrzitelje koji su do neslućenih granica proširili područje mržnje, obeležili teritoriju najgore vrste primitivizma. Ostaje nada da će dobre strane novih tehnologija nadvladati one loše.
Držite li da su utopije – sljedstveno tome: i distopije – još uvijek moguće? Što sa Balkanom? Je li evropskoj budućnosti, ipak, Balkan svojevrsna nada uprkos njihovom pežorativu o nama kao divljacima, primitivcima, ljudima neumjerene srasti i nepredvidljivih postupaka. Naime, ako mi dozvolite slobodu da zaključim i pitam, posmatrajući stresove društava u Evropi, dijelite li moje mišljenje da će naša zajednička budućnost biti bolja i ljepša ako, umjesto evropeizacije Balkana sprovedemo balkanizaciju Evrope?! Ona danas jeste kašljucava starica, treba joj naša svježa krv. Jer je Balkan bio i ostao Evropa, a što drugo?
Šta znači “balkanizacija Evrope”? “Balkanizacija” je ušla u mnoge svetske rečnike kao termin za divljaštvo, varvarizam, zločine. Ne verujem u “svežu krv” koju donosi dolazak varvara. Ustalom, postojali su i u nas pokreti poput “zenitizma” koji je promovisao novog čoveka “barbarogenija” koji je trebalo da donese Evropi “svežu krv”. A doneo je, pokazalo se na kraju samo jedan oblik srpskog fašizma. Pisao je o tome i Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku” i “Filosofiji palanke”. Slažem se da Evropi i svetu treba neka nova politička paradigma, alternativa neoliberalizmu. Ali, zasada je nema što je ozbiljan problem našega doba. “Barbarogenije” to svakako nije.
