Razgovarali smo sa Sonjom Jankov, (r. 1985.) nezavisnom novosadskom povjesničarkom i teoretičarkom suvremene umjetnosti te kulturnih aspekata moderne i suvremene arhitekture, kustosicom, fotografkinjom, novinarkom.
Slaven Rožić, Živorad Janković, Sportsko-trgovački centar na Gripama, 1979. – 1981., Split
Autor: Pogledaj.to
Neposredni povod je nedavno održana samostalna izložba fotografija “Dokumentiranje grada 2015./2016.” ( od 9.- 18. Lipnja 2017.) u zagrebačkoj Galeriji PM, u hrvatskih likovnih umjetnika.
Sonja Jankov, “Dokumentiranje grada”, foto: Juraj Vuglač
Vi ste teoretičarka i povjesničarka umjetnosti, sa senzibilitetom za prostor i arhitekturu – u svom radu bavite se kulturnim aspektima moderne i suvremene arhitekture. Izložba fotografija “Dokumentiranje grada” koju smo mogli vidjeti u Zagrebu upravo pokazuje taj vaš fokus, a nastajala je nekoliko godina. Otkada ste i zašto zainteresirani za arhitekturu i prostor i kako je nastala ova izložba?
Interes potiče od srednjoškolskog obrazovanja jer sam završila smer za tehničara enterijera u školi za dizajn.Projektovanje nam je predavao arhitekta i sećam se da mi je bilo mnogo lakše da crtam temelje nego da radim nešto na slobodnu temu.
Pripadam jednoj od onih generacija koje su sve ručno crtale 0.1 – 0.5 mm rapidografima i još uvek volim da koristim te mučilice, ali sada posmatram arhitekturu iz sasvim drugačijih uglova.
Kao spoljni saradnik za nekoliko portala i časopisa, dotakla sam se problematike urbaniteta iz perspektive građana isećam se da je moj prvi objavljeni tekst bio o pretvaranju novosadskih javnih zelenih površina i trgova u parking prostore. Tada sam sama išla na teren i fotografisala što je bilo mnogo lakše nego da pitam fotoreportere da nađu u svojim arhivama ako imaju neke fotografije konkretnih lokacija.
Kasnije kada sam bila urednik jedne galerije na kraće vreme, bio je pokušaj da sa jednim fotografom u Novom Sadu uradim male studije slučaja s fokusom na nasleđe modernizma, brutalističke zgrade koje su krečenjem postale šarene umesto da budu jednobojne kako je zamišljeno da budu i sl., ali čak i jedna javna nabavka za te printove je bila isuviše komplikovana za instituciju…
Uskoro će biti objavljen moj rad o pionirskim gradovima.
Ova izložba je nastala tu negde između svega toga i igrom slučaja je produkciju samih radova realizovala nacionalna fondacija za kulturu u Rumuniji.
Izložba se bavi trima hrvatskim gradovima, Splitom, Rijekom i naseljem Ubli na Lastovu, odabrane fotografije ustvari čine tri serije/ciklusa fotografija. Ono što Vas zanima nije turistički pogled na ta mjesta, već pogled u njihovu prošlost, unazad, jer bilježite industrijsku baštinu, arhitektonsko nasljeđe.
Da, htela sam ponuditi jedan sasvim drugačiji pogled od onog koji je ponuđen u turističkim vodičima. Split, iako drugi grad u Jugoslaviji po urbanističkom razvoju i rastu, svakako nije najprepoznatljivi danas po zgradama iz tog perioda. A one su zaista primeri izvanredne arhitekture koja počinje od nedavno da se prepoznaje kao kulturno i arhitektonsko nasleđe.
Rijeka, s druge strane, može doživeti drastične promene u narednih nekoliko godina pogotovo ako inostrane korporacije prepoznaju njenu izuzetnu poziciju na mapi, a samim tim i što će biti EKP jer se to dešava većini gradova koji nose tu titulu.
Te serije fotografija su svakako samo jedan pogled na te gradove, ne znam ni sama da kažem da li ličan ili profesionalan, jer ja nisam akademski fotograf. Ovo je prvi put da komuniciram samo fotografijama, bez upotrebe drugih medija (osim legendi), tako da je ovo ujedno i moja prva izložba fotografija. Volela bih da se više umetnika i kulturnih radnika bavi ovim periodom istorije arhitekture, kroz bilo koje medije.
Frano Gotovac, Stambene zgrade Kineski zid, 1970. – 1971., Split
Na Lastovu je situacija bila nešto drugačija – bavite se naseljem San Pietro/Luigi Razza/Ubli koje je izgrađeno 1936. godine pokraj tvornice za preradu ribe osnovane 1931. i uništene 1974., čija je izgradnja započela s Mussolinijevim urbanističkim projektom u cilju industrijalizacije i naseljavanja pokrajina. Tu nalazite napušteni, ispražnjeni prostor.
Moje bavljenje Ublima je u potpunosti zasluga Mariane Bucat i Udruge Dobre Dobričević koje su prepoznale ovaj grad kao značajno i specifično nasleđe i organizovale kraću rezidenciju i radionice na kojima su nastale te fotografije. Drugi učesnici, među kojima dvoje arhitekata, uradili su kraće filmove o stanovnicima, vizuelni identitet za Uble i interaktivnu mapu za selo ostrvo sa piktogramima.
Većina, ako ne i sve, administrativne i stambene zgrade u Ublima su državna svojina, a gradić i ostrvo za sada odolevaju navali turista što je mislim izuzetno dobro, bar za očuvanje zaštićenog rezervata i ekosistema. Kada idete prepunim trajektom do Lastova, 98% putnika izađe na Korčuli i ranijim stanicama, a ka Lastovu nastavi desetak vas.
New St. Peter’s church, 1936., Ubli, Lastovo
Smatrate li da je potrebno dokumentirati grad iz povijesno-umjetničkih razloga, zbog očuvanja arhitektonskih vrijednosti ili zbog suvremenih pojava kao što je slabo prostorno planiranje koje često ide na štetu baštine?
Mislim da je potrebno i jedno i drugo i da savremene pojave i slabo prostorno planiranje ne štete samo baštini nego i dobrim, razumnim, promišljenim rešenjima koja čine život u gradu lakšim i boljim. Jedno od takvih rešenja su velike travnate površine oko blokova i solitera koje omogućavaju stanarima da dišu. Ali danas je globalna pojava u svim zemljama u tranziciji da se takve površine vide kao slobodno zemljište i na njima se ne grade samo parkinzi nego i objekti.
Ne znam kako je u Hrvatskoj, ali u Srbiji svaki stanovnik zgrade ima pravo i na kvadratni metar slobodnog prostora oko te zgrade, tako da je javni prostor oko nje zapravo privatan i pripada stanarima. Oni mogu da odluče da li hoće drveće ili banku da gledaju kroz .
Ivo Radić, Stambeni neboderi na Spinutu, 1968., Split
Izložba je predstavljena u Zagrebu, možemo li očekivati da će biti postavljena i u gradovima koji su dokumentirani?
Najverovatnije. Sva tri grada imaju prostore gde bi mogla biti prikazana, mislim da najviše zavisi od moje mogućnosti da dođem i vremenskog usklađivanja. Što se Zagreba tiče, veliku je ulogu imao sam paviljon kao prostor.
Pored ove izložbe, autorica ste i izložbe “GIF i gradovi”, “Post-arhiva savremene umetnosti”, “SPENS i socijalističke sportske dvorane danas”, “GIF i javni urbani prostori”. Koketirate različitim medijima u svom izrazu, no poveznica je tema – urbanizam. Kakav je trag ostavio proces tranzicije na urbanom tkivu Novog Sada ili Beograda?
Mislim da veća i drastičnija tranzicija tek počinje. U početku je to bila revitalizacija posle sankcija i 1999. sada su ti gradovi meta lokalnih i inostranih investitora. U poslednje vreme se govori o sardanji sa Kinom. Novi Sad je bio u boljoj poziciji nego Beograd do sada, ali će se uloge možda zameniti sa EPK 2021.
Sportska dvorana Mladost, Rijeka, 1973. , AGI-46
Svjedočili smo prosvjedima zbog projekta Beograd na vodi i rušenju Savamale pod “fantomskim” okolnostima.
Koliko je struka organizirana i glasna kada se otkida javni prostor, a koliko građani?
Do mene je dopro samo glas građana. Dopro i do Poljske, Britanije, SAD-a… Mislim da se oni i najviše pitaju jer je aktuelni projekat za Savamalu izuzetno velika investicija iz budžeta Republike Srbije za narednih nekoliko godina. A projekat će prema procenama postati isplativ tek za bar 5 godina.
Ne znam kakva je bila reakcija urbanističkog zavoda i sličnih institucija na ovaj projekat koji, između ostalog, ruši granice o visini objekata pored jezgra grada, ali znam da su samostalni arhitekti i urbanisti, kulturolozi, sociolozi, profesori in univerzitetima najjasnije ukazali na arhitektonske i urbanističke nepravilnosti ovog projekta i u kojoj meri nije usklađen sa GUP-om, već sa investitorskim urbanizmom.
Sada sam trenutno u Poljskoj i ovde građani reguju na promenu zakona koji jednu od najvećih i najbolje zaštićenih šuma u Evropi pretvara u šumu za seču i prodaju drveta.Poljska vlada je odlučila da promeni zakon i da ovaj UNESCO-m zaštićen prastari ekosistem i sposmenik prirode ne uživa više zaštitu.
Izlagali ste na 17. Bijenalu mladih umjetnika u Milanu (2015.), a sudjelujete u projektu Future Architecture Platform.
Gdje se prema Vašem mišljenju spajaju umjetnost i arhitektura? Trebaju li umjetnici i arhitekti danas zauzeti proaktivniji stav, aktivistički, je li to nužno za njihov opstanak?
Mislim da takav stav jeste neophodan ako hoće da stvaraju nešto što se ne uklapa u glavni tok potražnje. Recimo, sada je trend u umetnosti kultura sećanja i sve što se tiče sećanja kolektivnih i individualnih građana. Takođe, projekti koji se tiču manjina u bilo kojem smislu. Opet se malo vraćam na Poljsku, ali za jedno Bijenale arhitekture u Veneciji su napravili prikaz istorije arhitekture crkvi jer su arhitekti tu dosegli najveći stepen kreativnosti i imali najviše slobode kako je bilo najviše sredstava za njihovu gradnju.
Što se tiče spoja arhitekture i umetnosti, oni se posebno dotiču kada je u pitanju nasleđe jer se umetnici često angažuju na animaciji ili dokumentaciji nasleđa, a često rade i sami, a da ih niko ne angažuje. Ali ne znam kako arhitekte generalno gledaju na to da o arhitekturi govore ljudi koji nisu diplomirali arhitekturu.
Ja sam povodom jednog populističkog teksta koji kritikuje rušenje objekata bez konsultacije s njihovim autorima i bez preke potrebe dobila komentar da se arhitektura upravo i ruši što nestručni ljudi poput mene (kulturologa) govore na bilo koji način o arhitekturi. Samo se pitam kako arhitekti koji imaju takvo mišljenje vide ljude koji koriste zgrade poput čistačica, portira, trudnica koje moraju da se penju na 5. sprat radi pregleda bez lifta i sl.
Ali kada je u pitanju mešanje arhitekture i umetnosti u mom konkretnom slučaju, to je malo i uticaj vojvođanske konceptualne umetnosti među čije najznačajnije predstavnike spada Vladimir Mattioni sa Ratomirem Kulićem (Verbumprogram).
Novi Sad će 2021. biti Europska prijestolnica kulture, s rumunjskim Timisoarom i grčkom Elefsinom, godinu nakon Rijeke i irskog Gallowaya.
Vi ste se na katedri za Teoriju kulture Fakulteta političkih nauka u Beogradu 2013. obranili tezu “Urbanološka analiza Novog Sada kao kandidata za Evropsku prestolnicu kulture”. Možete nam reći više o svom radu?
Ta teza je bila pokušaj da se prikažu dobri i loši efekti koje EPK može imati na konkretno Novi Sad, jer nisu svi gradovi koji su nosili tu titulu uspeli da kroz taj projekat stvore nešto što je dobro za njih na duži period.
Sam mehanizam priprema je takav da gradovi moraju nekoliko godina da ulažu skoro ceo svoj budžet namenjen kulturi, kao i republička ili pokrajinska sredstva, kako bi konačno dobili novac od EU. I dešava se da gradovi izgube svoj identitet ili da ulože u nešto što posle ne mogu da održavaju, poput nekog velikog kulturnog centra za čije programe nemaju posle sredstava.
Moja teza je počinjala s pogledima Bogdana Bogdanovića i njegovim konceptom urbanologije, a završavala se negde spredlogom da postojeće neoficijelno nasleđe može poslužiti kao prostor za nove umetničke aktivnosti i kulturna dešavanja,s ciljem da se ta mesta sačuvaju od propadanja i da se reanimacijom skrene pažnja na njih.
Multietničkom i multikulturnom Novom Sadu ovo će biti prilika za razvoj “kulturnih industrija”, a moguć je i pozitivan ekonomski efekt. Što bi za Vas, kao Novosađanku, bio uspjeh tog projekta, kakav grad želite 2022. godine?
Uspeh bi bio da ne postane evropski grad repliciranjem nekih manifestacija poput Winter festa koji je karakterističan za neke evropske gradove, niti da postane nacionalna prestonica.Mislim da bi trebalo da radi na onome što ga čini specifičnim.Nažalost, kako sam već rekla, mehanizam projekta je takav da jede najveći deo budžeta za kulturu, tako da je jedna od neizbežnih stvari umrežavanje institucija, udruženja, organizacija i kolektiva.
EPK će sada biti jednostavno neizbežan, mislim da neće moći da se realizuje mnogo toga što se ne uklapa u taj okvir i u zamišljeni proces odvijanja događaja. Samim tim, neki projekti će morati da čekaju na nekoliko godina da bi bili realizovani, što nije zgodno za organizacije koje opstaju od projekata i čiji članovi tako zarađuju za svoj hleb. Možda ne treba sa previše očekivanja gledati na taj projekat jer je na kraju krajeva to samo jedna ispletena mreža u koju će se uhvatiti jedna donacija od EU.
Grad koji želim već sada je onaj koji ne kažnjava građane ako hrane ulične životinje (sterilisane i čipovane na Grad Novi Sad), grad čiji određeni građani ne zaziđuju žive mačke u podrum iz njima vrlo opravdanih i razumnih razloga, grad u kojem na bilo kakav način nasilje sličnom tom ne reaguju samo pojedinci koji spašavaju te mačke iz zazidanog podruma. Recimo da su mačke ovde malo i metafora.
Fotografije izložbe: Juraj Vuglač
