Ko god je na vlasti, bilo gde na svetu, ima tendenciju da zaglupljuje narod. Široko rasprostranjeni obrazovni sistem koji ”štancuje” inženjere, a ne humaniste, zajedno sa ”mašinom za pravljenje novca” napravili su od savremenih pesnika odmetnike, kaže Amir Or, istaknuti izraelski pesnik koji je osnivanjem škola poezije i pesničkih takmičenja podstakao mlade u Izraelu na kulturbunt i na bolje upoznavanje sa svojim palestinskim vršnjacima. ”Još su nas antički pesnici i filozofi učili da se zagledamo u sopstvenu dušu, ali i u duše drugih”, poručuje naš sagovornik.
Osnivanjem škole poezije ”Helikon” u Tel Avivu 1993. godine Amir Or je pokrenuo svojevrsnu kulturnu revoluciju kojoj se malo ko nadao u zemlji opterećenoj viševekovnim sukobima. Škole pesništva počele su od tada da se šire i u drugim gradovima, Haifi i Jerusalimu, i to bilingvalno – na hebrejskom i arapskom jeziku – doprinevši boljem razumevanju mlađih generacija na obe zavađene strane.
Varvari (Druga runda)
Nismo uzalud čekali varvare.
Nismo se uzalud okupili na gradskom trgu.
Nisu uzalud naši velikani odenuli odore
i uvežbavali govore za tu priliku.
Nismo uzalud srušili naše hramove
i podigli nove za njihove bogove;
spalivši usput sve naše knjige
jer u njima nema ničeg za takve ljude.
U skladu sa proročanstvom, stigli su varvari
i uzeli ključeve grada iz kraljevih ruku.
Ali kada su došli, nosili su odeću iz ovih krajeva
i imali običaje iste kao što su naši;
a kada su počeli da zapovedaju na našem jeziku,
mi više nismo znali kada su
varvari došli kod nas.
(Prevod: David Albahari)
Za svoje stvaralaštvo Or je dobio pregršt prestižnih međunarodnih nagrada. Na Univerzitetu u Jerusalimu predavao je starogrčku religiju, a poezijom je podučavao studente na nekoliko fakulteta u Izraelu, Velikoj Britaniji i Japanu. Osim pesništvom, aktivno se bavi i umetničkom fotografijom, za koju kaže da mu ”pruža iskustvo suprotno od poezije. Fotograf se oseća ponajviše kao lovac koji vreba svoju lovinu, dok je pesnik najčešće plen nadahnuća”.
U Srbiji je Amir Or nedavno boravio kao prvi gost Srpskog PEN centra u okviru programa ”Svetska književnost u Srbiji”. Tom prilikom izdavačka kuća ”Arhipelag” predstavila je drugo izdanje njegove zbirke pesama ”Pohara”, u prevodu Vide Ognjenović i Davida Albaharija, što je veliki uspeh s obzirom da su ponovljena izdanja pesničkih knjiga u Srbiji bila kuriozitet i u znatno boljim vremenima.
BIF: Dolazite iz područja na kome dva naroda vode verovatno najduži sukob u istoriji čovečanstva, a pokušavate da ih pomirite kroz poeziju. Na koji način ona danas pomaže boljem razumevanju?
Amir Or: Kada smo 2001. proširili aktivnost naše škole poezije na arapsko stanovništvo počele su da se dešavaju zanimljive stvari… Morate da razumete da učesnici u tom pesničkom školovanju nisu obični pojedinci, već su intelektualci, moderni glasnici i lučonoše u svojim društvima. Začas je stvoren svojevrsni kult ljudi koji su delili interesovanja za poeziju i zahvaljujući njoj prevazišli međusobne jezičke i političke barijere.
Započeli smo bilingvalnu školu usred sukoba, kada su se ljudi međusobno borili nasred ulica. Bilo je jezivo. Usred svega toga mi smo kreirali neku vrstu staklene bašte u kojoj su ljudi pričali o kompoziciji strofa, metaforama, osnovama poezije, prevođenju… i naravno, većina nas je zbog toga bila kritikovana od strane političara. Govorili su nam da „pričamo više o konfliktu, o miru“, a mi smo odgovarali da ne želimo jer „o tom sukobu svi već sve znaju“. Polaznici škole su bili oslobođeni takvog pogleda i mogli su da sagledaju jedni druge pre svega kao ljudska bića, a ne Palestince i Izraelce. Shvatili su da imaju mnogo više toga zajedničkog i počeli su da postavljaju jedni drugima sve više pitanja, u početku tehničke prirode, a kasnije i ona ozbiljnija, koja se tiču problema ljudske duše…
BIF: Da li možete preko poezije da doprete do šireg kruga ljudi ili je poruka koju Vi šaljete ipak namenjena tom užem, obrazovanijem krugu ljudi?
Or: Sav naš trud u protekle 22 godine odnosio se na približavanje poezije “običnim” ljudima, a jedan od osnovnih kanala bio je takmičenje na kojem svi zainteresovani mogu da učestvuju. Tako je nastao festival žive poezije Šar. Kasnije sam osnovao i izdavačku kuću koja se isključivo bavi poezijom.
Za pesništvo je neophodno da čovek bude obrazovan ili makar da poseduje želju za edukacijom, da pronađe i prisvoji nova saznanja. Tradicija pesništva podrazumeva i tradiciju učenja – u svim svetskim kulturama su se narodne umotvorine i pesme prvobitno prenosile učenjem sa kolena na koleno.
Ne mogu da kažem da je u mojoj moći da menjam smer u kojem se kreće društvo, ali mogu barem da pokušam da u istu prostoriju stavim Jevreje i Palestince i vratim poeziju u dvorane, na pozornicu gde joj je nekada bilo mesto, a posebno u zapadnom društvu, kako bi podsetili ljude da su pre svega upravo to – ljudi.
BIF: Da li to znači da verujete da se na Istoku danas poezija više poštuje nego na Zapadu?
Or: Suština je svuda zaboravljena. Razlozi za to leže u obrazovnom sistemu koji je naširoko rasprostranjen i u mašini koja pravi pare i za koju su najtraženija zanimanja inženjeri, a ne humanisti. Živimo u doba konzumerizma, gde nas uče da budemo potrošači, a ne stvaraoci. Zbog toga su pesnici danas, kao i uostalom svi pravi umetnici, pre svega odmetnici, neprijatelji vladajuće klase koji teraju ljude na razmišljanje. A svako razmišljanje i osećanje u takvim okolnostima predstavlja subverzivan čin. I situacija je, nažalost, ista u Evropi ili Sjedinjenim Državama, kao i u Japanu ili na Bliskom Istoku.
BIF: Vi ste širenjem pesničkih škola zapravo nesvesno stvorili pravu društvenu mrežu. Mogu li moderne tehnologije i društvene mreže na internetu da doprinesu širenju poruke ljudskosti i pomirenja?
Or: Možemo reći da se na internetu nalazi celokupno ljudsko nasleđe , i samim tim puno je đubreta u tom sadržaju. Međutim, upravo mi tom sadržaju dajemo smisao. Istorija sveta je istorija velikih ideja i mislim da je izuzetno što je danas dobrim idejama potreban samo delić sekunde kako bi se proširile među ljudima, a ne dani, nedelje, ili godine, kao što je nekada bio slučaj.
Moderne alatke i tehnologije mogu biti upotrebljene u dobre svrhe. One mogu da omoguće ljudima da se osećaju slobodnima i uživaju u svojoj slobodi – barem dok ne počnu da ih kontrolišu državne vlasti, što se već dešava u nekim zemljama a mislim da će postati globalna realnost u budućnosti. Slobodna razmena mišljenja predstavlja konstantnu opasnost po državne aparate. S njihove tačke gledišta svaku vrstu dijaloga treba ugušiti po svaku cenu.
BIF: Kako nam u razumevanju sebe i drugih, nastanku i rešavanju konflikata, pomaže proučavanje antičke poezije?
Or: Ne smemo da zaboravimo da je poezija u osnovi forma komuniciranja, baš kao i bilo koja druga umetnost, pa ako se opšti načini komunikacije menjaju i ona će biti podložna tim promenama. Međutim, danas je govor sve siromašniji i to preovladava u svim kulturama, što se često negativno odražava i na pesništvo. Ako ljudima oduzmete jezik, oduzećete im njihovo značenje.
I danas učimo od antičkih pesnika jer su oni tražili odgovore na potpuno ista pitanja kao mi. Sapfo sa Lezbosa rekla je da je “najlepše ono što se ljubi sa slutnjom u duši” – da svako u sebi neguje sopstveni jedinstveni intimni svet – i time je pokrenula kulturnu revoluciju još pre dva i po milenijuma. Ne smemo da zaboravimo taj smeli iskorak, već moramo da naučimo da slušamo jedni druge i komuniciramo. S druge strane, Platon je govorio o harmoniji mnoštva, o tome da smo svi deo jednog istog tela, ali njegovo učenje ne moramo da uzmemo nasuprot onoga što nam poručuje Sapfo, već naprotiv, da pokušamo da ih objedinimo i nadogradimo.
BIF: Kakva je uloga religije u današnjem svetu? Zašto ona deli ljude umesto da ih ujedinjuje?
Or: Religija predstavlja samo jednu verziju istine, oruđe komunikacije i upravljanja koje zbog svog velikog uticaja mora da se poštuje. Ipak, ona nikada u ljudskoj istoriji iza sebe nije imala miroljubive namere pa je pogrešna i predstava o njenoj „nekadašnjoj čistoti i današnjoj iskvarenosti”. Danas opet živimo u periodu kada se religiozne vrednosti nameću društvu.
BIF: Proputovali ste svetom i u svojoj mladosti bavili ste se mnogim različitim poslovima – bili ste pastir, restaurator, građevinski radnik… Da li je to bio Vaš „proces traženja” i kako su Vam ta iskustva pomogla u kasnijem radu?
Or: Kao mladić u jednom trenutku sam, po sopstvenoj želji, bio pastir, okružen samo svojim mislima i naintimnijim željama, osamljen u prirodi ispod nebeskog plavetnila. To iskustvo mi je pomoglo da bolje spoznam sebe.
Pesnik mora da živi više života odjednom, kako bi razvio svoje sposobnosti empatije i razumeo živote drugih. Ako pišem o čuvaru stada, morao bih makar na trenutak i sam da postanem pastir, ali isto tako ako pišem o nekom kriminalcu, mogao bih da budem i kriminalac (smeh).
Epitaf
Skreni ovde s puta, lutalice,
Sedi pod dudove i loze puzalice,
Između vode i hlada, uz ovaj beli mramor,
Ovde ležim ja, dečak a imperator.
Moje je lice hladan mermer, ruke i noge
Odevene u slonovaču i suvo lišće,
Ni ja nisam stigao daleko,
I ja sam jednom hodao zemljom.
Skreni ovde s puta, lutalice,
I zgnječi mi ove divlje plodove u lice.
(Prevod: Vida Ognejnović)
Izvor: BiF
