Foto: Nemanja Jovanović / Kamerades
Potrebni su efikasni propisi i mehanizmi zaštite od toksične i uvredljive komunikacije na internetu.
Danas je virtuelna komunikacija jedan od osnovnih načina komunikacije – veliki deo privatne, poslovne i druge komunikacije se obavlja online: mejlovi, aplikacije za komunikaciju, društvene mreže, informisanje.
Online prostor komunikacije postaje ujedno i polje na kome se dešavaju brojni lični napadi, govor mržnje, pretnje, ucene, kampanje protiv ličnosti i/ili društvenih grupa. Komunikacija na internetu se danas takođe instrumentalizuje u političke svrhe i obilato koristi za suzbijanje slobode govora i kritike. Istraživanja pokazuju da se na internetu u velikoj meri pojavljuju zloupotrebe, dezinformacije, manipulacije, propaganda, skrivene agende i govor mržnje.
Druga strana informisanja
Informisanje i medijski rad, jedan od važnijih stožera očuvanja i izgradnje demokratskih društava je sve više ugroženo velikim brojem dezinformacija, lažnih vesti i manipulacija u medijima. Stručnjaci u publikaciji „Digitalna prava u Srbiji“ navode da je dezinformacija netačna informacija koja se smišlja i deli s namerom da obmanjuje i time nanese štetu pojedincima/kama, društvenim grupama, organizacijama ili državama. Pogrešna informacija sa druge strane predstavlja netačnu informaciju, ne nužno zlonamerno produkovanu, dok je maliciozna informacija (malinformation) tačna informacija, ali tendenciozno iskorišćena kako bi se nekome nanela šteta.
Kako se navodi u priručniku Share fondacije o digitalnim pravima, izveštaj Reportera bez granica iz 2018. prepoznaje onlajn uznemiravanje sa ciljem zastrašivanja i ućutkavanja kao poseban oblik pritiska na novinare i medijske aktere: „Između ostalog, poplava dezinformacija služi da uguši sadržaj koji novinari objavljuju na portalima i društvenim medijima; viralnost interneta pogoduje širenju mržnje, dok mreže plaćenih komentatora i automatizovanih naloga umnožavaju provladine sadržaje; konačno, ciljane kampanje protiv pojedinih novinara koriste društvenu polarizaciju i atmosferu nepoverenja, u kojoj su mete izložene uvredama i pretnjama.“
Imajući u vidu da internet nudi široke mogućnosti da različiti blogovi i portali bez impresuma preuzmu ulogu medija, (dez)informacije sve više postaju oružje u političkom smislu, o čemu je Mašina već pisala.
Na naslovnim stranama srpskih dnevnika gotovo svaki šesti naslov objavljen tokom 2020. godine bio je lažna vest, pokazalo je istraživanje „Spoljnopolitičke posledice kovid-19 krize po Srbiju” koje je sproveo Savet za strateške politike (CFSP). Istraživanje je pokazalo da se u toku prošle godine najveći broj lažnih vesti odnosio na koronavirus, međutim, lažne vesti već godinama čine veliki deo vesti, posebno na internetu. Lažne vesti često targetiraju neku određenu grupu – Rome, migrante, LGBT+ populaciju, žene itd. 2019. godine je u Srbiji veliki broj lažnih vesti o nasilju i krivičnim delima koje su navodno počinili migranti kružio internetom, što je dovodilo i do protesta u lokalnim zajednicama gde su postojali prihvatni migrantski centri ili na graničnim prelazima.
Lažne vesti takođe imaju funkciju da pozitivno pišu o političarima, ili državama u skladu sa političkim ciljevima odašiljača poruke, što predstavlja jedan oblik astroturfinga, o čemu smo takođe već pisali.
Govor mržnje
Dehumanizujući govor koji izražava stereotipe i diskriminaciju, preteći govor koji poziva na nasilje i linč postaje sve prisutniji na internetu, pokazuju brojna istraživanja. Primera radi, rezultati istraživanja Beogradskog centra za ljudska prava i Centra za nove medije Liber, čiji su istraživači pratili vesti na internetu, pokazuju da je govorom mržnje pisano čak 2.000 vesti u nekoliko medija u Srbiji i više od 15.000 komentara na te vesti na Fejsbuku, Tviteru ili drugim društvenim mrežama.
Govor mržnje je usmeren na pojedince i pojedinke ali i čitave društvene grupe, od žena, pripadnika i pripadnica LGBT populacije, Roma i Romkinja, migranatima i migrantkinjama, nacionalnim manjinama ili bilo kojoj grupi.
Propisi u Srbiji su neefikasni kada je u pitanju toksična i uvredljiva komunikacija, i osim mogućnosti prijave otvorenih i direktnih pretnji, građani i građanke nemaju previše mogućnosti zaštite osim onih koje im nude društvene mreže kroz opcije zaštite privatnosti i politike platforme na kojoj se komunikacija odvija.
Irena Pejić, Mašina
