Usredsređenost na dobrobit radnika i produktivnost kompanija tokom pandemije dovela je do toga da neki zaposleni počnu da se poigravaju sa novim pristupima radnoj nedelji na kakvu smo do sada navikli.
Mnogo se govori o četvorodnevnoj radnoj nedelji, ali dok su trodnevni vikendi lepa pomisao, sabijanje pet dana posla u samo četiri može se ispostaviti stresnim za neke radnike i njihove poslodavce – ili se čak mogu smatrati neodrživom opcijom.
Postoje, međutim, i druge alternative.
Neki organizacioni psiholozi predlažu skraćenje radnog dana.
Odjavljivanje sa posla posle kraćeg vremenskog perioda – kao što je šest sati umesto osam – moglo bi da se pokaže praktičnim rešenjem za više tipova poslovanja, baš kao i da postigne mnogo kad je u pitanju unapređenje života radnika.
„Ima poslova koji moraju da ostanu dostupni pet dana nedeljno“, kaže Selest Hedli, autorka Ne radite ništa: Kako raskrstiti sa prekovremenim poslom, previše rada i premalo života.
„I kod tih poslova možda bi bilo lakše i prihvatljivije skratiti radni dan.“
U teoriji, skraćeni radni dan možda deluje kao ekstravagantna ideja – na kraju krajeva, poslodavci žele da uzmu što više radnikovog vremena, a ideja „osmočasovnog radnog dana ukorenjena je u industrijalizovanom društvu“, kaže Hedli.
A opet postoje ubedljivi argumenti za kraći radni dan povezani za povećanom dobrobiti radnika i potencijalno povećanom produktivnošću.
Moguće je da, protivno uvreženim normama, zaposleni rade efikasnije i sa boljom koncentracijom ako posle toga budu pošli kući ranije.
„To je korist za prioritizaciju“
Osmočasovni radni dani su standard za mnoge poslovne grane – i tu strukturu je teško uzdrmati, kaže Adam Grant, profesor organizacione psihologije u Vortonovoj školi na Univerzitetu u Pensilvaniji.
„Pristrasnost prema sadašnjem stanju je realna. Ljudi često uzimaju zdravo za gotovo standard sa kojim su odrasli.
„Svako koga poznaju radio je pet dana nedeljno i osmočasovni radni dan. To izgleda kao nešto neizbežno“, kaže on.
Poslodavci takođe igraju ulogu u produbljivanju ove radne strukture, tvrdi on, rekavši da je odsustvo evolucije „nedostatak mašte“.
„Umesto da se zapravo izmere rezultati tih ljudi, lako je i prosto prebrojati broj sati koliko su radili i pretpostaviti da je više bolje. To je pretpostavka koja se mora srušiti.“
Norveška i Danska imaju radne nedelje kraće od 40 sati
Hedli se slaže da osmočasovni radni dan nije najbolji format za radnike.
„Kognitivno, mi imamo samo ograničenu količinu koncentracije tokom jednog dana“, kaže ona.
„Kad pokušavate da prisilite mozak da se usredsredi izvan tog prozora, dobićete opadajuće prinose i završićete sa sagorevanjem ljudi. Na kraju ćete praviti više grešaka, bićete manje inovativni, propuštaćete stvari. A sve to vas čini manje efikasnim.“
I zaista, studije pokazuju da duži rad uopšteno gledano ne dovodi nužno do veće produktivnosti.
Istraživanje sa Univerziteta Stenford ukazalo je na gornju granicu produktivnosti: učinak radnika počinje naglo da opada posle oko 48 časova nedeljno.
A drugi eksperti su sugerisali da bi optimalni broj radnih sati mogao da bude još niži, u zavisnosti od tipa posla – neki tvrde da bi on mogao da bude čak 35 časova nedeljno ili šest sati dnevno, što zaposlene stavlja daleko ispod osmočasovnog radnog dana.
Norveška i Danska imaju radne nedelje kraće od 40 sati i zauzimaju drugo i sedmo mesto na listi najproduktivnijih zemalja na svetu.
Na kraju krajeva, zaposlenima su potrebne pauze tokom dugih perioda rada za njihovim radnim stolovima – što znači da čak i najproduktivnijim radnici ne provode svaki trenutak radeći marljivo na poslovnim zadacima.
Istraživanje sprovedeno na skoro 2.000 radnika u Velikoj Britaniji pokazalo je da se u proseku ljudi zaista osećaju produktivno tek oko polovinu radnog dana.
Njegovo skraćivanje, dakle, moglo bi da ih motiviše da povećaju taj prozor.
Radeći manji broj sati, umesto radeći kombinaciju rada i traćenja vremena tokom osam sati, radnici bi mogli da postanu još produktivniji.
Povećana produktivnost mogla bi da proistekne i iz boljeg morala radnika i njihovog boljeg fizičkog zdravlja, nastalog na osnovu bolje ravnoteže između rada i života u kraćim radnim danima.
Takav je bio slučaj sa medicinskim sestrama u ustanovi za negu nemoćnih u Švedskoj, gde je u dvogodišnjem eksperimentu radni dan bio skraćen na šest časova.
Medicinske sestre bile su srećnije radnice koje su uzimale mnogo manje bolovanja, što im je omogućilo da organizuju 85 odsto više aktivnosti za štićenike ustanove.
Ima smisla, kaže Grant, da zgusnutiji program dovede do povećane produktivnosti.
„To je od koristi za prioritizaciju“, kaže on.
„Kad imate manje vremena, počinjete da se usredsređujete na stvari koje su zaista bitne. To bi moglo da znači da rukovodioci zadaju manje posla koji se otaljava, a moglo bi da znači i manje nepotrebnih sastančenja.“
Kao posledica toga, efikasnost mnogih radnika mogla bi da skoči, dok bi im se broj grešaka smanjio.
„U svetu u kom nam se svima dešava da nam pažnju odvlači čitav dijapazon raznih prioriteta, kraći radni dan imao bi veće šanse da stvarno bude radni dan, za razliku od rada i gomile drugih stvari koje su vam istovremeno na pameti“, kaže Grant.
„Ako pomislite na bolnice, ljudi koji rade inženjerske ili softverske poslove, na primer, gde je pažnja posvećena detaljima veoma važna, tu bih takođe očekivao da bi kraći radni dan smanjio broj grešaka.“
Potencijalne mane
Iako postoje očigledne koristi od kraćeg radnog dana, Grant kaže da to ne znači da ništa ne može da pođe po zlu.
Kao prvo, kaže on, nema garancije da će svaki radnik biti jednako produktivan tokom kraćeg radnog dana, naročito kad su u pitanju manje posvećeni radnici.
Ali ako ljudi zaista zabušavaju kad su u pitanju njihove odgovornosti dodaje on, „onda je to propust menadžmenta“.
„Ako ne možete da verujete vlastitoj radnoj snazi da će biti jednako produktivna uz malo manje uloženog rada, onda ste ili loši u zapošljavanju, organizovanju posla ili samom liderstvu.“
Kraći radni dan bi takođe mogao da zakomplikuje stvari, kaže Hedli, za multinacionalne kompanije u nekim poslovnim granama, budući da kraći radni dan može da smanji preklapanje među vremenskim zonama.
Uz to, mogli bi da postoje i skriveni troškovi za poslodavca; na primer, u švedskoj studiji, dotična ustanova je morala da angažuje više sestara da bi nadoknadila skraćene sate.
(Važno je, međutim, napomenuti da kompanije u 24-časovnoj industriji, kao što je zdravstvena nega, imaju drugačije potrebe pri zapošljavanju, tako da bi poslovne grane koje rade za znanjem-radom mogle da imaju drugačije posledice po svoje troškove.)
Možda najvažnije od svega, međutim, postoji opasnost i da skraćivanje radnog dana neće promeniti način na koji ljudi rade; baš kao što to čine sa svojim osmočasovnim radnim danima, zaposleni bi mogli da nastave da rade izvan svojih standardnog radnog vremena.
Drugim rečima, kaže Hedli, ako već kompanije odluče da puštaju ljude kući ranije, važno je da obrate pažnju na to da oni zapravo ne rade prekovremeno, kao što je standard u mnogim poslovima.
San ili stvarnost?
Uprkos svim manama, međutim, prebacivanje na manji broj radnih sati moglo bi da bude bliže stvarnosti nego što je nekada bilo.
Posle pandemije, neki zaposleni aktivno preispituju – pa čak i osporavaju – sadašnje stanje stvari na poslu.
Mnoge kompanije odlučile su da dozvole nova radne obrasce, kao što su asinhrona komunikacija, ili rad na daljinu, gde ne mogu nužno da vide produktivnost na isti način kao što su mogle pre.
A posebno značajan razvoj događaja je sve veća popularnost ideje o četvorodnevnoj radnoj nedelji; iako ona nije naširoko rasprostranjena - i još je u fazi testiranja u mnogim zemljama i kompanijama - postala je sve popularnija kao tema razgovora kako preformulisati način na koji ljudi rade u izmenjenom svetu.
Međutim, četvorodnevna radna nedelja ne odgovara svakome.
Stoga, kompanije nevoljne da prestanu sa radom čitav jedan dodatni dan nedeljno možda bi „lakše progutale“ kraći radni dan, kaže Grant.
Postoji jedna grupa posebno, dodaje Grant, koja bi nesumnjivo izvukla veliku korist od kraćeg radnog dana: a to su zaposleni roditelji.
On veruje da je činjenica da se, u većem delu sveta, radni dan završava dva sata posle završetka škole problematična.
„Haos koji to pravi roditeljima koji pokušavaju da se staraju o deci ne sme da se potceni.
„To je jedno od najzahtevnijih i najstresnijih iskustava kroz koje ljudi prolaze u svom radu-životu, i ovo je velika prilika da se te stvari bolje usklade.“
Ostaje da se vidi koliko kompanija misli da je kraći radni dan održiva ideja.
Ali Grant kaže da bi onima koji budu povukli taj potez to moglo momentalne da se isplati.
On veruje da će radnici koji se budu prebacili na kraće radno vreme osetiti korist odmah – a isto tako i njihove kompanije.
„Većina ljudi koji dobiju priliku da rade skraćeni radni dan prihvatiće to kao ogromnu povlasticu“, kaže on.
„Biće zahvalni na tome. Osetiće veću lojalnost. A onda će im porasti motivacija.
„Radiće marljivije u vremenu koje imaju na raspolaganju i radiće pametnije tokom tih sati.“
