Bio je to kraj 1. vijeka nove ere. kada se Lusio Aneo Seneka, jedna od najuticajnijih ličnosti u politici svog vremena, kao i najveći dramski pisac, mudrac i filozof starog Rima, suočio sa periodom velikih poteškoća u obavljanju svog dela.
Ono što ga je mučilo bila je nepodnošljiva buka, za bubne opne i um, koja je dopirala sa ulice ispod njegovih prozora.
Rim je oduvek bio izrazito haotičan grad, ali kvart u kome je živeo Seneka bio je prava koncentracija zaglušujuće i neprekidne kakofonije. Sportisti su trenirali u fiskulturnoj sali nedaleko, spuštajući teške tegove; maserka je snažno udarala po leđima krupnih muškaraca; plivači su zaronili u vodu. Na ulazu u zgradu, novouhapšeni džeparoš je napravio zvučnu scenu, dok je buka vagona u prolazu odjekivala kaldrmom, stolari su kucali drvo i gvožđe u svojim radnjama, a trgovci vrištali da privlače kupce. Vikanju dece koja su se igrala dodao je i lavež pasa.
Međutim, čak i više od buke sa ulice, ono što je zaista smetalo Seneku je činjenica da mu se život bukvalno raspada, žrtva jedne krize za drugom. Dok su nemiri u inostranstvu ugrožavali njegove finansije, na ličnom nivou osećao je težinu godina više nego ikada. Njegovi neprijatelji su uspeli da ga uklone iz političke aktivnosti i, sada kada njegov odnos sa Neronom više nije bio ono što je bio, rizikovao je, na svaki carev hir, da trajno izgubi svoju lucidnost.
Analizirajući situaciju iz perspektive naših života, uvek preopterećenih obavezama, svakako nije bio idealan kontekst da bismo mogli nešto zaključiti. Filozof se, zapravo, našao uronjen u okruženje koje bi moglo da ometa razmišljanje, kreativnost, pisanje ili čak sposobnost donošenja dobrih odluka. Buka i ometanja imperije bili su dovoljni da mi se „prezire činjenica da još uvek imam čulo sluha“, kako je priznao prijatelju iz prve ruke.
Ipak, iz mnogo dobrih razloga, ovaj scenario je vekovima izazivao divljenje mnogih obožavalaca. Kako čovek izmučen teškoćama i nedaćama ne samo da ne izgubi glavu, već i da nađe spokojstvo da jasno razmišlja i piše pronicljive i savršeno usredsređene eseje, od kojih neki upravo u toj bučnoj prostoriji, koja bi stigla do miliona i miliona bića? Ljudi vekovima daleko, pokidajući veo istine kojoj je malo ko ikada imao pristup?
"Iskovao sam svoje živce", kasnije je objasnio istom prijatelju o problemu sa bukom. „Prisiljavam um da se koncentriše, sprečavajući ga da luta o stvarima izvan njega. Pandemonijum takođe može da izbije oko mene: važno je da u meni vlada mir“.
Ukratko, disciplina i koncentracija. Zar to nije ono čemu svi težimo? Zar ne bi bilo divno biti u mogućnosti da se povučemo iz okruženja kako bismo u potpunosti iskoristili svoj potencijal u bilo koje vreme, bilo gde i uprkos svim poteškoćama? Koliko smo ciljeva mogli postići i koliko zadovoljstva!
Za Seneku i sve sledbenike stoicizma, ako čovek može da pronađe unutrašnji mir, postižući ono što su zvali apatija, onda će moći da razmišlja, radi i da bude dobro čak i kada bi ceo svet krenuo u rat. „Imaćete sigurnost da ćete biti u miru sa samim sobom kada shvatite da vas nikakva buka ne uznemirava i nikakve reči ne mogu da vas zbune, bilo da je u pitanju laskanje, pretnja ili jednostavno prazno i besmisleno brujanje. Ovo su njegove reči. U takvom stanju ništa ih nije moglo uznemiriti (čak ni cara van sebe), nikakva emocija koja bi ih odvratila i nikakva pretnja koja bi ih udaljila od njihovih aktivnosti. Svaki trenutak je bio tu samo da bi se doživeo.
To je moćna ideja, koju čini još izvanrednijom činjenica da su skoro sve druge filozofske struje antike - bez obzira koliko različite ili udaljene bile - došle do potpuno istog zaključka.
Učenici Konfučija 500. godine pre nove ere, učenici grčkog filozofa Demokrita sto godina kasnije i posetioci Epikurovog vrta, generaciju kasnije, svi su osećali isti snažan privlačnost spokoju, tišini i odsustvu nereda.
Budistička reč koja opisuje ovo stanje uma je upekkha. Muslimani govore o aslami. Jevreji, po histavutu. U drugoj knjizi Bhagavad Gite, filozofsko-religijskog teksta koji pripoveda o dijalogu između Višnua i ratnika Arjune, pominje se koncept samatvama, uslov mentalnog blagostanja i nepokolebljivog mira. Stari Grci se pozivaju na pojmove eutimija i isihija. Epikurejci na ataraksiju, dok hrišćani na aekuanimitas.
Mi to zovemo mirom.
Stanje duha onih koji umeju da ostanu ravnodušni dok okolni svet divlja. Od onih koji uspevaju da deluju bez žudnje i da čuju samo ono što zaslužuje da se čuje. Od onih koji su u stanju da po svojoj volji uđu u stanje unutrašnje i spoljašnje nepomućenosti.
Prevod teksta:https://marcomignogna.it/la-tranquillita-il-bene-piu-grande/
Prevod i obrada Ana Muratović - bebamur.com
