Foto: wallpapercave.com
Od davnina se nasilje i alkohol povezuju, što je podržano idejom da alkohol utiče i menja određene aspekte mentalnih procesa. Studije to i potvrđuju: konzumiranje alkohola je u pozitivnoj vezi sa agresijom, nasiljem i zločinima. Samim tim, važno je da njihovu povezanost bolje razumemo, ali treba imati na umu da veza nije jednoznačna.
Autor: Sanja Dutina
Naime, iako deluje da je kombinacija alkohola i agresije zaslužna za više od polovine ubistava, silovanja, porodičnog nasilja i slično – u većini slučajeva opijanje ne dovodi do nasilja, niti se nasilje dešava samo uz podršku alkohola. Šta je onda to što posreduje između alkohola i agresije? Tačnije, šta alkohol proizvodi u datoj osobi da ona postane agresivna, u odnosu na ličnost i uticaj okruženja? I najvažnije, koje osobe su pod rizikom?
U ovom trenutku, na raspolaganju nam je nekoliko teorija i hipoteza. Prema jednoj od starijih, teoriji dezinhibicije, agresija u alkoholisanom stanju se direktno može pripisati farmakološkom dejstvu alkohola. Grejem je pretpostavio da alkohol koči centre u mozgu koji su zaslužni za kontrolu ponašanju. Samim tim, opijanje dovodi do gubitka samokontrole i otpuštanja agresivnih impulsa. Određeni rezultati ukazuju da alkohol zaista oštećuje kognitivne kapacitete poput vremena reakcije, pažnje, prostornog učenja, sećanja na autobiografske događaje (epizodička memorija). Analizom se došlo do zaključka da šteti onim sposobnostima koje su pod kontrolom prefrontalnog korteksa, tzv „egzekutivnim kognitivnim funkcijama“ koje uključuju sposobnost planiranja, organizacije, iniciranja, ispravljanja grešaka i regulisanja ponašanja. Niske egzekutivne funkcije kod oba pola se odražavaju kao agresivno ponašanje u odgovoru na provokaciju.
Provokacija takođe ima značajno mesto u odnosu alkohol-agresija. Stil i saradnici tvrde da se usled oštećenja kapaciteta za obradu informacija, čoveku u alkoholisanom stanju sužavaju pažnja i fokus na najuočljivije signale. Ukoliko su ti signali po prirodi agresivni (nešto doživi kao uvredu), dešava se da preterano (agresivno) odreaguje, s obzirom da nije u stanju da razmotri negativne posledice svog ponašanja niti da empatiše sa provakotorom i ispravno proceni da li je akcija namerna ili ne. Verovatnoća pogrešne interpretacije je još veća u slučaju prenesene agresije, kao kada, na primer, čovek u kafiću uvredi ili udari drugog čoveka bez nekog posebnog razloga osim što ga je tog dana iznervirao kolega na poslu. Nešto sasvim trivijalno i bezazleno što je uradila nevina žrtva, poslužilo je kao okidač jer je doživljeno kao provokacija.
Prema drugoj perspektivi podržanoj istraživanjima, samo uverenje da je alkohol konzumiran čak i kada nije, može dovesti do agresije. Eksperimenti u kojima je jedna grupa ispitanika konzumirala alkoholno piće, dok su drugi konzumirali placebo, pokazuju da uverenje o opijenosti menja mišljenje, emocije i ponašanje uključujući agresiju. Samim tim se dovodi u pitanje da li su farmakološka dejstva alkohola zaista nepohodna.
Skorija istraživanja nude treću perspektivu, po kojoj ni konzumacija alkohola ni uverenje nisu potrebni, već je dovoljno biti izložen stimulusima (slikama, rečima) koji se na neki način povezani sa alkoholom. Model sećanja kao semantičke mreže pretpostavlja da se koncepti koji često idu zajedno („hleb i puter“) ili koji dele značenje („smrt, ubiti“), skladište blizu u memoriji. Kada se aktivira jedan koncept, aktivacija se širi i na druge bliske koncepte, pa postoji verovatnoća da i oni utiču na ponašanje. Samo prisustvo oružja, recimo, povećava agresiju. U slučaju alkohola, fotografija alkoholnog pića povećava agresivni odgovor. Ovaj efekat se zove primovanje, i potpuno je nesvestan.
U inicijalnoj studiji, Bartolou i Hajnc su pronašli da ispitanici izloženi slikama alkohola i oružja, brže donose leksičke odluke vezane za agresiju nego ispitanici koji su izloženi neutralnim slikama biljaka. U drugom eksperimentu, ispitanici koji su bili izloženi reklamama za alkoholno piće, češće su nakon toga ocenjivali ponašanje određene osobe kao neprijateljsko, nego kontrolna grupa. Time se opet vraćamo na značaj provokacije, posebno u dvosmislenim situacijama gde ima prostora za pogrešnu interpretaciju namere žrtve. Pomalo je zastrašujuće da čak i kratkotrajno izlaganje rečima koji se odnose na alkohol, može uticati na socijalno ponašanje koliko i konzumacija alkohola, posebno na automatski odgovor na provokaciju. Prosto rečeno – postoji povezanost između farmakoloških efekata alkohola i očekivanja vezanih za efekte alkohola.
Što se tiče crta ličnosti, istraživači ističu da su pod mnogo većim rizikom od agresije muškarci i žene koji nisu sposobni da sagledaju posledice svog trenutnog ponašanja, koji su fokusirani na sadašnjost a ne na budućnost. Pošto alkohol svakako sužava pažnju na ono što je važno u datom trenutku, još opasniji je za one koji su i inače skloni da ignorišu posledice svojih akcija posebno u neprijateljskim situacijama. Prema drugoj istraživačkoj liniji koju predvodi MekMuran, postoji poseban tip Antisocijalnog poremećaja ličnosti koji nosi rizik od problematičnog ponašanja pod dejstvom alkohola. To je podgrupa socijalno anksioznih osoba koje karakteriše i antisocijalni poremećaj ličnosti. Uz visoku anksioznost, pod dejstvom alkohola, brzo prepoznaju preteće signale iz okruženja i upuštaju se u odbrambenu agresiju.
Još jedno važno pitanje je šta motiviše određene prestupnike da konzumiraju alkohol pre nego što počine zločin? Najčešće objašnjenje je prosto da se dnevne navike opijanja prenose na opijanje pred zločin. Iako je tačno da onaj ko mnogo pije češće konzumira alkohol pre zločina, dnevna rutina pijenja je samo delimičan odgovor. Postoji mogućnost, na koju mnogi istraživači skreću pažnju, da se alkohol namerno koristi kako bi se kasnije opravdale posledice i našao izgovor za negativnog ponašanja, što je poznato kao hipoteza „poricanja devijantnosti“. Veća je verovatnoća konzumiranja alkohola pre prekršaja ukoliko prestupnik duboko veruje u kauzalnu vezu alkohola i agresije, nego ukoliko uverenje izostane ili je nisko. Osobe koje počine zločin tokom opijenosti, prema teoriji o dezinhibiciji, često se doživljavaju kao žrtve farmakoloških efekata alkohola i umanjuje im se lična odgovornost. Prestupnici koji to znaju, očekuju da se njihov prekršaj pripiše dejstvu alkohola a ne socijalnim ili ličnim karakteristikama. Dve su varijante: da namerno piju kako bi ponudili spremno opravdanje, ili da nisu prvobitno imali nameru ali su iskoristili alkohol kasnije kao izgovor. Uz to, alkohol se koristi i kako bi se skupila potrebna hrabrost da se počini zločin ili nasilje.
Efekat alkohola se uvek dešava u širem kontekstu, pod uticajem osobina ličnosti koliko i faktora kulture, socijalnog okruženja i sl. Stoga se ne može tvrditi da je veza alkohola i agresije direktna, ali važno je da sve više napredujemo u njenom razumevanju. Kao jedna praktična korist od dosadašnjih nalaza, pored zabrinjavajućih efekata primovanja, bar je jasno da se posledice alkohola mogu umanjiti ukoliko se utiče na okruženje i izloženost okidajućim stimulusima.
