Foto: Pexels
Javnost je često ili nezainteresovana ili čak sklona osuđivanju žrtve seksualnog nasilja, institucije na lokalu ne rade svoj posao, a nije lako naći ni sagovornike koji razumeju ovakve teme, prenose za Cenzolovku svoja iskustva novinarke lokalnih medija. Neke od njih su i same bile pod udarom nasilnika, ali je i tada solidarnost novinara i javnosti izostala.
O nasilju prema ženama danas se možemo informisati uglavnom iz pojedinih nacionalnih medija, dok iskustva novinara i novinarki sa kojima smo razgovarali pokazuju da se o tome nedovoljno piše ili se uopšte ne piše na lokalu. Kada se dotaknu osetljivih tema poput ove, novinarke iz manjih gradova nailaze na različite prepreke – za ovu temu nedovoljno kompetentne sagovornike, zatvorene institucije, pa i na osudu javnosti.
To što se na lokalu o nasilju prema ženama izveštava sporadično ili se ne izveštava uopšte, ne znači da nasilja nema – naprotiv.
I o jednom od najpoznatijih slučajeva seksualnog nasilja poslednjih godina, za koje je kasnije osuđen Milutin Jeličić Jutka, bivši predsednik Opštine Brus, saznalo se zahvaljujući Blicu i drugim nacionalnim medijima, dok se mediji iz Brusa uglavnom nisu time bavili. Ili bar nisu ni pokušali da o tome objektivno izveste. Bilo je portala koji su stali na stranu nasilnika Jeličića, pokušavajući da diskredituju novinarku Ivanu Mastilović Jasnić iz Blica, koja je o tome prva pisala.
Ivana Mastilović Jasnić u razgovoru za Cenzolovku podseća i na to da su u Brusu prekinuti kablovi kada je emitovana emisija Tatjane Vojtehovski o tom slučaju.
„Teško da je neki medij tamo pratio to na drugi način”, kaže ona.
Lokalni mediji su retko izveštavali ili uopšte nisu izveštavali i o proganjanju novinarke Verice Marinčić iz Inđije, kao i o pritiscima i napadima na koleginicu Anitu Đukić iz Jagodine.
Cenzolovka je pitala lokalne novinarke da li i kako mediji obrađuju ovu temu, kao i sa kakvim se problemima u vezi sa izveštavanjem o njoj suočavaju.
„Iz Beograda Srbija možda izgleda kao bajkoviti proplanak, ali na tom proplanku žive ljudi za koje je žena niže biće i nema nikakve nade da će se to promeniti”: Anita Đukić (foto: snimak ekrana, Infocentrala)
Javnost nezainteresovana, institucije ćute
Jovanka Nikolić, osnivačica kragujevačkog portala Glas Šumadije, kaže da bi najmanji problem bio da se bave slučajevima rodno zasnovanog nasilja, ali da nikada nisu dolazili do potrebnih informacija. Ona navodi da je razlog tome i to što se lokalni mediji bave drugim problemima koji pogađaju njihovu zajednicu, poput korupcije lokalnih funkcionera.
O nedostupnosti informacija i zatvorenosti institucija u lokalnim sredinama, za Cenzolovku je govorila i Verica Marinčić, glavna i odgovorna urednica portala IN medija iz Inđije.
„Preko je potrebno pričati o temi nasilja, ali niko ne želi da sarađuje – ne možemo da dođemo do opipljivih činjenica ili izjava. Jednom sam čula kako policajac kaže da ’ženu ne tuče muškarac nego jezik’. Uz moto ’to je njihova stvar’, svi žmure i ostavljaju problem na pojedincima”, kaže Marinčić.
Kada je reč o izveštavanju o ovoj temi, naše sagovornice imale su različita iskustva.
Prema rečima Jovanke Nikolić, „javnost nije toliko zainteresovana za fenomen rodno zasnovanog nasilja, osim kada je u pitanju neki konkretan slučaj”.
Da je javnost nezainteresovana, slaže se i Anita Đukić, urednica portala Info centrala iz Jagodine. Ona za Cenzolovku kaže:
„Iz Beograda Srbija možda izgleda kao bajkoviti proplanak, ali na tom proplanku žive ljudi za koje je žena niže biće i nema nikakve nade da će se to promeniti.”
U Novom Sadu se izveštava o ovoj temi, potvrđuje za Cenzolovku Gorica Nikolin, novinarka radija i portala 021. Na pitanje kako mediji u glavnom gradu Vojvodine pristupaju tom izveštavanju, ona kaže da to zavisi od uređivačke politike svakog medija pojedinačno, ali da na 021 imaju kapacitete, mogućnosti i slobodu da izveštavaju o nasilju nad ženama.
Žrtve bez podrške
Verica Marinčić prenela je svoje iskustvo u radu sa žrtvama:
„Kroz razgovore sa njima shvatila sam da one same ne žele da pričaju o tome. Žrtve osećaju sramotu i neretko same sebe krive.”
Prema njenim rečima, „institucije ne rade svoj posao, a žrtve nemaju nikakvog razumevanja i trpe osudu okoline”.
„Čula sam policajca koji kaže da ’ženu ne tuče muškarac nego jezik’. Uz moto ’to je njihova stvar’, svi žmure”: Verica Marinčić (foto: Marko Risović / Cenzolovka)
Novinarka portala Magločistač iz Subotice Natalija Jakovljević za Cenzolovku kaže da se ona nije bavila temom rodno zasnovanog nasilja, ali se slaže da o tome treba pisati na lokalu.
„Čini mi se da se o tome ćuti u malim sredinama, jer tu svako svakog poznaje i nema slučaja sa kojim je neko izašao u javnost. To su često situacije u kojima ima i ličnih motiva, pa se retko upuštam u tako nešto”, objašnjava ona.
Ipak, zaključuje da mediji treba da se bave time i podižu svest građana i građanki o važnosti ovakvih tema, „ukoliko za izveštavanje imaju dokaze”.
Kada govorimo o osvešćenosti zaposlenih u medijima o temi rodno zasnovanog nasilja, Gorica Nikolin kaže da problem može da stvara i to što su na uredničkim pozicijama uglavnom muškarci, te da najviše nedostaje edukacija za njih.
„Mi kao novinarke možemo da idemo na šeststo hiljada edukacija i budemo maksimalno svesne i oprezne, ali ako postoji neko iznad ko će to sprečavati ili umanjivati, onda zapravo nismo postigle mnogo”, kaže Nikolin.
TEŠKO JE BITI NOVINARKA NA LOKALU, NEMA SOLIDARNOSTI
Neke od naših sagovornica su kao novinarke bile žrtve uvreda i pretnji.
Anita Đukić, koja je doživljavala različite vrste napada i pritisaka, kaže da je Srbija uništila svoje medije u svakom pogledu i da je teško biti žena novinar, posebno u unutrašnjosti.
„To je svakodnevna borba koja vas iscrpi i samelje. Lokalni mediji su glasnogovornici vlasti, ali ja ne osećam da kolegama bilo šta mogu da zamerim. Svako se snalazi kako zna i ume”, zaključuje Đukić.
Na pitanje Cenzolovke da li je dobila podršku kolega i koleginica nakon uvreda, zastrašivanja i proganjanja koje je preživela, Verica Marinčić odgovara da podrška nije izostala od nacionalnih medija, ali da je kolege i koleginice sa lokala nisu javno podržale.
„To nije njihova stvar. Čak i da je neko napisao tekst, on ne bi bio objavljen. Na kraju, oni su i sami žrtve nekog oblika nasilja, samo su na njega sami pristali”, kaže ona.
Pišu: Tamara Urošević i Danica Đokić, Cenzolovka
