Naizgled beskrajno prostranstvo slobode na internetu je zapravo prostor ograničen interesima velikih kompanija i država koje iz različitih interesa usmeravaju i kontrolišu komunikaciju.
Šta podrazumevamo pod slobodom kad govorimo o internetu i načinu na koji ga koristimo? Internet je informativna platforma kojoj može da pristupi svako ko je rudimentarno tehnički opremljen i vešt, tako da možemo reći da, osim u ekstremnim uslovima, kakvi nažalost još postoje u nekim državama, internet predstavlja informativni medij kome je najlakše pristupiti. Ova univerzalna lakoća pristupa omogućava da internet bude prva i praktično jedina globalna medijska platforma. Šta to znači? Ne bi trebalo da postoji razlika u našoj mogućnosti da se informišemo i komuniciramo putem interneta u zavisnosti od toga s kog mesta na svetu pristupamo internetu. Ne bi trebalo, ali ipak je tako.
U svojim počecima, pre nego što je postao mreža za razmenu informacija među univerzitetima, a potom i ova sadašnja ,,mreža svih mreža’’, Internet je razvijan kao informativna mreža između vojnih baza SAD, pa je morao neometano da nastavi da funkcioniše nakon potencijalnog globalnog nuklearnog sukoba, odnosno nestanka bilo kog svog dela. Pod dikatatom tog ekstremnog uslova Internet je smišljen kao potpuno decentralizovan. Rezultat te decentralizovanosti u današnjem svetu je činjenica da praktično svaka država ima svoje parče interneta, a da globalna pravila postoje kao konsenzus između država. Naravno, taj konsenzus samo formalno i samo donekle postoji. Internet jednostavno nije svuda i do kraja isti. Što je vlast u nekoj državi autoritarnija, to je veća potreba za kontrolom pristupa informacijama, pa se neki sadržaji blokiraju ili filtriraju. To ipak nije tako jednostavno, jer je na internetu relativno lako zaobići ove filtere i zabrane korišćenjem VPN ili Proxy servisa, odnosno tehnologijom enkriptovanja internet sabraćaja s korisničke strane.
Šifriranje komunikacije
Enkripcija je način da se komunikacija na mreži šifrira tako da neko treći ne može da utvrdi šta je sadržaj komunikacije, pa samim tim ni da tu komunikaciju filtrira ili blokira na osnovu toga. Značaj enkripcije, koja je dotad bila prepoznatljiva samo stručnjacima, svetskoj javnosti su približili tragični heroji borbe za slobodu našeg doba – Džulijan Asanž i Edvard Snouden.
Asanž je novinar koji je putem svoje platforme Wikileaks, pomoću enkripcije, omogućio uzbunjivačima, odnosno ljudima koji mogu da ukažu na sve nezakonitosti i zloupotrebe koje su od javnog interesa (a uglavnom sve i jesu od javnog interesa), bezbedno i anonimno dostavljanje i objavljivanje ovakvih osetljivih informacija. Edvard Snouden je upravo uzbunjivač koji je čitavom svetu dostavio niz vrlo bitnih, a dotad nepoznatih informacija o tome koliko zapravo naša privatna komunikacija na internetu nije slobodna i nije privatna i kako je enkripcija, ako ni zbog čeg drugog, onda zbog toga veoma važna. Na osnovu Snoudenovih objava, ispostavilo se da su bezbednosne službe SAD obezbedile sebi pristup međusobnoj privatnoj komunikaciji korisnika interneta u okviru SAD jurisdikcije na internetu, pa čak i izvan te jurisdikcije, svuda u svetu.
Sloboda objavljivanja i javna neometana dostupnost objavljenog, s jedne strane, i privatnost komunikacije koja nije javna, sa druge, dve su međusobno neodvojive civilizacijske tekovine a ispostavilo se da je upravo enkripcija danas temeljni garant ovih sloboda i predstavlja tehnološki kriterijum na osnovu koga možemo da definišemo meru naše slobode na internetu.
Vid slobode čiji nivo, pre pojave interneta, nikad u istoriji nije ni izbiza dostignut, jeste sloboda objavljivanja. Internet naizgled omogućava da određena informacija vrlo lako postane javno dostupna, ali da li je to zaista tako? Mada je do tačne informacije tehnički praktično neizvodljivo doći, prema podacima Internet Live Stats, na internetu postoji preko 1,8 milijardi sajtova, odnosno teorijski isto toliko mesta za objavu informacija. O kakvim se informacijama ovde radi?
Da je internet štampani medij, bile bi to novine specijalizovane za oglase, među kojima bi bili dominantni oglasi lične prirode, a informativni sadržaji koji nemaju komercijalni karakter tek bi ponegde bili jedva vidljivi u tom mnoštvu. Naravno, zajedno sa internetom razvijali su se i programi koji omogućavaju pretragu te nezamislivo velike količine informacija odnosno internet pretraživači. Korišćenje interneta je u toj meri postalo nemoguće bez pretraživača da su oni postali sinonim za internet. Ovo je dalje dovelo do situacije u kojoj je najznačajnije komercijalno, političko i društveno pitanje postalo ,,kako rade pretraživači?”, odnosno ,,kako da informacija koju sam ja objavio pronađe nekog ko bi imao interes da je vidi?”.
Meta-pretraživanje
Sinonim za internet pretraživač je Gugl, ali niti je to jedini internet pretraživač, niti su samo internet pretraživači zapravo internet pretraživači. Mnogi drugi internet servisi, poput društvenih mreža imaju funkciju pretraživača odnosno prosejavaju internet i prikazuju nam sadržaje koji su u skladu s našim interesima čak iako ih nismo eksplicitno izrazili u vidu nekog termina upisanog u polje za pretragu. Iako u užem smislu internet pretraživanje znači prosejavanje stranica prema određenom zadatom kriterijumu, nije teško razumeti da će bilo koji kriterijum koji se primeni na milijardama stranica dati previše rezultata koji će zbog svog mnoštva biti neupotrebljivi. Sa druge strane, mi ipak dobijamo obično u prvim rezultatima pretrage ono što tražimo. Kako?
Tako što pretraživači uče. Pretraživački programi već decenijama sabiraju znanje o našim pretragama i koriste ga tako da nam svima pronađu ono što tražimo. Ono što su tokom procesa razvoja svojih algoritama programeri pretraživača i drugih servisa koji za nas filtriraju internet shvatili jeste da se korisnici interneta razlikuju, odnosno da isti termin u pretraživač ljudi upisuju sa različitim ciljevima. Pretraživači su, osim veb mesta na internetu i njihovog sadržaja, počeli da indeksiraju i nas, odnosno naše prethodne pretrage, a sa njima i naša interesovanja, navike, želje, opredeljenja itd. Strašna je činjenica da niko zapravo ne zna šta je sve indeksirano o korisnicima interneta jer to je poslovna tajna interenet korporacija koje su vlasnice internet servisa. Takođe je poslovna tajna na koji način se ti podaci koriste u odabiru onoga što će među prvim rezultatima biti prikazano u našim pretraživačima, odnosno u nuzfidovima na društvenim mrežama. Ono što znamo jeste da su rezultati naših pretraga u dovoljnoj meri kontekstualno prilagođeni tako da uglavnom zadovoljavaju naše informativne potrebe. Jednostavno rečeno, dobijamo ono sto tražimo. Ili to bar tako izgleda. Ne dobijamo svi isto. Zašto je to uopšte važno?
Jedan veliki deo naše stvarnosti sačinjavaju informacije o svetu koje dobijamo posredno. Dominacija interneta je učinila da je poreklo tih informacija sve većim i većim delom upravo na Internetu. To što svako od nas ima različit skup informacija koje je dobio putem interneta znači da svako od nas, u krajnjoj liniji, ima različit opis stvarnosti. Ovo obilje informacija i njihovo personalizovano filtriranje dovodi većinu korisnika interneta do iluzije kako su dovoljno ili čak i previše informisani, a da zapravo niko nema širu sliku stvarnosti izvan svog informativnog staklenog zvona.
Vrlo udoban zatvor u kom zatvorenik ima iluziju slobode je i dalje zatvor.
Pritom netransparentnost algoritama na osnovu kojih se ceo ovaj proces odvija, a koji su poslovna tajna internet koorporacija, dodaje priči o ovim prijatnim i neprimetnim zatvorima još jedan viši nivo nelagodnosti jer se na osnovu nekakvih dodatnih parametara mogu menjati rezulati naših pretraga, koje će tako posredno i neprimetno menjati naše viđenje sveta u kome živimo. Ko može da određuje ove parametre i na osnovu čega? Internet korporacije na osnovu svoje poslovne politike, ili jednostavno na osnovu svoje politike? Korporacije koje su vlasnice pretraživača po svom bogatstvu i uticaju se mogu meriti sa vrlo ozbiljnim državama i to nikako ne treba zanemariti.
Intresantno je da nisu svi internet pretraživači, odnosno algoritmi na osnovu kojih oni rade, u vlasništvu velikih internet koorporacija. Neki od njih su zasnovani na projektima otvorenog koda i solidarnom dobrovoljnom radu članova internet zajednica. Korišćenjem ovih pretraživača zadobija se pravo na neutralniju pretragu informacija, odnosno nešto veću slobodu izbora u krajnjoj liniji. Postoje takođe i takozvani metapretraživači, koji koriste rezultate pretraživanja komercijalnih pretraživača, ali im ne omogućavaju pristup informacijama o onome ko pretražuje. Tako dobijamo naizgled nepreciznije rezultate, ali će oni biti pouzdaniji odnosno neutralniji. Rezultati će vam izgledati neprecizniji pre svega zato što nisu prilagođeni vama, i to je jedna zaista čudna vrsta informativne slobode.
Sloboda koja se na internetu zadobija naoružavanjem enkripcijom i metapretraživačima neodoljivo asocira na vreme francuske buržoaske i još više američke revolucije kada se samo čovek koji je imao pravo da nosi i nosio je oružje smatrao slobodnim. Ovaj naizgled romantičan koncept slobode ipak je suštinski anahron i vrlo onespokojavajući. Kako da ova lična naoružanost ne bude krajnje merilo naše slobode? Samo tako što ćemo stvoriti modele kolektivnog upravljanja i kontrole.
Internet je jedna od prvih stvari na koju na neki način polažemo pravo svi, kao ljudi, kao čovečanstvo, nezavisno od država ili koorporacija. Pre interneta, ili paralelno s njim, postali smo svesni da svi delimo i nekakvo svetsko tržiste, a još pre toga smo nekako podrazumevali da svi delimo pravo na život na ovoj planeti. Internet predstavlja planetarni fenomen koji nam svojim razvojem postavlja pitanja na koja moramo dati odgovore upravo na tom nivou. Da li će i na koji način biti ostvarena mogućnost šireg javnog upravljanja i kontrole nad internetom, s naglaskom na garanciju naših kolektivnih i individualnih internet sloboda? I hoće li njom rukovoditi nekakva veštačka inteligencija ili nekakav svetski forum? Dok na ova pitanja ne odgovorimo ostaje nam samo ova individualna naoružana internet sloboda.
Svetomir Nikolić, Mašina
