Decenijama unazad na društvenoj pozornici javnog saobraćaja pitanje “ko lošije vozi – žene ili muškarci” ne gubi na aktuelnosti.
S obzirom na rodnu pristrasnost brojnih kompilacija najgorih vozača, čini se da pobednika već imamo. Žena za volanom odavno je noćna mora kako muških, tako i ženskih vozača. Ako se vozilo ispred nas tokom vožnje naglo koči, nespretno parkira ili njegovo upravljanje deluje neodlučno, pretpostavićemo da njime upravlja žena. Tako se ova pojava našla i u Upitniku o ponašanju vozača u saobraćaju sa zahtevom da ispitanici koji ga popunjavaju odrede koliko se poistovećuju sa tvrdnjama poput: “Nerviraju me žene u saobraćaju”.
Uloga psiholoških faktora u ponašanju muškaraca i žena prilikom vožnje problem je koji je privukao pažnju mnogih istraživača, s obzirom na to da se ljudski faktor pokazao kao uzrok saobraćajnih nesreća u preko 90% slučajeva.
Kao prvo važno pitanje, nameće se ono o tome odakle nam uopšte ideja da žene nemaju predispozicije da upravljaju vozilima. U jednom od prvih eseja na ovu temu iz 1968. godine ističu se društvene okolnosti u kojima je potekao ovaj stereotip. Autor ističe da su insistiranjem na ženskoj delikatnoj fizičkoj i emocionalnoj građi, lošem rezonovanju u kriznim situacijama i važnoj ulozi u kućnim poslovima, žene odvraćane od sedanja za volan.
Par godina kasnije, ova večna debata dobija nove izvore argumenata u neuronaukama – otkrivene su rodne razlike u vizualno prostornim sposobnostima. Istraživači nalaze da ženama treba više vremena nego muškarcima da savladaju zadatke koji od njih zahtevaju sposobnost mentalne rotacije. Kasnije se delimično odustalo od pripisivanja genetskih uzroka ovim razlikama i formulisani su predlozi za to kako da odgajamo devojčice i dečake tako da se podjednako dobro snalaze u prostoru. Nažalost, ta saznanja nisu imala dovoljan medijski odjek, a genetika je veću ulogu odigrala u održavanju stereotipa, nego što su objasnila rodne razlike u situaciji vožnje.
Mada su se okolnosti značajno promenile, ženski rod ostao je uskraćen za decenije voznog staža. Uprkos sve brojnijim vozačicama koje upravljaju vozilom bolje od svojih muških saučesnika u saobraćaju, prikazi ženskog umeća za volanom još uvek obiluju seksizmom. Ozkan i Lajunen poreklo pomenutog stereotipa dovode u vezu sa razlikama u stilovima vožnje muškaraca i žena, te različitim načinima na koje mogu biti loši po okolinu. Muškarci su, naime, skloniji prekršajima (namernim odstupanjima od onog što se smatra uobičajenim i bezbednim), a žene pogreškama (neuspehu da izvedu planirani čin, lošim percepcijama i procenama). Greške koje žene češće od muškaraca prave u vožnji mogle bi biti povod za diskreditujuću etiketu. Nalazi nam, ipak, ukazuju na to da je ovo pitanje dosta kompleksnije od toga ko bolje paralelno parkira, a hazardnost pomenutih stereotipa dalekosežna.
Kolika je zapravo moć uverenja koje muškarci i žene imaju o ženama vozačima? U okviru jedne britanske eksperimentalne studije, žene su sprovedene kroz situaciju simulacije vožnje u laboratorijskim uslovima. Jednoj grupi je rečeno da je svrha ove studije da istraži bolje činjenicu da su muškarci bolji vozači od žena i da je zadatak smišljen kako bi se preciznije utvrdilo zašto postoji rodna razlika u sposobnostima. Drugoj grupi ispitanica je rečeno da je cilj studije proučavanje mentalnih procesa uključenih u vožnju, te da je zadatak osmišljen kako bi se bolje manifestovali ovi procesi. Sama simulacija vožnje imala je prilično miran tok do pred kraj, kada je žena za volanom trebalo da odreaguje na grupu pešaka koji su nepropisno pokušali da pređu ulicu. Žene iz prve grupe imale su značajno lošiji rezultat nego njihove saučesnice u eksperimentu. Ovaj nalaz potvrđuje poznati fenomen efekta stereotipa koji predviđa da će osobe koje brinu da su na meti omalovažavajućih stereotipa, zbog toga zaista i imati lošiji učinak.
S obzirom na to da žene redovno sebe procenjuju kao značajno lošije vozače, a svoje sposobnosti za vožnjom značajno nižim, možemo se zapitati koliko to utiče na njihovo snalaženje u saobraćaju? Koliko bi neodlučnosti, anksioznosti i pogreški žena za volanom moglo da potiče iz uverenja da ih okolina procenjuje sa stereotipom koji su spremni da potvrde?
Ukoliko sagledamo načine na koje su muškarci i žene potencijalno opasni po okolinu, uočili bismo značajne razlike. Statistika kaže da se žene češće sudaraju sa statičnim objektima ili sa drugim vozilima tokom vožnje u rikverc. S druge strane, muškarci češće od žena doživljavaju: direktne sudare sa vozilom koje se kreće u suprotnom smeru, prevrtanje vozila, gubitak kontrole nad vozilom i sudare koji uključuju pešake, bicikliste ili životinje. Saobraćajne nesreće sa muškim vozačima su tri puta češće nego sa ženskim, muškarci su češći učesnici nesreća sa fatalnim ishodima i ginu tri puta češće nego žene.
Muški ispitanici izveštavaju o značajno češćim rizičnim ponašanjima u vožnji od ženskih. Autore je zanimalo koje rezonovanje muškaraca stoji u pozadini takvih ponašanja. Tražili su, stoga, od svih ispitanika odgovore na pitanja: koje situacije percipiraju kao rizične u vožnji i koje emocije im se javljaju kada se odluče na rizičan postupak. Muškarci su značajno češće od žena izveštavali o zadovoljstvu koje osećaju tokom preuzimanja rizika dok voze, a same situacije su procenjivali kao značajno manje rizične u poređenju sa ženskim delom uzorka. Drugim rečima, oni koji imaju najveći rizik od saobraćajnih nesreća u populaciji skloni su da prilikom donošenja vozačkih odluka pristrasno umanjuju hazardnost svog ponašanja i da se osete dobro kada tu odluku sprovedu u delo.
Razlike između muškaraca i žena prilikom vožnje često se objašnjavaju kroz sklonost agresivnoj vožnji. Agresivnim se smatra ponašanje za volanom koje je namerno, povećava verovatnoću sudara i motivisano je nestrpljivošću, nerviranjem, hostilnošću ili pokušajem da se skrati vreme do odredišta. U okviru ovakvog shvatanja agresivne vožnje, nekoliko studija pokazalo je da su muškarci (naročito mlađi) agresivniji vozači od žena. Psiholozi nalaze da u pozadini agresivne vožnje često stoje neosnovano optimistične procene ishoda, kao i iluzija o većem stepenu kontrole nad situacijom u vožnji koje se značajno ređe sreću kod žena. Podatak koji je proizašao iz istraživanja o agresivnosti, a mogao bi objasniti pažljivije ponašanje žena u saobraćaju je da se žene, u poređenju sa muškarcima, više brinu oko potencijalno loših ishoda (ozlede nepoznatog učesnika, krivice, opasnosti po samu sebe).
S obzirom na podatak da verovatnoća sudara i brzina kojom se vozilo kretalo u trenutku sudara stoje u značajnoj vezi, psihologe je zanimalo koji vozači češće ubrzavaju i zašto. Traganje za uzbuđenjem (engl. sensation seeking) još jedna je psihološka tendencija koja utiče na preferiranje brze vožnje, te i prekoračenje brzine, ignorisanje saobraćajnih pravila i praktikovanje visoko rizičnih ponašanja u vožnji. Muškarci češće izveštavaju o pozitivnim osećanja vezanim za brzu vožnju nego žene (“Uživam u osećanju brzine”, “Često sam nestrpljiv sa sporim vozačima”, “Trudim se da stignem tamo gde želim najbrže što mogu”).
Kako možemo objasniti ove tendencije muškaraca? Određeni autori ističu mogućnost da, usled značajne pažnje koju nam je privukao stereotip žene za volanom, nismo primetili da se paralelno formirao i stereotip muškog vozača. Muški vozači verovatno smatraju da je deo maskulinog identiteta “biti dobar vozač”, dok se “biti obazriv vozač” vidi kao feminina karakteristika. U skladu sa ovom pretpostavkom stoje rezultati brojnih studija o tendenciji muškaraca da precenjuju svoje veštine u vožnji, te da im demostriranje umeća nad vozilom bude veći prioritet od bezbednosti.
Uloga vozača kod muškaraca predstavlja važan deo maskulinog identiteta. Asocijacija maskulinosti sa visokorizičnim ponašanjima, prihvatanjem rizika, zanemarivanjem bola i povreda može biti podloga za hazardno ponašanje pripadnika muškog roda, naročito tokom vožnje. Nemački istraživački tim našao je da muškarci kojima mačizam predstavlja važan deo identiteta izveštavaju o agresivnijem ponašanju u vožnji, od muškaraca kojima je ovaj deo identiteta manje izražen. Istraživači iz Turske ukazuju na to da shvatanje rodne uloge vozača stoji u vezi sa brojem saobraćajnih nesreća i prekršaja. Naime, izraženija maskulinost u doživljaju rodne uloge stoji u vezi sa većim brojem prekršaja. Prisustvo femininih karakteristika u doživljaju rodne uloge u vezi je sa manjim brojem prekršaja.
Rodni stereotipi, sudeći prema navedenim podacima, i dalje igraju važnu ulogu u ponašanju vozača u saobraćaju. Na velikoj pozornici socijalne procene, kakvu javni saobraćaj predstavlja, muškarci i žene svakodnevno funkcionišu u okvirima predodređenih uverenja o tome koliko su dobri vozači. Kroz stereotipe objašnjavaju svoje uspehe i neuspehe. Da bi se takvi stereotipi održali, nužne su određene kognitivne pristrasnosti u rasuđivanju ljudi. Ponekad ovakve distorzije u rezonovanju mogu uticati na lošu procenu rizika kojem muški vozači izlažu sebe i okolinu kako bi “vozili kao muškarac, a ne kao žena”. S druge strane, pomenute distorzije mogu uticati na značajan pad samopouzdanja žena koji potom rezultuje lošijom vožnjom. Izgleda da bismo većoj bezbednosti na putevima mogli bismo da doprinesemo samo time što ćemo odustati od ove “večne debate”.
Autor: Ana Perović - psihobrlog.com
