Aktuelnom ratu, koji se u protekle dve godine nikad žustrije vodi između vodeće naučne zajednice i onih koji odbijaju da joj poklone svoje poverenje, ne nazire se kraj.
piše: Tamara Tančić
U moru demaskiranih dezinformacija o pandemiji, među upornim talasima ubeđivanja koji se besciljno odbijaju o tvrdoglavo nepomična uverenja naših neistomišljenika, iznad vrtloga struje sveopšte zbunjenosti i straha, levitira jedno suštinsko pitanje: Da li nauka može da nam objasni zašto joj ne verujemo? Odnosno, šta ljudski um čini toliko otpornim na prihvatanje određenih činjenica? Interdisciplinarni naučnik, doktor Miloš Babić, objašnjava procese u našem mozgu zbog kojih nesvesno (a ponekad i veoma svesno) biramo da verujemo u apsolutne neistine. U razgovoru sa njim, pokušali smo da demistifikujemo ko i na koji način, trguje našim strahovima i sumnjama.
Doktor Miloš Babić je inovativni naučnik sa diplomama iz informatike, hemije, molekularne biofizike i neurobiologije.
Kroz dugogodišnju akademsku karijeru na univerzitetima u Srbiji i inostranstvu došao je do trenutne pozicije u kojoj vodi veliki interdisciplinarni tim koji istražuje širok spektar pitanja koja se tiču Alchajmerove bolesti, kancera, kardiovaskularnih oboljenja, kovida 19 i dr.
Miloš Babić/ privatna arhiva
Trenutno radi u BioSpyder Technologies Inc kao direktor istraživanja.
U slobodno vreme piše tekstove o popularnoj nauci koji su, naročito tokom pandemije, često bili citirani u medijima i na društvenim mrežama.
Razgovor sa njim otvorili smo pitanjem:
*Da li neuronauka može da nam odgonetne zašto je mnogima od nas teško da shvatimo i poverujemo u naučno dokazane istine o svetu u kojem živimo?
U našem umu leži mnogo zamki koje moramo da savladamo ako želimo da se približimo istini. Ceo proces nauke se u stvari najviše bavi pitanjem kako sprečiti ljude da izvuku pogrešne zaključke iz nepotpunih informacija, te da onda na osnovu tih zaključaka grade neistinite teorije.
Ogroman broj naučnih procesa – provera studija od strane drugih naučnika pre objavljivanja, dvostruko-slepa klinička istraživanja lekova, itd. – postoje baš zato da bi se sprečili pogrešni zaključci do kojih inače suviše često dolazimo, te da bi se predupredila tendencija samih istraživača da u podacima vide ono što žele da vide. Nauka je sistem borbe protiv nedostatka objektivnosti koji je uvrežen u ljudsko razmišljanje.
Važno je razumeti da ovo nisu nekakve bolesti ili primeri mentalnih defekata, već stvari koje slede iz normalne funkcije naše kognicije.
A zašto takve tendencije postoje? Pa, naš mozak je suočen sa milionima podataka svaki dan i mora nekako da iz svega toga brzo i efikasno izabere ono najbitnije i izvuče zaključke. Kada se pojavi nešto (ili neko) u našem životu, mi odmah počnemo da gradimo model kojim pokušavamo da predvidimo ponašanje i uticaj tog novog faktora – da li će to biti dobro za nas, loše, ili čak opasno? Ovo mogu biti jako važna pitanja, kritična za naš opstanak, zbog čega urođeno imamo čitav sistem brzih pravila i sistema koji nam omogućavaju da što brže pravimo te modele.
U modernom svetu, mnogi od tih starih sistema iz pozadine našeg mozga proizvode više problema nego što rešavaju. Da stvar bude još gora, što veći i detaljniji model izgradimo po nekom pitanju, postajemo emocionalno vezani za njega i utoliko nam je teže da od tog modela odustanemo. Tu se nalazi centralna slabost koju danas koriste društvene mreže, razni prevaranti i političari.
***
“U studiji objavljenoj u naučnom časopisu “Cognition”, koja pomaže da se objasni tvrdoglavost našeg neznanja, psiholog Endrju Štulman sa koledža “Occidental” u Kaliforniji, primećuje da odrasli ljudi nisu nekakvi prazni entiteti željni da usvoje najnovije eksperimente u svoje poglede na svet. Umesto toga, u našem umu se, kako kaže, nalazi mnoštvo naivnih intuitivnih mišljenja i verovanja o svetu koji nas okružuje, među kojima je mnogo zabluda.
To znači da naučno obrazovanje nije samo stvar učenja novih teorija. Ono takođe zahteva da učenici oduče svoje instinkte, odbacujući lažna uverenja kao što zmija odbacuje svoju staru kožu.”
(“Zašto ne verujemo u nauku?”, “The New Yorker”)
***
Princip proizvodnje i trgovine sumnjom
*Kako nastaje ta teško premostiva distanca između običnog čoveka i naučnih saznanja? Kada postavimo to pitanje, negde mislimo na sve one faktore koji kroz odrastanje oblikuju naše poglede na svet, a samim tim i našu sklonost ka verovanju u određene ideje. Kako dolazi do toga da veliki broj ljudi ne veruje u osnovne činjenice i dostignuća do kojih se došlo dugim i mukotrpnim radom velikog broja naučnika? Šta, ili ko danas na to najviše utiče?
Ako uzmete bilo koju iole stručniju oblast, u njoj možete naći doslovno milione ili čak milijarde pojedinačnih informacija, količinu koju niko ne može da “svari” u celini. Ako ste ekspert, idete na fakultet godinama da naučite nekoliko desetina hiljada najvažnijih stvari iz tog skupa. A ako ste zainteresovani laik, najbolje što možete je da nekako izvučete nekoliko stotina ili nekoliko hiljada detalja koji daju opštu sliku.
Ono što prevaranti (političari, marketing službe korporacija, antivakseri, nadrilekari i drugi) rade je vrlo prosto: kontrolišu koji podskup informacija će doći do većine ljudi i time proizvode sumnju u celinu.
- Prvo se iz svih tih miliona informacija izaberu nekoliko stotina onih koje na prvi pogled izgledaju zabrinjavajuće, zastrašujuće, ili sumnjivo.
- Zatim se te izabrane informacije upakuju u neki paket koji je uverljiv, jednostavan, jasan, i koji proizvodi snažne emocije. Video snimak na Jutjubu, sličica na Fejsbuku, nešto što se lako čita i lako razume.
- Po mogućstvu, ovo se upakuje zajedno sa pričom o nekoj spoljnoj zloj grupi koja eto profitira od suprotnog pogleda (farmakomafija, Iluminati, zapadne sile, bilo šta).
- Ljudi se zatim intenzivno bombarduju takvim paketima (društvene mreže su savršene za ovo). Bilo koja pojedinačna činjenica ne bi vredela, ali stotine takvih koje se ponavljaju opet i opet… ljudi počnu da misle da tu mora da bude nekakve istine, jer eto, toliko često vide tako veliki broj priča na tu temu.
- Pritom, milioni informacija koje pokazuju potpuno drugačiju celokupnu sliku se ignorišu i potiskuju. Komplikovane su, teže ih je objasniti i teže upakovati u lepe pakete.
- Nakon što se proizvede sumnja, mozak počne da gradi dalje modele počevši sa tom sumnjom kao osnovnom “semenkom”.
- Dalje mime i video snimci koji se uklapaju u priču se prihvataju kao istina, jer eto, potvrđuju već izgrađeni model. Studije, dokazi i tvrdnje eksperata koji se ne uklapaju – to se odbacuje, jer eto, to su laži i neistine koje širi ta zla neprijateljska grupa.
- Emocije koje ovo proizvodi (bes, mržnja, prezir prema slugama zlih spoljnih grupa) se zatim mogu iskoristiti da se tako indoktrinirani ljudi okrenu protiv sopstvene države, ili čak protiv sopstvenog zdravlja.
Ceo ovaj princip proizvodnje sumnje je originalno razvila (namerno!) duvanska industrija tokom druge polovine 20. veka, u pokušaju da spreči naučnike i lekare da ubede ljude da prestanu da puše. Onda su je preuzele mnoge druge grupe (recimo, naftna industrija koja jako uspešno koristi ovaj pristup da uspori reakciju na globalno zagrevanje i proizvede sumnju u javnosti po tom pitanju), a danas je koriste antivakseri i drugi profiteri. Za jako dobar opis istorije i razvoja svega ovoga, pogledajte knjigu Naomi Oreskes, “Trgovci sumnjom”.
***
“Pedesetih godina prošlog veka, duvanska industrija je shvatila da može da zaštiti svoj proizvod bacanjem sumnje u nauku i insistiranjem da su opasnosti od pušenja nedokazane. Industrija je shvatila da se utisak kontroverze može stvoriti jednostavnim postavljanjem pitanja.”
“Sav naučni rad je nepotpun – bilo da je opservacijski ili eksperimentalni. Sav naučni rad može biti poremećen ili modifikovan unapređenjem znanja. Ali, to nam ne daje slobodu da ignorišemo znanje koje već imamo. Niti da odložimo akciju za koju se čini da je nužna u datom trenutku. Ko zna, možda bi noćas mogao da dođe kraj sveta? Tačno, ali prema dostupnim dokazima većina nas se sprema da ide na posao u 8:30 sledećeg dana.”
“Trgovci sumnjom”, Naomi Oreskes i Erik Konvej
****
*Da li ljudi sve češće upadaju u zamku poistovećivanja nauke i njenih dostignuća, kao što su npr. vakcine, sa korporacijskim gigantima, odnosno u ovom slučaju farmaceutskim kućama koje ih distribuiraju na tržište? Kako dolazi do toga da nam neko uporno podmeće “lažnog neprijatelja” ne bi li nam promakli suštinski problemi, o kojima govorite u Vašem tekstu “Zaprašivanje glupostima”? I ko od toga najviše profitira?
Mnogo je lakše ubediti ljude u priču ako ona sadrži nekakve istinite osnove.
Ogromne međunarodne megakorporacije su svakako često amoralne (ako ne i direktno nemoralne) i sve i da čovek želi da ih brani, to je teško raditi. Zato su one savršene “zle grupe” u pričama za proizvodnju sumnje.
Veliki broj ljudi će odmahnuti glavom i prestati da sluša ako počnete da im pričate o nekakvoj zaveri Iluminata. Ali ako im kažete da postoje korporacije koje žele profit po svaku cenu, i da te korporacije nešto muljaju… to je potpuno razumna priča i imaćete mnogo spremniju publiku.
Ako onda upotrebite onu gornju tehniku, u kojoj preskočite kritične informacije – recimo, da iza vakcina ne stoje samo korporacije koje ih proizvode, već i stručnjaci za javno zdravlje, državni zdravstveni sistemi i hiljade nezavisnih naučnika koji su razvili te tehnologije kroz decenije – i ako se fokusirate na ponavljanje negativnih informacija i pažljivo izabranih strašnih priča… postaje vrlo lako ubediti veliki broj ljudi da u svemu tome postoji nešto sumnjivo i kriminalno.
Ta sumnja se onda može upotrebiti, sa strašnim posledicama. Srpski narod je sabotirao sopstvenu državu u borbi protiv kovida, jer smo se upecali na te priče. Ljudi koji su u to poverovali misle da se bore za svoju državu i svoj narod, dok su u stvari postigli da su naša smrtnost i bolest na daleko višem nivou nego u visoko vakcinisanom zapadu (uključujući i dugoročne bolesti i invaliditete koji će nas jako ograničavati u budućnosti).
Te priče se takođe koriste za proizvodnju profita (antivakseri su zaradili milijarde dolara tokom poslednjih nekoliko godina, samo od oglasa na društvenim mrežama, da se ne priča o novcu zarađenom prodajom nadrilekova). I koriste se za sakrivanje drugih problema i loših situacija koje su u stvari važnije za zdravlje.
Kao trivijalan primer, ljudi misle da zdravlje svoje dece štite tako što se svađaju sa naučnicima na Fejsbuku, dok im dete svaki dan pešači pored divlje deponije koja oslobađa ko zna šta sve u vodu i hranu.
Iz teksta “Zaprašivanje glupostima”:
“Možemo stvarnu situaciju pogledati na malo drugačiji način, u kome vidimo ne dve, već četiri različite grupe.
Dve od njih se trenutno bore. Sa jedne strane se nalazi savez naučnika, lekara, i birokrata koji rade na javnom zdravlju, i koji pokušavaju da održe sebe, svoje porodice, svoje narode, i svoje države. Sa druge se nalaze prevaranti koji lično profitiraju na dezinformacijama.
Treću grupu čine ogromne farmaceutske i informatičke korporacije, koje prosto stoje iznad sukoba, prilično nezainteresovano. One su namestile sistem tako da zarađuju bez obzira ko pobedi, i nije im bitno šta mi radimo. Znaju da će nas uhvatiti ili na česmi ili na pojilu.
A četvrtu grupu čine hemijske, naftne, poljuprivredne i druge velike korporacije, koje ovaj sukob tiho huškaju. Jer, laži nisu samo izvor zarade za prevarante. One takođe i skreću pažnju.
Dok se mi svađamo oko budalaština kao što je “zaprašivanje iz aviona,” niko ne gura da se saniraju rudnici iz kojih u vodu teku teški metali. Niko ne gura da se zaustavi širenje polihlorisanih bifenila, ili polifluorisanih jedinjenja. Niko se ne brine o plasticizerima koji menjaju tokove hormonalnog razvoja kod dece, niti o retardantima zapaljivosti u nameštaju (koji imaju niz negativnih efekata na razvoj dece, na imuni sistem, razvoj raka, i plodnost).
Da se razumemo, ni te korporacije nisu deo nekakve velike svetske zavere. One prosto ćute i prodaju svoje produkte, svaka gura svoje. Zarađuju dok mogu, jer znaju da će jednog dana morati da povlače produkte sa tržišta i da (makar privremeno) dobijaju packe po profitu. Ali u međuvremenu, uživaju u ovim našim svađama oko vakcinacije i sličnih stvari. Jer dogod se mi bavimo glupostima… niko ne gleda u njihovom pravcu.”
Foto: Zach Weinersmith
***
Imamo svet na dlanu, ali nas to uglavnom slabo zanima
*Kakva je trenutna komunikacija koja se odvija na relaciji između vodeće naučne zajednice i šire javnosti? Kako i zašto je došlo do toga da naučni krugovi često deluju hermetički zatvoreni za komunikaciju sa običnim čovekom? Kao da postoji ogromna praznina između svega što su nam nauka i tehnologija približile i ponudile i toga koliko mi to uopšte umemo da koristimo na neki smislen način.
U stvarnosti nauka nikada nije bila dostupnija nego danas. Postoje bezbrojni naučni blogovi, podkasti, naučno popularni časopisi, popularne knjige – mnogo više nego ikada u istoriji. Za svaku temu možete da nađete milion pokušaja da se ona ozbiljno objasni. Iste društvene mreže kroz koje se šire dezinformacije takođe omogućavaju ljudima veći pristup stručnjacima nego ikada ranije.
A sve to zahteva interesovanje, koncentraciju i ulaganje napora u razumevanje.
Knjiga koja objašnjava fiziku komunikacije i informacionu teoriju, čak i na najpristupačnijem nivou, i dalje zahteva predznanje i udubljivanje. Knjiga koja priča kako 5G mreže predstavljaju sistem za kontrolu uma ne zahtevaju ništa osim spremnosti da se veruje autoru. Otud, ova druga će uvek biti popularnija i šire pristupačna.
Komunikacija između naučne zajednice i šire javnosti je težak i komplikovan proces, iz više razloga.
Osnovni je to što su stvarne činjenice često veoma komplikovane. Čak i kada se ublaže i uproste koliko god je moguće, i to je suviše za veliki broj ljudi koji nemaju vremena ili interesovanja da se suviše udubljuju u detalje.
Kognitivno jednostavne i zanimljive priče će uvek biti prijemčivije i popularnije nego one koje su komplikovane i zahtevaju duboku analizu velikog broja podataka. Zbog čega je mnogo lakše napraviti zanimljivu laž nego predstaviti istinu na zanimljiv i dostupan način.
I ne samo to, već postoje apsolutna ograničenja u dostupnom razumevanju, čak i kada postoji interesovanje.
Moramo da znamo unapred da će svako popularno objašnjenje po definiciji biti nepotpuno.
Što znači da će uvek biti daljih otvorenih pitanja i nedostataka u tom objašnjenju koja mogu da se iskoriste da se negde udene nekakva neistina. Površna razumevanja i polu-objašnjenja kvantne elektrodinamike, pomešana sa misticizmom i dozom neistina o biologiji, u praksi postaje “kvantna medicina” – potpuna prevara, ali jako popularna i efektivna, jer je upakovana u priču koja mnogim ljudima zvuči veoma “naučno” i poziva se na koncepte iz popularnih pokušaja objašnjenja.
Istorija je zaboravljena i ponavlja se
*Postoje li neki zanimljivi primeri iz istorije kada je reč o krugovima ljudi koji su verovali u proročanstva i apokalipse za koje se ispostavilo da se nikada nisu obistinile? U Vašem blogu pominjete Sajentologiju i metodu postepene indoktrinacije. A postoji i jedna zanimljiva studija objavljena 1956. godine, u kojoj autori izučavaju kako se ljudi suočavaju sa debaklom “istine” u koju su slepo verovali. Fascinantno je da su mnogi od njih nastavili još žustrije da veruju i brane ono za šta se ispostavilo da je u potpunosti neistinito. Zbog čega se ovo dešava?
Istorija sveta je prepuna takvih primera.
Jedan koga se možemo podsetiti je “Veliko Buđenje” iz devetnaestog veka, kada je čovek po imenu Miler najavio kraj sveta i stekao milione sledbenika.
Usledilo je “Veliko Razočaranje” kada su desetine hiljada najvernijih napustili poslove, kuće, polja, i skupili se na vrhovima brda da čekaju dolazak Hrista – što se naravno nije desilo.
Ali tu nije bio kraj priče: Milerovi sledbenici su se zatim međusobno posvađali oko razloga zašto proročanstvo nije uspelo, razišli, i proizveli struje verovanja koje su prerasle u velike međunarodne verske pokrete (Adventistička Crkva, Jehovini Svedoci, itd.).
Netačno proročanstvo ne samo što nije uništilo pokret, ono je dovelo do njegove diverzifikacije i širenja.
Zašto govorim o ovom konkretnom primeru? Pa, danas je postao popularan veoma sličan pokret, QAnon, koji stoji iza velikog dela antivakcionističke i zavereničke propagande na Jutjubu i Fejsbuku.
Čak koristi iste reči i izraze koje su koristili Milerovi sledbenici pre skoro dva veka (uključujući i “Veliko Buđenje”).
Istorija je zaboravljena, i ponavlja se – i šanse su da će iz QAnon pokreta nastati čitav spektar budućih religija i sekti, nakon perioda sukoba koji može da izazove potrese i nasilje na svetskom nivou. I što se više netačnih predviđanja nakuplja, tako i agresija raste.
Kada ljudi u potpunosti prihvate neki model realnosti i formiraju svoj identitet oko njega, oni od toga skoro nikad ne odustaju.
Jedan Milerov sledbenik, ili član QAnona, ili antivakser može da sebi prizna da je upao u kult, da je prevaren i da je uložio veliki napor, vreme i novac u nešto što je korenito neistinito. Ali to je jako neprijatno i ponižavajuće. Mnogo je lakše pokušati da se nađu neki delovi priče koji i dalje zvuče tačno (ili se bar mogu donekle braniti), ignorisati i prenebregnuti sve detalje koji se ne uklapaju, i onda korak po korak menjati priču dok se ne stvori nešto što može dugoročno da se prati, a da ne bude stalno u direktnom sukobu sa realnošću.
Moja nada leži u činjenici da iz neznanja takođe sledi i nekompetencija.
Jedan propagandista ili antivakser može lako da priča na Fejsbuku i može mnogo štete da napravi, mnogo smrti da proizvede. Ali on to može samo dok je protivnik sistema. U trenutku u kome bi takvi ljudi preuzeli neku stvarnu moć i dobili neku stvarnu odgovornost… sve bi palo u vodu, jer u tom trenutku bi morali da se suoče sa stvarnošću. Tako da je šteta koju mogu da učine jeste ogromna, ali je i dalje ograničena.
Dogod se održi dovoljno snažna i dobro obrazovana manjina koja može da nastavi da gura osnovne procese civilizacije, svi ovi ljudi sa strane predstavljaju stalnu iritaciju i prepreku, ali, nadajmo se, ne i smrtonosnu manu. To je bar ono čime se ja tešim.
Da li je to previše optimistično, ostaje da se vidi.
Eklektika, a ne isključivost
*Širom planete razgranali su se razni pokreti koji pronalaze vrlo kreativne načine da ispolje svoj bunt i nezadovoljstvo modernim ustrojstvom sveta. Suština njihovog otpora uglavnom staje u argument da nova tehnologija i moderna nauka i medicina udaljavaju čoveka od prirode. Među ovim ljudima ima onih koji su se u potpunosti odvojili od civilizacije, a ima i onih koji svoja uverenja ipak biraju da šire koristeći internet i društvene mreže. Ono što im je zajedničko jeste ta ideja o “povratku prirodi”, a čini se da ljudi iz ovog miljea vrlo često završavaju i u krugovima teoretičara zavere. Kako se dogodilo to da se moderna nauka i medicina sve više vezuju za nešto “loše” i “neprirodno”?
Deo priče jeste neznanje, ili tačnije zaborav.
Današnje generacije su zaboravile kako je svet izgledao u doba njihovih pradedova, kada su ljudi bili “bliži prirodi”. Dvoje od svakih petoro dece je umiralo u detinjstvu; ono što je danas teška tragedija za porodicu je bila uobičajena stvar koja se događala praktično svima. Inficirana posekotina je rutinski bila razlog za smrt. Neuhranjenost, nedostatak kritičnih vitamina i minerala, nivo invaliditeta – sve je bilo daleko gore nego danas. Prosečan čovek u Srbiji, koji se žali na svoj život i jadnu platu, živi daleko bolje i udobnije nego najveći velikaši na dvoru Cara Lazara. Ali današnji ljudi su zaboravili kako je sve to izgledalo, jer su odrasli u svetu u kome nema ničeg od toga.
No, postoji i deo priče koji jeste tačan.
Naučna revolucija dvadesetog veka predstavljala je agresivnu borbu protiv svih tih pošasti, bilo kakvim sredstvima. Eliminisali smo velike boginje, izbacili malariju u siromašne države trećeg sveta (i tamo je sada ignorišemo), povremene epidemije kuge i kolere su postale davna prošlost. Nema više velikih gladi, pelagra i slične bolesti su skoro iskorenjene, skoro svi imaju pristup čistoj vodi iz česme umesto da je vuku svaki dan sa bunara… Ali sve to ima i svoju cenu.
Postigli smo veće useve kroz korišćenje pesticida i obradu zemlje na način koji je prepolovio populacije insekata.
Ista intenzivna obrada zemlje dovodi do njenog osiromašenja i sve veće pretnje buduće gladi.
Plastika nam je omogućila novi nivo higijene, ali sada mikroplastike koje nastaju njihovom raspadom ulaze u našu ishranu i naša tkiva, gde proizvode sve veće i veće probleme.
Iskorišćavanje okeana i reka, i otpadne vode od životinjskih farmi uništavaju vode, i dovode do erozije ekosistema od kojih zavisimo.
Tako da sada imamo u toku pokret koji pokušava da ovo balansira i da nađe bolji način. Smanjili smo masovne smrti među ljudima, ali sistemi koji to postižu nisu dugoročno održivi. Sada moramo da te sisteme stabilizujemo i uskladimo sa širim potrebama budućih generacija i sa ostatkom života na planeti.
Naravno, nauka je neophodna za to, više nego ikada. Pravilne informacije i pravilni pristupi zasnovani na činjenicama su od kritične važnosti za dugoročni uspeh takvog balansiranja.
No, mnogi ljudi vide samo problem. Zaboravljaju kako je bilo u istoriji pre nego što su ovi neodrživi sistemi izgrađeni i onda odbacuju i sisteme i nauku koja ih je proizvela – bez razumevanja da tako odbacuju jedini način da zaista isprave situaciju.
***
“Stvarno smo imali sve, zar ne? Kad malo bolje razmisliš.” (Don’t Look Up, 2021.)
Naslovna fotografija: Canva
