Foto: Peščanik
Zašto stalno ponavljamo iste greške? Ma, to je samo neko koškanje na Balkanu, rekli smo – a onda je atentat u Sarajevu pokrenuo Prvi svetski rat. Ma, Hitlerova pretnja Čehoslovačkoj je „neki obračun u dalekoj zemlji, među ljudima o kojima ništa ne znamo“ – a onda smo se zatekli u Drugom svetskom ratu. Ma, Staljinova okupacija daleke Poljske posle 1945. nije naša stvar – a onda dobijemo hladni rat. Opet smo to uradili, dremali smo dok nije bilo prekasno za krajnje posledice Putinove aneksije Krima 2014. Pa smo tako, u četvrtak 24. februara 2022. opet osvanuli razbijenih iluzija.
Autor: Timothy Garton Ash
U takvim trenucima potrebne su nam hrabrost i odlučnost, ali i mudrost. To podrazumeva i oprez u izboru reči. Ovo nije Treći svetski rat. Međutim, jeste nešto već znatno ozbiljnije od sovjetske invazije na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968. Ratovi vođeni u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih bili su užasni, ali se širi međunarodni rizici koji su iz njih proizašli ne mogu porediti sa ovim. U Budimpešti je 1956. bilo hrabrih ljudi koji su se suprotstavili, ali danas u Ukrajini imamo čitavu nezavisnu, suverenu državu sa velikom vojskom i narodom odlučnim da se odupre. Ako se ne odupre, u velikim razmerama, to će biti okupacija. Ako se odupre, to bi mogao biti najveći rat u Evropi od 1945.
Naspram njih se nalazi nadmoćna snaga jedne od najjačih vojnih sila na svetu, koja ima dobro obučene i opremljene konvencionalne trupe i oko 6.000 komada nuklearnog oružja. Rusija je danas najveća odmetnuta država. Njom komanduje predsednik koji je, sudeći po njegovim histeričnim ispadima ovih dana, napustio područje racionalnog razmišljanja – kao što i inače biva sa izolovanim diktatorima, pre ili kasnije. Da bude jasno: kada je u svojoj objavi rata u četvrtak ujutru svakome „ko pokuša da nam se ispreči na putu“ Putin zapretio „posledicama koje niste doživeli u svojoj istoriji“, to je bila pretnja nuklearnim ratom.
Biće vremena za razmatranje svih naših prošlih grešaka. Da smo od 2014. ozbiljno pomagali izgradnju ukrajinskih kapaciteta za odbranu, smanjili evropsku energetsku zavisnost od Rusije, raščistili kanale ruskog prljavog novca po Londonu i nametnuli dodatne sankcije Putinovom režimu, prilike bi sada mogle biti bolje. Ali moramo početi s onim kako stvari sada zapravo stoje.
Kroz maglu rata koji tek počinje nazirem četiri stvari koje Evropa i ostatak zapada moraju da urade. Prvo, moramo osigurati odbranu svakog pedlja teritorije Nato zemalja, posebno na istočnim granicama sa Rusijom, Belorusijom i Ukrajinom, protiv svih mogućih vrsta napada, uključujući sajber i hibridne napade. Tokom prethodnih 70 godina, bezbednost zapadnoevropskih zemalja, uključujući Britaniju, u osnovi je zavisila od pouzdanosti obećanja „svi za jednog i jedan za sve“ iz člana 5 ugovora Nato saveza. Sviđalo nam se to ili ne, dugoročna bezbednost Londona povezana je sa bezbednošću estonskog grada Narve; bezbednost Berlina sa bezbednošću Bjalistoka u Poljskoj, a Rima sa bezbednošću rumunskog grada Kluža.
Drugo, moramo ponuditi svaku moguću pomoć Ukrajini, ali ne preko granice direktnog rata zapada sa Rusijom. Oni Ukrajinci koji odluče da ostanu i pruže otpor boriće se vojnim i civilnim sredstvima da odbrane slobodu svoje zemlje, na šta imaju pravo po svakom mogućem zakonu i po ljudskoj savesti, kao što bismo mi uradili za svoju zemlju. Ograničeni domet naše reakcije neizbežno će dovesti do gorkog razočarenja. Naši ukrajinski prijatelji mole, recimo, da zapad nametne zonu zabranjenog leta iznad Ukrajine. Nato to neće uraditi. Kao Česi 1938, kao Poljaci 1945, kao Mađari 1956, Ukrajinci će danas reći: „Naši sugrađani Evropljani su nas napustili.“
Ali postoje stvari koje možemo uraditi. Možemo i dalje da snabdevamo oružjem, komunikacionom i drugom opremom one koji se potpuno legitimno odupiru vojnoj sili vojnom silom. Takođe je važno da možemo pomoći onima koji će koristiti oprobane tehnike civilnog otpora ruskoj okupaciji i svakom pokušaju postavljanja marionetske vlade u Kijevu. Moramo biti spremni i da pružimo pomoć mnogim Ukrajincima koji će pobeći na zapad.
Treće, sankcije Rusiji treba da idu dalje od onoga što se sprema. Pored sveobuhvatnih ekonomskih mera, treba izopštiti Ruse koji su na bilo koji način povezani sa Putinovim režimom. Putin se spremio za ovo, ima ratni budžet od preko 600 milijardi dolara i drži slavinu za gas za Evropu; biće potrebno vreme da sankcije postignu pun efekat.
Na kraju će sami Rusi morati da kažu „Dosta. Ne u naše ime“. Mnogi od njih, uključujući Nobelovca Dmitrija Muratova, već su pokazali da su užasnuti ovim ratom. Ukrajinska novinarka Natalija Gumanjuk pisala je potresno o telefonskom razgovoru s koleginicom iz Rusije s kojom je zajedno plakala dok su ruski tenkovi ulazili u njenu zemlju. Taj užas će biti sve veći kada mladi Rusi počnu da se vraćaju u sanducima, a efekti ekonomskog udara sankcija postanu očigledni u Rusiji. Rusi će biti prve i poslednje žrtve Vladimira Putina.
I tu stižemo do poslednje, vitalne tačke: moramo biti spremni na dugotrajnu borbu. Biće potrebne godine, možda i decenije da sve posledice 24. februara dođu do izražaja. Kratkoročno, šanse Ukrajine su očajnički loše. U ovom trenutku pomišljam na sjajan naslov jedne knjige o mađarskoj revoluciji 1956: Pobeda poraza. Na zapadu su sada svi shvatili da je Ukrajina evropska zemlja koju napada i komada jedan diktator. Kijev je pun novinara iz celog sveta. To iskustvo će zauvek oblikovati njihov stav o Ukrajini. Zaboravili smo u godinama svojih post-hladnoratovskih iluzija da se narodi tako upisuju na mentalnu mapu Evrope: u krvi, znoju i suzama.
The Guardian, 24.02.2022.
Prevela Milica Jovanović
