Foto: Krizjohn Rosales - Pexels
„Razni uzroci opredeljuju pojavu ovih gomilama svojstvenih karakteristika, a kakvih izdvojene jedinke nemaju. Prvi je što jedinka u gomili usred samog broja dobija osećanje nesavladive moći, koje čini da se podaje instinktima koje bi, da je sama, nasilno obuzdala. Ona je utoliko manje sklona da ih obuzda što gomila u kojoj je, budući bezimena, pa dakle neodgovorna, čini da sasvim iščezne osećanje odgovornosti, koje uvek obuzdava pojedinca.
Drugi izvor – zaraza – isto tako utiče da kod gomila opredeli pojavu naročitih svojstava, a u isto vreme i njihovo usmerenje. Zaraza je pojava koju je lako konstatovati, ali ne i objasniti. U gomili su sva osećanja i svi postupci zarazni, i to zarazni do tog stepena da jedinka vrlo lako žrtvuje svoj interes interesu opštosti. To je osobina veoma suprotna čovekovoj prirodi i osobina kojoj on nije mnogo podložan, sem kad je u gomili.
Treći uzrok je povodljivost kojoj je „zaraza“ samo dejstvo ili ishod. Da bi se ova pojava razumela treba imati na umu izvesna otkrića fiziologije. Mi znamo danas da jedinka raznim postupanjima može biti stavljena u takvo neko stanje da se, izgubivši svu svoju svesnu ličnost, pokorava svim uplivima hipnotizera koji je i učinio da svoju svesnost izgubi, i vrši postupke najsuprotnije svom karakteru i svojim navikama. Pa tako najpažljivija posmatranja izgleda da utvrđuju da se jedinka koja je neko vreme utonula u kakvu zatalasanu gomilu očas nalazi – usred struja koje gomila iz sebe daje, ili iz sasvim kakvih drugih uzroka, nama nepoznatih – bačena u neko osobito stanje, koje se jako približava stanju omađijanosti u kome se nalazi hipnotisani pod vlašću hipnotizera. Kod hipnotisanog je rad mozga paralisan i on postaje rob svekolike besvesne akcije svoje kičmene moždine, kojom hipnotizer upravlja kako se njemu svidi.
Takvo je, bezmalo, i stanje jedinke koja je u sastavu psihološke gomile. Ona nije više svesna svojih postupaka. Kod nje, kao i kod hipnotisanog, u isto vreme dok su izvesne duševne moći olabavljene, druge se mogu izvesti na stupanj krajnjeg ushićenja. Pod uticajem kakvog upliva ona sa neodoljivom žestinom poleti u izvršenje izvesnih postupaka. Žestina je još neodoljivija u gomilama no kod posebno hipnotisanoga pošto se sugestija, budući ista za sve jedinke, sve više pojačava postajući uzajamna. Pojedinci u gomili koji bi imali dovoljno jakih ličnih osobina da se odupru navođenju brojno su vrlo slabi da se bore protiv struje. Najviše što bi oni mogli pokušati bila bi kakva diverzija nekom drugačijom sugestijom.
Tako se i dešavalo da je jedna srećna reč, kakva izazvana slika u zgodnom trenutku, katkad odvratila gomile od toga da izvrše najkrvavije postupke.
Iščeznuće svesne i prevlast besvesne ličnosti, orijentacija osećanja i ideja u istom smeru posredstvom navođenja i zaraze, težnja da se neposredno u delo sprovedu navođene ideje – to su, dakle, glavna svojstva jedinke u gomili. Ona nije više ono što je, ona je postala automat koga više ne vodi svoja volja.
Tako, samim tim što je čovek deo jedne organizovane gomile, on silazi za više stepenica na lestvici civilizacije. Sam za se, to bi bila možda kulturna ličnost; u gomili – on je varvarin, što će reći igračka instikata. On ima samoniklosti, žustrine, zverstva, a isto tako zanosa i junaštva prvobitnih bića. On je sklon da im se još više približi lakoćom kojom se daje dojmiti rečima, slikama – koje bi bile sasvim bez dejstva na svaku od jedinki u gomili da je svaka za sebe – i navoditi za postupke suprotne njegovim najočevidnijim interesima i najpoznatijim navikama. Jedinka u gomili jeste zrno peska među drugim zrnima peska, koje vetar veje kud on hoće.
(…) Gomila je intelektualno uvek niža no zaseban čovek, ali u pogledu osećanja i postupaka koje ta osećanja izazivaju ona može, prema prilikama, biti bolja ili gora. Sve zavisi od načina na koji je gomila navođena. To je ono što su sasvim prevideli pisci koji su gomile proučavali isključivo sa gledišta zločinačkog. Gomila je, bez sumnje, često zločinačka, ali je isto tako i junačka. Većinom su gomile bile te koje su se dale voditi u pogibiju radi pobede kakvog verovanja ili kakve ideje, koje se oduševljavaju za slavu i čast, koje polete gotovo bez hleba i bez oružja, kao u vreme krstaških ratova, da bi od nevernika oslobodili grob jedinog Boga, ili kao devedeset treće (1793), u odbranu otadžbine. Heroizam, svakojako besvestan, bez sumnje, ali se tim heroizmom gradi istorija.“
Prevod sa francuskog: Živan Živanović
Iz knjige PSIHOLOGIJA GOMILE, Beograd: Algoritam, 2018.
