Osim digitalnog nasilja u političko-bezbjednosnom domenu, posljednjih godina je takođe i veoma evidentno nasilje putem interneta u školama, te nad ženama (Ilustracija)
Smartfoni, tableti i računari nikada nisu bili pristupačniji, a čini se da veliki broj građana ima i po nekoliko “digitalnih saputnika” za pristup internetu.
Ovakva situacija, kao i sveprisutne internet konekcije i WiFi mreže, omogućili su nam da budemo u kontaktu sa porodicom, prijateljima i kolegama ma gde se oni nalazili u svetu – u jednom trenutku. Ali, kao i u stvarnom životu, na internet, društvene mreže i aplikacije su stigli, bolje rečeno preslikali se i dodatno pojačali, svi negativni aspekti ljudskog društva – nasilje, rasizam i uvrede svih vrsta.
Čini se da su online prostor i najkorišćenije društvene mreže u regionu – Facebook, Instagram i Twitter – gotovo oduvek bili prepuni izliva mržnje, nacionalizma i šovinizma. Na sekcijama komentara većine medija, pogotovo onih tabloidnih (koji su često i bliski vlasti) međusobne uvrede su poput nekog nepisanog pravila. Komentatori se spore oko svega – pripadnosti strankama, podršci nekom od političara, preko navijanja za ovaj ili onaj klub, a uvreda i pogrdnih naziva ne manjka čak ni na vestima o koncertu nekog muzičara ili grupe. Stručnjaci ovakvo ponašanje nazivaju “toksičnim cyber ponašanjem” ili “toxic web” (toksični internet).
Stručnjaci sa kalifornijskog Univerziteta Stanford su u svojim istraživanjima identifikovali tri glavna efekta online govora mržnje: prvi je lična šteta i duševni bol nanet osobi ili grupama koje se targeriraju, drugi je mogućnost za radikalizacuju ili materijalizovanje tih pretnji u stvarnom životu, dok je treći “efekat bumeranga” kada se na uvrede i nasilje, i online i fizičko, dalje odgovara “istom merom” od strane prvobitno targeriranih osoba.
‘Nova normalnost’ društvenih mreža
Pozivi na nasilje su postali “nova normalnost” i preplavili društvene mreže širom Evrope još 2019. godine. Brojni protesti u Grčkoj, Španiji, Belgiji i Italiji, te drugim zemljama Evropske unije, imali su jednu zajedničku komponentu – organizovani su putem društvenih mreža i aplikacija za dopisivanje. Gotovo svi protesti protiv mera za suzbijanje koronavirusa poslednje dve godine, te “marševi protiv vakcinacije” u poslednjih godinu dana su gotovo isključivo svoje prve korake imali unutar Facebook, Telegram, Signal ili Viber grupa.
I protesti “žutih prsluka” u Francuskoj, koji su trajali više meseci, te bili najmasovniji u novijoj francuskoj istoriji, takođe su organizovani putem aplikacija Signal i Telegram. Ove aplikacije imaju tzv. E2E enkripciju (od uređaja do uređaja) i iako državne službe bezbednosti i agencije mogu na nekoliko načina dešifrovati ove poruke, za to je potrebno dosta vremena. Zbog ovoga su na nivou Evropske unije promenjeni zakoni i propisi o pristupu digitalnim komunikacijama od strane državnih službi bezbednosti. Nemačka služba BND i francuska DGSE idu dalje, te traže da se korišćenje napredne enkripcije (poput algoritama AES ili 3DES) u komunikaciji kvalifikuje kao “domaći terorizam”.
Nedavne učestale dojave o postavljenim bombama na letovima prevoznika Air Serbia ka Rusiji su većinom stizale sa servisa za anonimnu email komunikaciju Proton Mail. Iako je ovaj servis prvobitno bio namenjen novinarima i aktivistima, kako bi na bezbedan način mogli da izveštavaju, ubrzo je i sam Proton Mail sistem počeo da bude masovno zloupotrebljavan. Ovaj sistem takođe ne pohranjuje korisničke podatke (za razliku od popularnih email servisa kao što su Gmail ili Yahoo!), te je komunikacija putem njega u većini slučajeva potpuno anonimna. Takođe, servis u slanju korisničkih email poruka koristi višestruke VPN putanje (virtual private network), pa tako mail poslat Protonom iz Sarajeva primaocu se identifikuje kao da je poslat iz Kanade ili sa Islanda.
IT stručnjak Milan Stamenković kaže da se ovakva anonimna email komunikacija često zloupotrebljava.
“Proton i slični servisi ne skladište IP adrese korisnika, pa je u stvarnosti veoma teško otkriti odakle je mail zapravo poslat. Sam Proton ipak traži verifikaciju brojem telefona prilikom otvaranja naloga, ali se na ovim prostorima i to veoma lako zaobilazi – kod nas možete kupiti SIM karticu na trafici bez bilo kakve identifikacije, što je u EU nemoguće”, ukazuje Stamenković.
Prema njegovim rečima, glavna prednost Proton Maila, zbog čega su ga Ukrajinci verovatno i odabrali za dojave o bombama u avionu, je i činjenica da je sama kompanija bazirana u Švajcarskoj, koja ima najstrožije zakone o privatnosti podataka na svetu, tako da je nemoguće da podaci o pošiljaocu maila budu isporučeni vlastima, čak i kada bi ih Proton čuvao na svojim serverima, što takođe nije slučaj.
Na problem mora reagovati društvo
Sem digitalnog nasilja u političko-bezbednom domenu, poslednjih godina je takođe i veoma evidentno nasilje putem interneta u školama (cyber bullying), te nad ženama – proganjanje, pretnje i uvrede – u najvećem broju slučajeva od strane bivšeg partnera.
Novinarka Dejana Cvetković, koja je i članica grupe “Novinarke protiv nasilja nad ženama”, kaže da na ovaj problem treba da reaguje celo društvo.
“Društvene mreže i internet omogućili su lakše proganjanje i kontrolu žena, a nasilje prema ženama koje predstavlja ispoljavanje istorijskih nejednakih odnosa društvene moći se samo iz fizičkog prostora prenosi i u virtuelni. Anonimnost na internetu dala je mogućnost nasilnicima da i sa lažnih profila proganjaju bivše partnerke ili potpuno nepoznate žene, što podrazumeva neželjeno i kontinuirano pokušavanje uspostavljanja kontakta putem sredstva komunikacije, stalan nadzor nad aktivnostima osobe, i druge vrste digitalnog nasilja od kojih većina predstavljaju ozbiljna krivična dela, kao što su osvetnička pornografija ili pretnje fizičkim nasiljem. Bitno je napraviti snimak ekrana na telefonu ili računaru, i sačuvati poruke čak i ukoliko se nasilje ne prijavi odmah, a potom blokirati osobu koja šalje poruke”, objašnjava Cvetković.
Navodi i da su “psihološke posledice digitalnog nasilja gotovo iste kao i kod nasilja koje se dogodilo u fizičkom prostoru”.
“Mediji imaju ključnu ulogu u prevenciji i edukaciji o ovom problemu, a relativizacija i umanjivanje nasilja i iznošenje nepotrebnih detalja stavlja javnost u ulogu sudije. Mediji treba da edukuju i javnost i žrtve, a da o fenomenu nasilja izveštavaju čuvajuči dostojanstvo preživele i ne pravdajući nasilje spoljnim okolnostima ili ličnim karakteristima nasilnika i preživele”, dodaje Cvetković.
Zakonski okvir za kažnjavanje učinilaca takvog krivičnog dela, objašnjava advokatica Bojana Stojanov, jeste kazna zatvora od tri meseca do 10 godina. Takođe, za sprečavanje nasilja u porodici primenjuju se, pored odredaba Krivičnog zakonika, i odredbe Zakona o sprečavanju nasilja u porodicu, Zakonika o krivičnom postupku, Parnični postupak, Porodični zakon i Zakon o policiji.
“Žena koja trpi nasilje, da bi se zaštitila, može da preduzme određene korake, da recimo razgovara sa nekom osobom od poverenja o tome šta joj se desilo, da razmisli da se skloni na neko sigurno mesto, da kontaktira neku od nevladinih organizacija, neku sigurnu kuću, da svoje povrede dokumentuje, što može učiniti fotografijama, i na kraju ako ne postoji drugi način, da nasilje prijavi policiji”, navodi Stojanov.
“Poenta svega ovoga je da se ne ćuti, da se žrtve osnažuju kroz obrazovanje, pomoć u pronalaženju radnih mesta, da bi mogle da prijave i da budu istrajne u tome da napuste nasilnike. Društvo ne sme da žmuri na te slučajeve, i ne sme da gleda sa podozrenjem u smislu da je žrtva kriva za to. Jako je bitno da se o tome javno priča, kao i da postoje efikasni sistemi zaštite, počev od policije, tužilaštva i sudova, do sigurnih kuća za žrtve nasilja”, smatra Stojanov.
Strah od smartfona
Nasilje na internetu je toliko učestalo, da je postalo i fokus kako službi bezbednosti i pravosuđa, tako i brojnih domaćih i stranih nevladinih organizacija.
Ujedinjene nacije i UNICEF ovaj problem opisuju kao “svaki oblik nasilja koji nastaje upotrebom digitalnih tehnologija, a može se odvijati na društvenim mrežama, aplikacijama za razmenu poruka, sms mobilnoj komunikacija, pa čak i unutar platformi za video igre”.
Praktično, svaki način komunikacije u digitalnom svetu može biti, a najčešće i bude, iskorišćen za neku vrstu digitalnog nasilja. Takođe su identifikovane i najčešće posledice digitalnog nasilja: osećaj uznemirenosti ili ljutnje, te gubitak interesovanja za dotadašnje aktivnosti. Ako se digitalno nasilje ponavlja, posledice mogu biti i fizičke – nedostatak sna, umor, glavobolje i bol u stomaku.
Dugotrajna izloženost digitalnom nasilju može dovesti i do ozbiljnih oblika depresije, te stručnjaci napominju da je ključno na vreme prekinuti “lanac nasilja”, nasilnike blokirati ili izbrisati u digitalnom domenu, a nasilnike obavezno prijaviti.
Autor: Ivan Trajković
Izvor: Al Jazeera
