Foto: Nemanja Pančić / Kamerades
Rezultati istraživanja „Da li čuješ? Da li osećaš? – Aktivistička borba i mentalno zdravlje” pružaju pesimističnu sliku o kvalitetu života i radnim uslovima aktivista i aktivistkinja u Srbiji.
U istraživanju je učestvovalo 155 ispitanika/ica, a glavni cilj bio je da se proceni učestalost psiholoških poteškoća kod ljudi koji se bave aktivizmom, a zatim i ustanove dominantni faktori koji se tiču pojedinca, poslovnog okruženja i širih društvenih fenomena koji mogu objasniti date psihološke poteškoće. Prema rečima učesnica tribine, ovo istraživanje je od izuzetne važnosti upravo zbog toga što predstavlja prvo istraživanje ovakvog tipa u Srbiji i zato što pruža dragocene uvide u kvalitet života i uslove rada aktivista i aktivistkinja.
Kako ističe Jana Dimoski, rezultati pokazuju da 9 od 10 aktivista/kinja ima barem jednu psihološku poteškoću, što je glasna poruka da se aktivisti ne osećaju dobro i da je pitanje njihovog mentalnog zdravlja urgentno.
Kod 41% učesnika u istraživanju prepoznati su simptomi koji ukazuju na postojanje sindroma izgaranja (eng. burnout) koji uključuje osećanje fizičke i emocionalne isrpljenosti, preopterećenosti i frustriranosti. Simptomi anksioznosti u vidu preterane i neosnovane brige bili su ispoljeni kod 62% ispitanika/ica, dok je kod 74% aktivista/kinja ustanovljeno postojanje simptoma depresije kao što je preovlađujući osećaj praznine i beznadežnosti, negativno mišljenje o sebi i gubitak interesovanja za aktivnosti koje su im nekada pričinjavale zadovoljstvo.
Najučestalija psihološka poteškoća među aktivistima/kinjama je pojava sekundarne traumatizacije koja je registrovana u 83% slučajeva. Na sekundarnu traumatizaciju ranjiva su stručna lica iz pomažućih profesija koja su u direktnom kontaktu sa korisnicima i korisnicama koji prolaze kroz izuzetno traumatična iskustva. Česta izloženost ljudskoj patnji i nesreći vodi ka tome da aktivist/kinje postepeno postaju opterećeni opsesivnim mislima i sećanjima na traumatska iskustva svojih klijenata, zbog čega stiču utisak da posredno proživljavaju njihovu traumu.
Dimoski je takođe konstatovala da psihološke probleme sa kojima se suočavaju aktivisti ne možemo razmatrati odvojeno od društveno-političkog konteksta u kojem se njihov aktivistički angažman odvija, pri čemu je istakla da neprijateljski nastrojeno društveno okruženje i brojni mitovi koji se vezuju za aktivističku borbu znatno otežavaju svakodnevno funkcionisanje aktivista/kinja i negativno utiču na njihovo mentalno blagostanje.
Aurelija Đan je dodala da svedočimo porastu pritisaka na aktiviste, s obzirom da je prema istraživanju CRTE prošle godine u Srbiji bilo više od 100 napada i zastrašivanja aktivista i aktivistkinja, dok je izveštaj platforme ,,Tri slobode” pokazao da je zaključno sa novembrom ove godine zabeleženo 119 slučajeva kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda aktivista i aktivistkinja.
U Srbiji reč aktivizam još uvek prati snažna stigma, a sami aktivisti/kinje se u javnom diskursu često diskredituju kroz poistovećivanje sa ,,stranim plaćenicima” koji se percipiraju kao izdajnici sopstvenog naroda koji kroz svoj rad promiču interese svetskih moćnika ili pak koriste aktivistički angažman kao paravan za lično bogaćenje. Upravo je uticaj stigme bavljenja aktivizmom na ishode rada, jedan od ključnih faktora koji dovodi aktiviste i aktivistkinje u stanje narušenog mentalnog zdravlja.
Međutim, kada sa osvrnemo na nalaze iz istraživanja vrlo brzo postaje jasno da takve predrasude o aktivizmu nemaju mnogo osnova u realnosti, budući da svaki peti ispitanik (21%) prima manje od 40,000 dinara mesečno, što se poklapa sa iznosom minimalne zarade u Srbiji. Istovremeno, svaki četvrti ispitanik (24%) ima zaradu u rasponu od 60,000 do 80,000 dinara, u rangu prosečne plate u Srbiji, objašnjava Dimoski.
Istraživanje je takođe pokazalo da se aktivisti/kinje mlađeg uzrasta, oni koji svoj posao obavljaju kroz neposredan kontakt sa korisnicima i oni koji rade prekovremeno nalaze u pojačanom riziku od pojave psiholoških tegoba, a sami ispitanici/ice u istraživanju identifikovali su nepovoljnu finansijsku situaciju u kojoj se nalaze i aktivnosti u slobodnom vremenu kao glavne izvore nezadovoljstva opštim kvalitetom života.
U setu preporuka za buduću praksu koji su predstavljeni, istaknuto je da bi najpre trebalo usmeriti napore ka eliminaciji prekovremenog rada i obezbeđivanju adekvatnih mesečnih primanja i mogućnosti za finansijsko napredovanje, u čemu je ključna uloga samih organizacija civilnog društva i njihovih donatora. Negovanje principa ravnopravnosti, transparentnost u radu, definisanje jasne strukture u organizaciji i podsticanje međusobne podrške članova tima su takođe važni aspekti koji doprinose izgradnji pozitivnog odnosa prema poslu i manjoj opterećenosti pojedinačnih aktivista i aktivistkinja.
Na širem društvenom planu odgovornost je na državnim institucijama da pravovremeno sankcionišu fizičke napade i govor mržnje usmeren ka aktivistima/kinjama, dok mediji kroz profesionalno izveštavanje mogu uticati na razbijanje predrasuda i stigme koji se i dalje vezuju za bavljenje aktivizmom.
Na tribini koja je održana u sredu, 21. decembra, u prostoru Miljenko Dereta, a na kojoj su prezentovani rezultati učestvovale su Aurelija Đan, nezavisna istraživačica, Jana Dimoski, psihološkinja i istraživačica u okviru organizacije Mreža psihosocijalnih inovacija (PIN – Psychosocial Innovation Network) i aktivistkinja Dragoslava Barzut iz Građanskih inicijativa.
Rezultate istraživanja „Da li čuješ? Da li osećaš? – Aktivistička borba i mentalno zdravlje” u celosti možete pogledati u publikaciji dostupnoj na sajtu Građanskih inicijativa.
