Mesec i zvezde: Boljševizam i islam

Sovjetski savez je u ranim danima preduzeo mere koje su bile radikalne po tome što su dale vlast starosedeocima, uključujući muslimanske narode Centralne Azije.

Muslimanski borci iz Tatarstana 1918, u trenutku kada se pridružuju boljševičkoj Crvenoj Armiji. Izvor: Dawn (Zora) 

Kris Bamberi

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.

Četvrti tekst bavi se značajem starosedelačkih naroda u Ruskoj Revoluciji, pravom na samoodređenje i religijsku slobodu.

Preveo Nikola Ćupas.

Sovjetski savez je u ranim danima preduzeo mere koje su bile radikalne po tome što su dale vlast starosedeocima, uključujući muslimanske narode Centralne Azije.

U novembru 1917. nova Sovjetska republika je pokrivala ogromne površine starog carstva. Oko 10 posto populacije bilo je muslimansko stanovništvo, 16 miliona ljudi, mahom, ali ne u potpunosti, u Centralnoj Aziji.

Oni su bili pokoreni, oduzeta im je zemlja, a njihov jezik i kultura potisnuti i odstranjeni iz zvaničnih organa vlasti. Zaista, bili su kolonizovani na isti način na koji su Zapadne sile obavljale svoja krvava posla sa nativnim stanovništvom Afrike i Azije.

Međutim, njihov doprinos raspadu carizma nikako nije bio mali jer se tokom leta 1916. u tom regionu odigrao narodni ustanak protiv uvođenja vojne obaveze. Nekih 2.500 ruskih kolonista je ubijeno, a u gušenju ustanka ruska vojska je masakrirala preko 80.000 ljudi.

Pobuna

Nije bilo iznenađujuće što su vesti o svrgavanju cara u Februarskoj revoluciji 1917. donele radost njegovim bivšim muslimanskim podanicima.

To ih je ujedno podstaklo da formulišu svoje sopstvene zahteve, pre svega za religijskom slobodom i nacionalnim samoodređenjem.

U Kazanju i Moskvi održali su se muslimanski kongresi gde je 1000 delegata, među kojima su 200 bile žene, glasalo za ukidanje krupnog zemljišnog poseda, konfiskaciju velikih imanja, osmočasovni radni dan i politička prava za žene.

Ovo je odražavalo činjenicu da se pri kraju devetnaestog veka pojavila radikalna islamistička struja, usul-I džaded (džadisti) – što se prevodi kao „novi metod“, koja je zagovarala povratak čistom islamu ističući važnost obrazovanja.

To je značilo da su tražili tehnološki i naučni napredak. Postali su izraženo antikolonijalno nastrojeni, zagovarajući proterivanje Britanije iz Indije, kao i kraj evropske dominacije.

U haosu koji je zadesio carističku Rusiju u Prvom svetskom ratu, oni su postali još radikalniji i deo njih, iako ne svi, pozdravio je Oktobarsku revoluciju 1917. sa njenim obećanjima religijskih i nacionalnih sloboda.

Pravo na samoodređenje

Ovo obećanje nije bilo nešto novo za boljševike. Čak i pre nego što su se pojavili kao zasebna struja, kongres ujedinjene Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRP) 1903. je glasao u prilog podržavanja prava svih nacija unutar Ruskog carstva na samoodređenje.

To je konkretno značilo da većinsko stanovništvo na nekoj teritoriji ima pravo da vlada i da bude obrazovano na svom jeziku. Samoodređenje nije bila apstrakcija.

Tu poziciju je zagovarao i razvijao Lenjin u potonjim godinama.

U skladu sa tim, nedelju dana po ustanku u Petrogradu, nova sovjetska vlast je usvojila i objavila dekret koji je obećavao „jednakost i suverenitet svih naroda Rusije“ kao i pravo na samoodređenje do i uključujući otcepljenje.

Na zapadu, baltičke zemlje, Poljska i Finska su proglasile nezavisnost, što su boljševici priznali, iako su nove države bile neprijateljski raspoložene prema njima i brzo su ugušile revolucionarne snage na tim teritorijama.

Federacija

Većina nacija unutar starog carstva je odlučila da se priključi novoj federaciji, Sovjetskom Savezu. Još jednom se pokazalo da samoodređenje nije puka apstrakcija za boljševike kada je proglašeno da ovi regioni imaju pravo da uređuju sopstvene poslove koristeći jezike većinskog stanovništva na toj teritoriji, kao i da stvaraju škole, sudove i druge institucije na istoj osnovi.

Šerijat je priznat kao deo novog sovjetskog pravnog sistema.

Rani sovjetski proglas obećavao je muslimanskom radništvu i seljaštvu: „Od sada se proglašava da su vaša uverenja i običaji, vaše nacionalne i kulturne institucije slobodne i nedirljive... gradite svoj nacionalni život slobodno i bez prepreka.“

Ovo je često dovodilo do oštrih rasprava sa lokalnim boljševicima, uglavnom ruskim doseljenicima, koji su dominirali prvim sovjetima. Nova vlada u Moskvi podržavala je prava starosedelačkog stanovništva nasuprot njima, uključujući i pravo da povrate zemlju koju su carističke vlasti dodelile kolonistima.

U Turkestanu su sovjeti u početku isključivali muslimane i tretirali ih kao građane drugog reda. Sovjetska vlast je intervenisala da preokrene taj odnos i primeni politiku „korenizacije“, prava svake nacionalnosti da bude predstavljena u vlasti i administraciji proporcionalno sa ukupnim udelom u populaciji.

Pri kraju 1918, 45 procenata članstva Komunističke partije Turkestana su bili muslimani.

Borba protiv imperijalizma

Sve je ovo bilo značajno garantovati jer je mladi Sovjetski Savez mogao da privuče muslimanske borce na svoju stranu kada su imperijalističke snage izvršile invaziju na novu sovjetsku republiku i pomogle razvijanju građanskog rata.

Apel upućen vojnicima Crvene Armije 1920. podsticao ih je da seljake zemljoradnike, sitne trgovce i zanatlije posmatraju kao saveznike a ne neprijatelje, napominjući vojnicima da na samostalne proizvođače i trgovce u tim regionima gledaju kao na saveznike i vredne radnike, a ne profitere. Zabeleženo je da među ovim ljudima:

„Jasna klasna diferencijacija se još uvek nije odigrala... Proizvođači još nisu otrgnuti od sredstava za proizvodnju. Svaki zanatalija... istovremeno je i trgovac. Trgovina... leži u rukama miliona sitnih trgovaca, [od kojih je svakome] sveukupna roba sitne vrednosti... brzo ostvarivanje komunizma... nacionalizacija sve trgovine... zanatstva... je nemoguća.“ [1]

Boljševici su smatrali da je neophodan potpuni nacionalni, kulturni razvoj kako bi posle svih godina kolonijalne vladavine i ugnjetavanja oni koji su bili kolonizovani mogli da stanu rame uz rame sa drugima.

Stoga je dosta pažnje posvećeno odabiru nacionalnog jezika, birajući između mnoštva dijalekata. Sistematizovan je novi alfabet i postepeno su objavljivani novi rečnici i gramatike. Do 1927, 90% studenata/tkinja ne-ruske nacionalnosti studiralo je na sopstvenom jeziku.

Religijska sloboda: svetionik za kolonizovane narode

Vraćajući se ponovo na pitanje religijske slobode, ono nije bilo apstraktno za boljševike. Petak je postao zvanični dan odmora u celoj Centralnoj Aziji.

Po završetku građanskog rata, sistem zvaničnih šerijatskih sudova postojao je uporedo sa sovjetskim sudovima. Bilo je nekih poteškoća, ali u Centralnoj Aziji je oko polovine svih pravnih slučajeva iznošeno pred šerijatske sudove, u Čečeniji je dostizalo 80 procenata. Pojavile su se Medrese [2] koje su bile pravno priznate, te ih je u Dagestanu bilo 1500 sa 45000 učenika/ca , nadmašujući 183 državne škole.

Lenjin nije gledao isključivo ka zapadu iščekujući socijalističku revoluciju kao spas Ruske revolucije, već i ka istoku, iščekujući antikolonijalnu revoluciju. Način na koji se Sovjetski Savez ophodio prema sopstvenim manjinskim nacionalnostima je, po njemu, bio lakmus test toga kako će ih kolonijalni svet gledati.

Kongres naroda istoka

Ni ovaj put se nije ostalo na nivou apstrakcije, Komunistička Internacionala sazvala je Kongres naroda Istoka 1920. godine u Bakuu, prestonici sovjetskog Azerbejdžana.

Primarna tema bila je podrška rastućem talasu otpora zapadnom imperijalizmu. Taj otpor su činile i snage koje su bile neprijateljski nastrojene prema boljševizmu, poput nacionalističkog pokreta Kemala Ataturka u Turskoj. Međutim, njihovi predstavnici su bili dobrodošli u Baku jer su vodili rat protiv britanskog imperijalizma i njegovog grčkog saveznika.

Nije bilo iznenađenje što je britanska flota patrolirala obalama Turske na Crnom moru kako bi sprečila delegate da pređu u Sovjetski Savez, ali oluja ju je oterala i delegati su uspeli da stignu u Baku.

Muslimani iz Indije uspeli su da dođu do Kabula gde je njih 150 formiralo prosovjetsku Indijsku revolucionarnu asocijaciju. Njih dvadesetpetoro je uspelo da se snađe preko opasnih planinskih prelaza kako bi stigli u Baku gde su im se priključili vojnici britanske Indijske armije koji su dezertirali iz Iraka.

Predsednik Kominterne, Zinovjev, predložio je amandman čuvenom sloganu Komunističkog manifesta, koji je nakon toga glasio:

„Radnici svih zemalja i potlačeni narodi sveta, ujedinite se.“ [3]

Pedeset procenata delegata/tkinja su bili komunisti i komunistkinje, dvadeset procenata činili su simpatizeri/ke, a dvadesetpet procenata se izjasnilo kao nepartijski učesnici.

Pedeset i pet žena je učestvovalo, što je podstaklo diskusiju nakon koje su tri žene odabrane u predsedavajući komitet konferencije uz gromki aplauz, a dve žene su govorile o oslobođenju žena na istoku.

Jedan delegat, Babajev, musliman iz Azerbejdžana, kasnije se prisećao:

„Kad god bi se čuo poziv na molitvu, on bi sasvim prirodno odložio svoju pušku tokom klanjanja, nakon čega bi 'se vratio da svojom krvlju brani konferenciju i revoluciju'. Inspirisani 'deklaracijom [konferencije] o svetom ratu protiv neprijatelja revolucije'... hiljade ljudi se pridružilo boljševicima, ubeđenih da između boljševika i muslimana nema nikakvih kontradikcija.“[4]

Naravno da je i dalje bilo poteškoća i muslimanski delegati su se žalili na manifestacije velikoruskog šovinizma među sovjetskim zvaničnicima. Zinovjev je obećao da će preuzeti inicijativu i dvadesetsedmočlana delegacija otputovala je u Moskvu, što je rezultiralo proglasom koji je Lenjin napisao zahtevajući da moskovski zvaničnici poštuju nacionalna i verska prava. Takođe je osnovan Univerzitet naroda istoka.

Kasnije, 1922, Lenjin je izjavio:

„Sloboda da se otcepe od saveza, kojom se opravdavamo, neće biti ništa više do parče papira koje ne može odbraniti ne-Ruse od napada pravih Rusa, velikoruskih šovinista, u suštini razbojnika i tirana, kakvi su tipični ruski birokrati.“ [5]

Lenjinova poslednja borba

Poslednja borba koju je Lenjin vodio bila je u odbranu prava nacionalnih manjina protiv generalnog sekretara Komunističke partije, Josifa Staljina. Ticala se Gruzije gde su Staljinovi saveznici uklonili etničke Gruzine iz vlasti – Lenjin je zahtevao poništenje tih odluka i na kraju je zahtevao smenjivanje Staljina.

Lenjinova smrt ubrzano je vodila ka počecima preokretanja njegovih politika, kako su Staljin i njegovi saveznici preuzimali moć.

Pobeda kontrarevolucije 1927-1928. dovela je do vraćanja na stare forme vladavine, sa ruskim kao zvaničnim jezikom i diskriminacijom nacionalnih manjina. Zatim je usledio horor prisilne kolektivizacije i masovnih deportacija krimskih Tatara i Čečena tokom Drugog svetskog rata. Islam i sve druge religije su gušene, iako nikad do kraja ugušene.

Ranije su mlade pripadnice boljševičke partije ohrabrivane da nose hidžab kada odlaze u sela, kako bi obrazovale mlade muslimanke, da bi pod Staljinom bio zabranjen a policija ga svlačila sa glava žena.

Ipak, u opasnim i teškim okolnostima između 1917. i 1924, mladi Sovjetski Savez je preduzeo mere koje su bile radikalne i dao je vlast starosedelačkim narodima, uključujući muslimanske narode Centralne Azije. Mere koje nisu ostale samo na pisanoj reči već su zaista dale vlast tim narodima kao i versku i nacionalnu slobodu kakva nikada pre nije viđena.

ZA DALJE ČITANJE

Džon Ridel, Ruska Revolucija i nacionalna sloboda, Džon Ridel: Marksistički eseji i komentari, 2006

Džon Ridel, urednik, Ugledati zoru: Baku, 1920 – Prvi kongres naroda Istoka, Paffajnder Pres, 1983

Ben Fouvks i Bulent Gokaj (2009) Grešni savez: muslimani i komunisti – Uvod, Časopis komunističkih studija i tranzicijske politike, 25:1, 1-31

Dejv Krauč, Boljševici i Islam, Internacionalni Socijalistički časopis, br. 110, 2006.