Lenjinova "država i revolucija"

Svrha pamfleta Država i revolucija bila je da ponudi pregled Marksovih i Engelsovih stanovišta o državi i o revoluciji. 

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova posvećenih temi Revolucije koji su objavljeni na sajtu organizacije Counterfire.

U petom tekstu, Pol Vernel analizira Lenjinovo delo Država i revolucija. Oktobarska revolucija 1917. godine prekinula je Lenjina u pisanju ovog dela, za koje Vernel kaže da daje ključne uvide za sve koji, i 100 godina kasnije, nastoje da promene svet.

Preveo Nikola Ćupas.

Svrha pamfleta Država i revolucija bila je da ponudi pregled Marksovih i Engelsovih stanovišta o državi i o revoluciji. Da bi doveo u pitanje teorijska skretanja drugih marksista/kinja, koje je često kritikovao, Lenjin je morao da se vrati Marksu i Engelsu. Pamflet je istovremeno plod vremena u kom je nastao i iznenađujuće relevantan danas. Vladajuće klase širom sveta nastavljaju da nameću mere „štednje” većini. Pojavile su se nove političke partije levice, koje u najboljem slučaju potcenjuju, a u najgorem ignorišu pitanje uloge države u odnosu na leve reformističke vlade. Od Sirize u Grčkoj, preko Podemosa u Španiji, pa do levog krila laburista u Velikoj Britaniji, država se poima kao sredstvo kojim se mogu uvesti radikalne reforme koje će doneti blagostanje radnim masama.

Stoga je jedan od Lenjinovih ciljeva bio da pojasni stavove Marksa i Engelsa o državi. To uključuje navođenje veoma dugih citata iz njihovih dela – za šta, međutim, postoji dobar razlog. Lenjin je želeo da ospori autore poput Kauckog, koji je bio teoretičar nemačke socijaldemokratije (većina levih partija tog vremena se nazivala socijaldemokratskim). Lenjin ne ostavlja prostor sumnji u to šta su Marks i Engels zaista govorili o državi, kako bi dokazao da je Kaucki namerno zamagljivao veliko pitanje: može li se država tek tako preuzeti, budući da predstavlja neutralan prostor, ili mora biti zbačena i „srušena“?

Šta je država?

Lenjin počinje tvrdnjom da je država telo koje izranja iz „nepomirljivostiklasnih suprotnosti“ (njegov kurziv, op. prev.).[1] To je set institucija koje nadgledaju, kontrolišu i sprovode vladavinu jedne klase nad drugom kako bi se osigurao red. On ističe da u krajnjoj liniji suština države leži u vojsci, policiji, zatvorima i sudovima. Ukoliko pogledate okrutnu kontrarevoluciju koja se trenutno odvija u Egiptu, možete videti da Lenjin ovo nije izmaštao.

Međutim, njegov argument ide dalje. On kaže da su ova specijalna naoružana tela ključna, ali da je država više od njih. Prateći Marksovu misao izloženu u Komunističkom manifestu, Lenjin tvrdi da je država komitet za rešavanje pitanja koje se tiču čitave vladajuće klase.[2] Čitave je ovde ključna reč. Lenjin izlaže suptilnost Marksove analize pokazujući da su vladajuće elite u društvu vrlo retko saglasne oko toga kuda bi trebalo ići. Debate oko EU i „Bregzita“ danas dobar su primer toga i pokazuju kako se vladajuća klasa može podeliti oko toga šta treba da se radi. Ovi sporovi između ljudi na vlasti mogu biti gadni. Stoga država mora da se trudi da drži različite – ponekad sukobljene – grupe i frakcije na okupu. Ukoliko ne bi uspela u tome, to bi bila katastrofa za one na vlasti, jer bi njihove prepirke otišle predaleko i dovele do krize i nestabilnosti, budući da su njihovi ekonomski i politički interesi često različiti. Ti rascepi u vladajućoj klasi često nude prostor za delovanje odozdo. Upravo je to ono što država želi da izbegne i stoga vrši medijaciju između frakcija vladajuće klase.

Dakle, mogli bismo uporediti državu sa velikom kućom u kojoj postoje razne sobe različite važnosti. Glavna soba – recimo, podrum – ona je gde su smeštena specijalna tela naoružanih ljudi – očigledno, represivne državne funkcije.[3] Nazovimo sledeću bitnu sobu salonom – u našem primeru to je parlament. Tu se stvaraju pravila i zakoni društva. To je soba za pokazivanje. To je ono što vladajuća klasa želi da vidimo jer, kako oni tvrde, svako može doći tamo ukoliko bude izabran/a. Ona se pokazuje kao mesto demokratije. U redu, gosti ponekad preteraju, uzimajući mito i živeći široko na naš račun, ali ova soba je demokratski smokvin list koji prikriva one zaista bitne delove države koji su van našeg vidokruga.

Još bitnija soba je ono što obično zovemo „izvršnom vlašću“. Lenjin tvrdi da se „pravi državni poslovi“ završavaju tu, iza leđa naroda. Odnos između izabranih političara i neizabranih ali moćnih državnih funkcionera odlično je prikazan i izvrnut ruglu kroz britansku komičnu seriju Yes Minister (Da, ministre). Ovo je prostor u kojem obitavaju najbitniji državni funkcioneri, savetnici i pravnici. To je oblast obavijena velom misterije. Čak je teško razumeti i sam jezik kojim govore, jer je jedan od njihovih glavnih zadataka da sakriju od nas pravo stanje stvari.

Neki to zovu „državnom birokratijom“, budući da nikome ne polaže račun. Ovo su ljudi koji, u romanu Krisa Malina A Very British Coup (Veoma britanski puč), organizuju puč protiv izabranog levičarskog premijera Harija Perkinsa. Stoga ovde možemo da uvidimo važnost Lenjinovih ideja. One su podsetnik da, ukoliko izaberemo „pogrešnu“ osobu, onu koja bi mogla da preokrene neoliberalnu politiku „štednje“, izvršna vlast može da interveniše i da osujeti bilo kakve akcije i inicijative koje bi mogle da ugroze interese vladajuće klase. Naravno, čak ni „namazani“ metodi izvršne vlasti nisu uvek uspešni – tada se otvaraju vrata podruma i represivne snage države se puštaju na ulicu.

Lenjin jasno pokazuje da u većini slučajeva sistemu nije potrebno da se oslanja na upotrebu sile. To je opasno po njega. Jedan od efekata preteranog oslanjanja na represivni državni aparat jeste brisanje demokratske šminke sa lica vladajuće klase i njenih institucija. Otkriva se da iza naizgled benignog upravljanja nad Šekspirovim Prosperom u Buri stoji Kalibanovo groteskno nasilje.

Američki marksista, Hal Drejper, produbio je tu paralelu.[4] On ide do toga da kaže da je Prospero korisna metafora za vladajuću klasu koja je isuviše zauzeta vladanjem i ekonomskom eksploatacijom da bi se mešala u svakodnevno „vođenje“ države, te taj zadatak ostavlja Kalibanu koji obezbeđuje hranu i ogrev i obavlja sav prljav posao. Ponekad Kaliban ne postupa kako mu je rečeno, ali moguće ga je zauzdati, ukoliko je to potrebno. Sve do sada napisano vodi me pitanju teritorije.

Ono što se ne iznosi uvek u prikazima Države i revolucije jeste da država, za razliku od pretklasnih društava, podrazumeva fizički prostor koji su oblikovali konflikti. Država ne štiti vladajuću klasu samo od unutrašnjih, već i od spoljašnjih pretnji. Oslanjajući se na Engelsa, Lenjin podvlači da se – pošto je kapitalizam sistem geopolitičkih rivalstava – oružane snage mogu koristiti da brane, prošire ili unište neku teritoriju i one koji na njoj žive. Tokom XIX veka ulaganja u vojsku su drastično porasla u svim državama. Današnji vojni izdaci toliki su da bi se samo malim delom te količine novca mogla ukinuti glad u celom svetu.

To pomaže državi da sebe predstavi kao da stoji iznad društva, obezbeđujući na svojoj teritoriji i izvan nje red u svim aspektima života, te ona stoga može delovati kao neutralna snaga u klasnom sukobu. Lenjin tvrdi da je upravo to navelo neke (marksiste i marksistkinje, op. prev.) koji bi trebalo da ne budu podložni takvim zabludama da pomisle da se postojeća država može iskoristiti da bi se ostvario socijalizam.

Šta je alternativa?

Veliki deo Lenjinovog pamfleta asociraće čitaoce i čitateljke na Marksove pohvale novom tipu države koji se – nažalost, nakratko – pojavio 1871. godine: Pariskoj komuni.[5] U Parizu su komunari/ke uništili državu i zamenili je potpuno drugačijim tipom organizacije i strukture.

Prvo, tradicionalna podela između donošenja pravila i njihovog sprovođenja sada je ukinuta. Subverzija neizabrane birokratije tim udarcem je predupređena.

Predstavnici Komune (isključivo muškarci) birani su uz osnovno pravilo da mogu biti opozvani ukoliko biračko telo u bilo kom trenutku bude smatralo da ne rade ono za šta su izabrani. Dok je danas plata poslanika u parlamentu dva puta veća od prosečne zarade, državni zvaničnici u Komuni dobijali su samo prosečnu radničku zaradu. Konačno, Komuna se postarala da naoružani narod zameni specijalna tela naoružanih ljudi.

Vredi se zadržati na ovom pitanju jer sve ovo deluje tako daleko od našeg iskustva. Ideja je da bi trebalo da sami o sebi vodimo računa. I naravno, kako Lenjin tvrdi, nije naročito realistično očekivati da će se prvog dana nakon revolucije oni koji su vodili društvo okrenuti i reći: „U redu, pobedili ste. Sad je red na vas da vladate.“ Razni trikovi bi mogli da sabotiraju uspešno preusmeravanje resursa koje bi trebalo da zadovolji potrebe 99% ljudi. Međutim, ključni element jeste da se tokom prevazilaženja klasnog društva stara država zamenjuje, odnosno da, Lenjinovim rečima, „biva uništena“.

Naravno, još uvek će postojati klase, što će odrediti izgled nove države. Jezik koji Lenjin koristi da tu državu opiše često šokira ljude. Kao što je to činio i Marks pre njega, on je naziva „diktaturom“ radničke klase. Slike gulaga i gasnih komora – od Staljina do Hitlera – mnogima se automatski javljaju u glavi na pomen tog termina. Ali, reči menjaju značenja. Ukoliko želimo da saznamo da li je Lenjin zaista bio psihopata kakvim ga često prikazuju, možda bi trebalo da pogledamo kako se reči, kao i sve drugo na svetu, menjaju tokom vremena. Zato je bitno razumeti šta je reč „diktatura“ značila čitaocu ili čitateljki Komunističkog manifesta 1850. godine.

Opšteprihvaćeno značenje reči „diktatura“ u Marksovo vreme dolazilo je od njene upotrebe u opisima antičke rimske republike. Značenje reči bilo je povezano sa pojmom dictatura, koji je označavao ustavno pravo republike da u vremenima opasnosti delegira sva ovlašćenja i punomoćja vlasti jednom čoveku. Dakle, značenje je povezano sa idejom delegiranja privremene moći – najviše na šest meseci – koja je bila ograničena na vojne odluke i na suspendovanje postojećih zakona – ona nije uključivala mogućnost stvaranja novih.[6] Ključna stvar je da Marks, a samim tim i Lenjin u Državi i revoluciji, ovu formu nove države opisuju kao prelazno stanje.

Lenjin koristi ovaj termin kao sinonim za radničku državu. Ovo je bitno za njegov sledeći potez, u kom kritikuje one koji bi da se reše svakog oblika države odmah nakon pobede revolucije.

Lenjin tvrdi da je radnička država, odnosno „diktatura“, prelazni period koji nastaje iz borbe naroda da stvori novo društvo kao i da spreči da domaća ili strane vladajuće klase unište to novo društvo. Državna forma je privremena i ona će krenuti da odumire nakon što obavi svoj zadatak. Lenjin se pita zašto će ona odumreti: zato što je država proizvod nepomirljivih klasnih suprotnosti, a klasna osnova na kojoj se država zasniva, kao i klase, nestaje nakon revolucije.

Stoga je čak i radnička država samo jedan korak na putovanju ka protopolitičkoj vlasti na čijem kraju će se pojaviti nova ljudska bića sa novim, razvijenim modelima interakcije. Ta interakcija će nastati u procesu oblikovanja sveta prema novom skupu prioriteta koji su usmereni na ljudske potrebe, a ne na kompetitivnu akumulaciju.

Lenjin naglašava da se posle revolucije moraju preduzeti odlučne mere. Naši savremenici koji iznose mišljenja o ovom stavu stalno govore da se ništa slično nikada ranije nije desilo u Velikoj Britaniji. Međutim, strategija vladajuće klase Velike Britanije tokom Drugog svetskog rata u velikoj meri liči na ono što je radila antička rimska republika. Čerčilova vlada je potrebnim i opravdanim smatrala privremenu zabranu štrajkova, preuzimanje upravljanja nad privatnim kompanijama kako bi se stavile u službu države, odlaganje izbora i hapšenje ljudi čija su gledišta ili akcije smatrani pretnjom po ratne napore – ovo su klasični primeri devetnaestovekovne definicije diktature, s tim što je tu diktaturu sprovodila buržoazija.

Da li bi onda trebalo da ignorišemo parlament?

Lenjin na ovo pitanje odgovara odlučnim NE u Dečjoj bolesti levičarenja u komunizmu, još jednom bitnom tekstu koji je napisao 1921. godine, u kontekstu bitne debate sa određenim britanskim ultralevičarima koji su želeli da bojkotuju Laburističku partiju.[7] Ako radimo sa ljudima sa kojima delimo mnoge političke ciljeve, možemo da utičemo na to da oni među njima koji veruju da je država neutralna preispitaju svoja ubeđenja. Organizujući se da odbranimo zdravstvo ili penzije, ili vodeći kampanju da na funkciju dovedemo levičarskog kandidata/kinju, možemo izgraditi političke odnose koji mogu dovesti do dubljeg razumevanja države i njene prirode. Uvrežene ideje o državi mogu se promeniti kroz borbu, i oni koji su prethodno mislili da se država može iskoristiti za socijalističke ciljeve mogu se pridobiti za drugačije perspektive. Moderna država stoji na putu progresivnih i korenitih promena i ona se mora zameniti. To je poruka Lenjinove Države i revolucije koja je relevantna i sto godina nakon što se pojavila u štampi.

Marks21