Uništavanje reka u Srbiji: Na prljavom, sivom Dunavu

Prošlog meseca u Velikom bačkom kanalu došlo je do masovnog pomora ribe i rakova, Đetinja je potpuno promenila boju, a ni glavni grad nije bio pošteđen ekoloških problema, što se videlo kroz pomor ribe u Čukaričkom rukavcu, odmah ispod Mosta na Adi. 

Stručnjaci kažu da je za polovinu slučajeva zagađenja reka kriva industrija, ali ni građani se ne mogu pohvaliti odgovornim odnosom prema životnoj sredini. Zbog toga će svi platiti sanaciju ovog problema kroz rast cene vode.

Mrtve ribe, mrtva stoka, flaše i plastične kese, sastavni su deo rečnih pejzaža u Srbiji. Mirisi sa divljih deponija, koje se nalaze na obalama reka i jezera, upotpunjuju sliku o alarmantnom stanju voda u našoj zemlji. Prema podacima Ministarstva za zaštitu životne sredine, oko 50% rečnih zagađenja prouzrokuju industrijska postrojenja, a samo 5 do 10% otpadnih voda se prečišćava pre ispuštanja u reke. Posledice ovakve politike nisu samo ekološke, već su vidljive i u domaćoj ekonomiji.

Procenjuje se da teška industrija u Srbiji u Dunav godišnje izlije oko 72.000 tona azota i 7.000 tona fosfora, što našu zemlju svrstava na treće mesto rang liste zagađivača te velike evropske reke. Nаjveći deo đubretа dolazi sa deponija, od kojih sаmo 10% zаdovoljаvа stаndаrde Evropske unije. Preostаlih 90% direktno zagađuju zemljište i vodu.

„Svi površinski tokovi zagađeni su usled nedovršene urbanizacije, jer uvođenje vodosnabdevanja nisu pratili odgovarajući tretmani otpadnih voda. Čak su i kanalizacione mreže sporadično sprovedene. Primera radi, sva prigradska naselja oko Beograda su bez kanalizacionih mreža, što znači da je ukupno slivno područje prestonice zagađeno otpadnim vodama. U seoskim naseljima septičke jame se prazne cisternama u najbližoj okolini, odnosno u kanalima, na javnim površinama koje se ne održavaju, pa čak i na poljoprivrednim površinama, bez obzira što su na njima zasadi, poput kukuruza, koji je deo naše svakodnevne ishrane,” upozorava Nevena Božić sa Fakulteta za primenjenu ekologiju “Futura”.

Češće upecamo flašu, nego ribu

Malo, malo pa se objavi vest o pomoru ribe u nekoj od reka u Srbiji, ili o tome kako pojedine reke menjaju boju usled izlivanja sumnjivih tečnosti. Beograd je jedini glavni grad u Evropi u kome ne postoji centralni prečistač otpadne vode, a u čitavoj zemlji samo Šabac i Palićko jezero poseduju moderna postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Beograd svu optadnu vodu, kroz 20 izliva, ispušta direktno u Savu i Dunav.

Reke koje protiču kroz Beograd, kao najveći grad u zemlji, su najviše pogođene. Prvi put se u Beogradu desio pomor ribe 2013. godine, na ušću reka Topčiderke i Save, a poslednji put početkom septembra ove godine, na istom mestu. Fekalije iz 140 „divljih“ kanalizacionih cevi se slivaju u Topčiderku, ona zatim u Savu, koja dalje nosi smeće i optad u Dunav.

„Pre pedeset godina, Topčiderku smo koristili za napajanje stoke i zalivanje bašte. Pričalo se da je nekad davno mogla i da se pije voda iz nje. Sada je to ruglo Beograda. Sve je gore, jer broj stanovnika u ovom kraju raste, a veći deo i dalje nije priključen na kanalizaciju, tako da septičke jame direktno vode u reku“, priča Mladen Ilić, sedamdesetogodišnji penzioner koji je ceo život proveo pored Topčiderke. On smatra da za ovakvo stanje nisu odgovorni samo stanovnici obližnih naselja, već i gradska vlast koja ne radi ništa na rešavanju problema.

Ono bi zahtevalo investicije od 80 do 120 miliona evra, procenjuju stručnajci koji ističu da je nedostatak finansijskih sredstava glavna kočnica za odgovarajuće saniranje otpadnih voda, navodeći i primer da je samo za održavanje Dunava potrebno oko 500 miliona evra i skoro još toliko za investiranje u tu reku. Samim tim i cena vode mora da bude skuplja.

Nevena Božić, takođe ocenjuje da tretman otpadnih voda traži ozbiljna finansijska sredstva, ne samo za ulaganje u infrastrukturu, već i za održavanje. „Kod nas cena tretmana otpadnih voda nije dostigla ni cenu pijaće vode. U skoro 30 gradova u Srbiji prečistači su instalirani, nisu održavani i danas ne rade. Po pravilu, jedino objašnjenje za njihovo nefunkcionisanje je skupa hemija“, kaže Božić.

Posledice su vidljive i na ljude koji direktno zavise od reka – ribare. Zoran Purešić, ribar iz Šapca, tvrdi da u poslednjih petnaestak godina populacija ribe u Savi drastično opada. „Sve je teže ljudima kojima je ulov ribe osnovni izvor prihoda jer je ribe sve manje a ono što je ostalo beži. Industrija nije jedini krivac za zagađenje, jer i ljudi u Savu bacaju šta stignu – češće se desi da upecamo plastične flaše, nego ribu. Nekontrolisano prokopavanje reke dodatno tera ribu, što ribarima ne ostavlja drugi izbor nego da nađu novi izvor prihoda”, tvrdi Purešić.

Poskupljenje vode neminovno

Institut za šumarstvo i Fakultet za primenjenu ekologiju “Futura” su 2014. godine krenuli sa projektom “Revitalizacija Topčiderske reke biološkim sistemima za prečišćavanje zagađenih voda”. Cilj je omogućiti čišćenje reke uz pomoć biljnog i životinjskog sveta, što je jeftinija varijanta od izgradnje veštačkih prečišćivača.

„Na osnovu prikupljenih podataka izgrađen je integralni katastar zagađivača reke. Konstruisan je biološki sistem plutajućeg ostrva, odabrane su biljke prečišćivači – kana, trska, iris, postavljan je sistem i aktivan je monitor celog procesa. Na osnovu toga je izrađen model biološkog sistema za prečišćavanje zagađenih voda koji se, osim na Topčiderskoj reci, može primeniti i na drugim rekama i vodenim površinama”, objašnjava Božić.

Ekolozi navode niz stavki koje je neophodno uraditi kako bi se sačuvao biodiverzitet reka i njihov opstanak: od industrije koja mora uvesti obavezno prečišćavanje pre ispuštаnjа u reke, preko ukidanja divljih deponija, pa do poboljšаnja sistema odlаgаnjа otpаdа tako da on ne odlazi u reke ili zemljište.

„Beograd će morati da reši problem otpadnih voda kao što su to uradili, na priemer, Beč i Budimpešta, a isti zadatak čeka i Novi Sad. Naravno da će to biti učinjeno uz velika kreditna zaduženja i time uticati i na izdatke za otpadne vode kod građana. Beograd je pristupio rešavanju devastacije svih površinskih tokova i akumulacija, jer se to više ne može odlagati i nesporno ima značajan uticaj na zdravlje stanovništva i izvesnost epidemija, kao što je žutica i slično”, dodaje Božić.

Iz Minisarstva za životnu sredinu obećavaju da će u narednom periodu raditi na sanaciji postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. I dok pravila EU nalažu da svaka država članica treba da ima 320 postrojenja za čistu vodu, Srbija ih ima svega 36. Do kraja godine, Srbija bi trebalo da usvoji “Strategiju za upravljanje vodama do 2034”, koja predviđa ulaganje od oko 8,5 milijardi evra, ali i dostizanje ekonomske cene vode od 1,35 evra po metru kubnom. Jedan od načina da se to postigne je i poskupljenje vode, koje je Svetska banka već predložila srpskoj vladi.

Rečni turizam: privreda u nastajanju

Koliki je značaj čistih reka govori i potencijal koji Srbija može iskoristiti na Dunavu, kao važnom turističkom i saoraćajnom pomorskom toku. Predviđeno je da se do 2025. godine izgradi 16 putničkih pristaništa za međunarodni saobraćaj i privlačenje gostiju, a već do kraja ove godine država je planirala ulaganja od oko 10 miliona evra u Dunav, kako bi se uredila kompletna infrastruktura i poboljšao rečni turizam. Prema podacima Agencije za upravljanje lukama, u toku 2015. godine, Srbiju je, rečnim putem, posetilo oko 60 000 putnika, a do 2020. godine planira se preko 100 000 turista. Međutim, da bi se privukao toliki broj gostiju, mrtve ribe i plutajuća ostrva smeća moraće da nestanu sa vidika.

Katica Đurović BiF