Male hidroelektrane: „Smrt hiljadu rezova“ za ekosistem!
Ima jedna vrlo ilustrativna kategorizacija gradnje malih hidroelektrana koju je dao jedan istraživač koji se bavio kineskim hidroelektranama. On je gradnju MHE, pogotovo više njih na jednom vodotoku nazvao ‘Smrt hiljadu rezova’. To je bio tradicionalan način izvršenja smrtne kazne u Kini do početka 20. veka, kada je živ čovek sečen sa hiljadu rezova. On tvrdi da je gradnja malih hiodroelektrana upravo to za ekosistem. Branioci ovih projekata tvrde da one ne zagađuju životnu sredinu, što je tačno, ali izostave da kažu da se derivacijom vode ubija biodiverzitet i proizvode brojne negativne ekološke posledice
„Ne postoji nijedan racionalan argument zašto bi Srbija i dalje forsirala koncept malih hidroelektrana.Što se tiče samog vodnog potencijala, situacija je u Bosni i Hercegovini bolja. Međutim, i u Bosni i Hercegovini je potpuno jasno, da se kao i u Srbiji, lokalno stanovništvo ne pita ništa, da je jako mali udeo u poboljšanju energetske situacije, a da stanje na terenu odražava sve ono što se prepoznaje u celome svetu: uništenje biodiverziteta, seča šuma, intenziviranje nekih erozivnih procesa i u suštini neuvažavanje interesa lokalnog stanovništva. Takođe, uvek su u pitanju pojedinci i interesne grupe. Čak ima indicija da su te interesne grupe povezane. Korist imaju i banke čija pohlepa nema granica“, ističe dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu, prof. dr Ratko Ristić koji se aktivno bori i javno istupa protiv izgradnje malih hidroelektrana (MHE) u Srbiji.
„Ima jedna vrlo ilustrativna kategorizacija gradnje malih hidroelektrana koju je dao jedan istraživač koji se bavio kineskim hidroelektranama. On je gradnju MHE, pogotovo više njih na jednom vodotoku nazvao ‘Smrt hiljadu rezova’. To je bio tradicionalan način izvršenja smrtne kazne u Kini do početka 20. veka, kada je živ čovek sečen sa hiljadu rezova. On tvrdi da je gradnja malih hiodroelektrana upravo to za ekosistem. Branioci ovih projekata tvrde da one ne zagađuju životnu sredinu, što je tačno, ali izostave da kažu da se derivacijom vode ubija biodiverzitet i proizvode brojne negativne ekološke posledice“, navodi prof. dr Ristić.
Kada ste se prvi put suočili sa problemom malih hidroelektrana i kada ste javno počeli da iznosite svoj stav?
Prvi put sam se suočio sa problemom MHE kao član Republičke revizione komisije za projekte od značaja za Republiku Srbiju kada sam napisao negativan izvještaj za MHE “Pakleštica” na reci Visočici u srcu parka prirode Stara Planina. Shvatio sam da je to jedan vrlo invazivan projekat koji bi, prije svega, ugrozio biodiverzitet tog dela Stare Planine, koji je inače na svetskoj mapi jedna od značajnih tačaka biodiverziteta. Plan je bio da se pre jednog značajnog prirodnog objekta, kanjona koji se zove Vladikine ploče i koji je objekat geodiverziteta, napravi vodozahvat koji bi odveo vodu reke Visočice. Kanjon, koji je centralno mesto za mrest više autohtonih vrsta riba, jednostavno bi ostao bez dovoljno vode i bila bi ugrožena ta populacija.
Tu je krenula ta moja borba i javno oglašavanje, a kasnije se ispostavilo da je Stara Planina ugrožena na preko 58 lokacija, i da se kojim slučajem to realizuje, ona bi bila zaista devastirana kao ekosistem. Svi ti mali vodotokovi su vrlo fragilni, to su osetljivi, akvatični ekosistemi, a nosioci su biodiverziteta. Takođe, pored svih tih vodotokova postoje neke naseobine gde živi preostalo stanovništvo kome bi bio značajno poremećen tradicionalni način života. Ima tu još nekih drugih negativnih posledica pored nestanka i degradacije biodiverziteta i ugrožavanja lokalnih zajednica.
Prof. dr Ratko Ristić: MHE forsiraju interesne grupe
Koje su to ostale negativne posljedice?
Kada se voda derivacijom izmesti iz korita i uvede u cevi, onda na deonicama od po nekoliko kilometara nema interakcije sa hidrogeološkim kolektorima i poremetio bi se i režim podzemnih voda. Kasnije, analiza problema je pokazala da smo mi, onako grlom u jagode, vrlo nekritički primenili neke neobavezujuće principe Evropske unije naslonjene na one tri slavne Rio konvencije: okvirne o klimatskim promenama; o biološkoj raznovrsnosti i o borbi protiv dezertifikacije. Međutim, mi smo u lokalnim nacionalnim akcionim planovima potpuno vulgarizovali sve te principe koji su imali za cilj da zaštite životnu sredinu i da umanje efekte klimatskih promena. To su naravno iskoristile eksluzivne interesne grupe i pojedinci koji su čitav taj set međunarodnih principa u jednom vrlo mutnom procesu implementirali u srpsko zakonodovstvo na jedan veoma manipulativan način. Tako da je time bila ugrožena i čitava politika zaštite životne sredine, jer je u jednom trenutku bilo potpuno moguće da vi u nacionalnom parku ili parku prirode, u drugom režimu zaštite pravite malu hidroelektranu.
Šta to tačno znači?
Da bi se to uradilo, potrebno je poseći linijske koridore od po nekoliko kilometara kroz šumu, a teške mašine uđu u rečno korito i potpuno ga unište. I onda se u jednom trenutku postavilo pitanje „Pa zašto mi imamo zaštićena prirodna područja kada je moguće raditi takve objekte?“. Primer je i Park prirode Golija koji je rezervat biosfere pod zaštitom UNESCO-a zbog svojih prirodnih vrednosti. A u ovom trenutku se na vrhunskim vodotocima gde je prva kategorija kvaliteta vode, što znači da je možete piti iz korita, radi derivacija, postavljaju se cevovodi, nasipaju se pristupni putevi do vodozahvatnih građevina, sužava se rečno korito. Znači, potpuna kontradikcija principima zbog kojih je proglašeno zaštićeno područje, a interes koji se maskira takozvanim nacionalnim potrebama diversifikacijom načina proizvodnje energije, se plasira kroz potpuno virtuelne činjenice.
Rijeka Kozica (Busovača) u BiH, prije i poslije početka izgradnje male hidroelektrane Kaćuni
Branioci ovih projekata tvrde da one ne zagađuju životnu sredinu, što je tačno, ali izostave da kažu da se derivacijom vode ubija biodiverzitet
Kako se to događa?
Suština je sledeća: Kad Srbija napravi 856 malih hidroelektrana imaće 2,5 do 3 procenta energije na godišnjem nivou, ali će biti zacevljeno preko 2200 kilometara najfragilnijih vodotokova i praktično nećemo rešiti nijedan ozbiljan energetski problem, a napravićemo gomilu ekoloških i socijalnih problema, jer to iritira i lokalnu zajednicu. U isto to vreme, Elektroprivreda Srbije ima gubitke u prenosu električne energije od mesta proizvodnje do mesta potrošnje veće od 17 procenata, a tolerantni tehnički gubici su svega pet procenata. Postavlja se pitanje gde nestaje 12 procenata energije? Takođe samo tri vetroparka, koji takođe nisu bezazleni za životnu sredinu, ali su mnogo manje štetni od malih hidroelektrana, sa instalisanom snagom 250 megavata menjaju čak 500 malih hidroelektrana. Pri tome nismo uopšte dotakli proizvodnju energije iz biomase, nismo počeli da koristimo geotermalnu energiju, nemamo niijedan ozbiljan solarni park i jednostavno se postavlja pitanje – pa ko je isforsirao male hidroelektrane kroz taj nacionalni akcioni plan?! Odgovor je vrlo jednostavan: interesne grupe.
Zašto je to važno interesnim grupama?
Oni imaju subvencije kao povlašćeni proizvođači, odnosno tzv. feed in tarife za koje je inače Evropska komisija dala preporuke našoj vladi da ih ukine, što nije urađeno. Dakle svi koji su se registrovali kao povlašćeni proizvođači dobijaju subvencije od 10 do 14 evro centi po kilovat času isporučene energije što im se plaća na mesečnom nivou. To se nadoknađuje preko računa za električnu energiju koju plaćaju svi građani Srbije sa 0,093 dinara po kilovat času potrošene energije. U poslednjih nekoliko godina Elektroprivreda Srbije isplatila je više od 50 miliona evra povlašćenim proizvođačima. Od tog udela, u 24 isplaćena miliona participiraju građani, koje uzgred niko nije pitao da li žele za to da plaćaju. Ovaj ostatak od preko 28.30 miliona evra isplaćen je iz dobiti Elektroprivrede Srbije, a to je moglo da se potroši, za recimo – unapređenje tehnološkog procesa za poboljšanje energetske efikasnosti.
Kakva je situacija u svijetu, kada je riječ o projektima malih hidroelektrana?
Koncept malih hidroelektrana derivacionog tipa je stigmatizovan na globalnom nivou. Na primer, u Kanadi su ukinuli feed in tarife. Nova progresivna konzervativna partija Ontarija je prvog dana vlasti ukinula feed in tarife za male hidroelektrane. Američka energetska regulatorna komisija je propisala vlasnicima pregradnih mesta vodozahvatnih građevina za sve objekte, pa i za male hidroelektrane, da moraju obavezno da restauriraju ekosistem koji je narušen pregrađivanjem. Onda su oni odjednom shvatili da im se ne isplati da dobijaju novac od države za tu subvencionisanu energiju, jer moraju da potroše mnogo više novca da obnove biodiverzitet. Da ne bi to plaćali, počeli su sami da uklanjaju svoje objekte i za poslednjih dvadesetak godina više od 1200 objekata je uklonjeno. Ista priča je u Francuskoj, ista priča je i u Nemačkoj.
Branioci projekata malih hidroelektrana kažu da postoji hiljade objekata u Evropi. To je tačno, postoji, ali je to nešto što je već označeno kao tehnološka praistorija. Recimo u Nemačkoj ima preko 7000 tih objekata, ali oni u proizvodnji električne energije daju svega 0,06 procenata proizvodnje i potpuno je jasno da to više nije respektabilan energetski izvor i da ima neuporedivo veće ekološke štete. Treba imati na umu da je Srbija najsiromašnija zemlja u regionu kada su u pitanju autohtone površinske vode, a najveći pritisak je upravo na tim najmanjim vodotokovima, uglavnom u zaštićenim prirodnim područjima. Čak je i Svetska banka, koja se ne može nikako označiti kao milosrdna organizacija koja baš voli životnu sredinu, izdala preporuke da se u zaštićenim prirodnim područjima gde se ugrožava biodiverzitet ne prave male hidroelektrane i da se obavezno uvažavaju interesi lokalnog stanovništva. Dakle to je neki sublimat svetskih iskustava i vrlo je zanimljivo da su zemlje, koje tradionalno nisu uopšte pridavale značaj zaštiti životne sredine, kao što su Kina i Indija, suspendovale na stotine projekata dalje gradnje malih hidorelektrana, jer su shvatili da to nema smisla. Malo je energije, mnogo ekološke štete.
Koliko i zašto je važno da akademska zajednica javno istupi i govori o ovoj problematici?
Ukoliko predstavnici akademske zajednice iznesu svoj stav, sa jasnim i utemeljenim argumentima, to ima snažan uticaj na celokupno javno mnjenje (stručna i laička javnost, mediji, političari), jer se šalje poruka koja ima stručnu i etičku vrednost.
