Laži u namirnicama: Krava na livadi samo u reklamama

U senci javnog nezadovoljstva usled malverzacija u finansijskom i farmaceutskom sektoru, odvija se „ispod žita“ globalna korporacijska prevara sa preskupom „zdravom hranom“, koje nisu pošteđene ni najrazvijenije i pravno najuređenije države. Naprotiv, njihovi građeni dubljeg džepa koji žele da žive zdravo, najzahvalnija su ciljna grupa za manipulaciju, tvrde nemački i autrijski stručnjaci, kao i udruženja potrošača u tim zemljama.

Ko u prodavnici posegne za bio-mlekom ima predstavu o srećnim kravama na livadi i živopisnim, rascvetalim krajolicima u pozadini. Ova idila postoji samo u reklamama. U stvarnosti, bio-mleko potiče od krave koja za svog života ne vidi nijednu livadu, već ga provede u betonskoj hali, a u najboljem slučaju obrne po koji krug oko nje. Ne jede ni svežu travu ni seno, nego samo fermentisanu, kiselkastu hranu iz silosa. Bio-živina i bio-jaja, takođe se najćešće proizvode na industrijski način, a razlike u odnosu na konvencionalni tip uzgoja moraju lupom da se traže.

Bio-farme su istovetan tip poljoprivredne fabrike kao i konvencionalne, industrijalizovane štale, a nije retkost da ista farma određenim danima u nedelji funkcioniše kao organska, a ostatak vremena se bavi klasičnom proizvodnjom. U oba slučaja, u postrojenju je samo jedna osoba koja, uz pomoć mašina i računara, čisti štalu, muze krave i raspoređuje hranu. Bio-postrojenje ima samo jednu prednost u odnosu na konvencionalno, a to je da prima veće subvencije i postiže više cene za svoje proizvode, tvrdi austrijski biolog i botaničar Klemens Arvaj u knjizi „Velika bio-prevara“.

Bio-hrana je u poslednje dve decenije postala ogroman i izuzetno unosan posao. Loša vest je da je trka za profitom, uz neprestano povećanje obima proizvodnje sa što manjim troškovima, „pojela“ izvornu ideju i ideale o zdravlju i ekološkoj održivosti. Posebna bio-odeljenja u velikim trgovinskim lancima prodaju namirnice, koje u najvećem broju slučajeva nemaju bilo kakve veze sa reklamiranom predstavom o bio-proizvodima.

„Zeleni“ GMO

Do istih rezultata došao je i nemački profesor Klaus Diter Jani, nekadašnji rukovodilac nemačkog Saveznog naučnog instituta za prehrambene tehnologije u Karslrueu. Iako prema istraživanju nemačkog Ministarstva za pravdu i zaštitu potrošača, čak 84% građana u ovoj zemlji konzumira bio-proizvode, Jani tvrdi da potrošači pre svega kupuju korporacijske prevare za mnogo novca. Šta više, on navodi da je između 60% i 70% svih namirnica u nemačkim samoposlugama proizvedeno pomoću genetskog inženjeringa.

Prevara je u tome što, najčešće, nisu genetski modifikovani sami proizvodi, već hrana za životinje od kojih se oni proizvode, ili pomoćne i dodatne supstance i boje, a što prema propisima ne mora posebno da se navede na pakovanju. Genetski modifikovani mikroorganizmi ili drugi GMO sastojci koji se dodaju u preradi, najprisutniji su u proizvodnji čokolade, testenina i bombona, koriste se za pojačivače ukusa i agense, a značajno su prisutni i u hlebu, siru, voćnim sirupima i sokovima, vinu, te u vitaminskim dodacima u musliju koji se preporučuje za zdrav doručak! Ako bi se GMO hrana zaista proterala iz nemačkih samoposluga, Jani tvrdi da bi one bile praznije od prodavnica u nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj.

Nemački profesor navodi kao posebno podmukle nove tehnike u proizvodnji semena, kao na primer CMS (citoplazmatična muška sterilnost). Mada seme modifikovano na ovaj način mnogi stručnjaci smatraju genetskim inženejringom, njegova upotreba prema propisima EU ne mora da se deklariše i čak je dozvoljena u bio-proizvodnji. Stoga se CMS koristi za uzgoj ječma, raži, suncokreta, kupusa, kelja, brokolija, uljane repice, šećerne repe, prosa i crnog luka, a u međuvremenu se ispostavilo da ga ima i u bio-povrću, kao i u bio-sertifikovanoj hrani za bebe marke „Hip“ i „Demeter“.

Lokalno iz uvoza

Austrijski biolog Arvaj takođe tvrdi da ne postoji područje u Evropi na kome se ne koristi genetski inženjering, ali upozorava na još jednu veliku obmanu koja se nametnula kao moda. Reč je o konceptu lokalno proizvedene hrane, koji nam nameće iluziju da znamo šta jedemo, a uz to još podržavamo lokalnu ekonomiju.

I ova, u osnovi dobra ideja, postala je marketinška prevara. Arvaj, između ostalog, navodi primer hleba, koji je i dalje najvažnija osnovna namirnica. Robna marka „Da! Prirodno“, koja je deo nemačkog lanca „Reve“, u Austriji se propagira kao „lokalna proizvodnja“ hleba i peciva. U stvarnosti, hleb se proizvodi u pogonima širom Austrije i šalje zamrznut u centralno skladište u Beču, da bi se odatle, shodno proceni o potražnji u različitim regionima, opet vraćao polupečen u ogranke širom Austrije, a potom prodavao kao spravljen i upravo ispečen u lokalnoj pekari.

Na internet stranici „Povratak korenima“, bio-lanca „Hofer“ u Austriji (poznat kao „Aldi“ u Nemačkoj), objašnjava se šta znači regionalnost – da svi bio-sastojci i sirovine koje se koriste u proizvodnji namirnice potiču iz Austrije. Arvaj navodi da se, primera radi, na policama samoposluge Hofer nalazi bio-jogurt, „sa austrijskih planinskih farmi“, koji uz to ima 18 različitih ukusa. Oni su, međutim, napravljeni od sastojaka iz Poljske, Indije, Španije, Madagaskara itd.

Austrija, koja sebe rado vidi kao „delikatesnu radnju Evrope“, odlično prodaje tirolsku slaninu širom kontinenta, iako tirolske svinje izumiru, što jasno predočava i statistika. Njih je u 2004. bilo 40.000, a 2013. svega 13.000, pa se tirolska slanina pretežno pravi od danskih i nemačkih svinja. Pri tom, najveći austrijski proizvođač ovog „geografski zaštićenog“ specijaliteta, preduzeće „Handi Tirol“, dobilo je za svoje „primereno poslovanje“ 2009. više od 600.000 evra poljoprivrednih subvencija, a u 2012. godini taj iznos se uvećao za još 45.000 evra.

Nakon učestalih kritika u javnosti, ova kompanija je, ističe Arvaj, donekle promenila poslovnu politiku. Obećalo je austrijskim potrošačima da će na tom tržištu prodavati slaninu proizvedenu isključivo od tirolskih svinja, dok će Nemce i sve ostale kupce na stranim tržištima snabdevati i dalje slaninom „sumnjivog“ svinjskog porekla.

Imune samo korporacije

Nemce to ne mora da brine, jer oni imaju svoju, a nadeleko čuvenu švarcvaldsku šunku. Firma „Abraham“ je sa godišnjom proizvodnjom od 24.000 tona najveći evropski proizvođač dimljene i šunke sušene vazduhom i, naravno, lider na nemačkom tržištu. Tilo Bode, osnivač berlinske organizacije „Fudvoč“, međutim, pribavio je a potom i objavio podatke da tri četvrtine svinja koje se u gradiću Šiltah u Švarcvaldu, u sedištu firme „Abraham“, prerađuju u švarcvaldsku šunku, potiču iz Holandije, Belgije i Donje Saksonije.

Ali kada se ovo preduzeće na svom sajtu hvali da šunku proizvodi isključivo u Švarcvaldu, ono pravno gledano ne laže kupce. Naime, ako proizvod nosi oznaku „garantovano tradicionalni specijalitet“, time ništa nije garantovano, osim da je reč o nekom svetski poznatom sastavu ili načinu proizvodnje. Oznaka EU o zaštićenom geografskom poreklu znači da se najmanje jedna od tri proizvodne faze – uzgoja, prerade ili proizvodnje – mora odvijati u mestu zaštićenog porekla, ali ne i da proizvod zaista potiče iz njega. Bode kao dodatne primere navodi serano šunku i mocarela sir, koji ne samo da se mogu proizvoditi u Kini, već se i njihovi sastojci prerađuju u toj zemlji.

Centar za potrošače Severne Rajne – Vestfalije u publikaciji „Laži u namirnicama“ navodi mnoštvo primera koji potvrđuju do sada iznete ocene, ali upozorava i na najnoviju prevaru, pod nazivom „funkcionalna hrana“. Nakon što su multinacionalne kompanije shvatile da je prošlo vreme reklamiranja neobuzdano masnih, slatkih i slanih proizvoda, bar u zapadnim zemljama, pristupile su izuzetno uspešnoj suprotnoj strategiji – prodaji preskupih namirnica koje, navodno, podstiču zdravlje i imunitet, a sprečavaju oboljenja. U tome prednjače kompanije „Nestle“ i „Mekdonalds“, koje svoje nove linije specijalnih, funkcionalnih namirnica reklamiraju kao prevenciju protiv dijabetesa, gojaznosti i kardiovaskularnih problema, odnosno oboljenja za čije širenje su i same uveliko zaslužne.

Zorica Žarković, BiF