Kako preživeti u megagradu budućnosti?
Sve više ljudi želi da živi u gradovima. Po mogućnosti sa dobrim snabdevanjem, u bezbednost i u lepom okruženju. Ali gradovi rastu takvom brzinom da već sada moraju da se prave planovi za buduće megagradove.
Već za tridesetak godina tri od četiri stanovnika naše planete živeće u nekom od gradova. Svima njima biće potreban stan, posao, hrana, voda i energija. Istovremeno, oni će proizvoditi ogromnu količinu đubreta, otpadnih voda i izduvnih gasova. Ako gradovi žele da i nakon sredine ovog veka ostanu dostojni življenja, već danas mora da se počne sasvim drugačije da se razmišlja. To je rezultat istraživanja koje je predstavilo Naučno veće nemačke vlade o globalnim promenama okoline (WBGU).
„Potreban nam je sasvim drugačiji urbanizam nego što poznajemo danas“, smatra Dirk Mesner sa Nemačkog instituta za razvojnu politiku u Bonu. „Ako ne pokušamo da upravljamo tim procesom pametnim strategijama u koncepciji gradova, onda će verovatno za deset, dvadeset godina živeti dodatna milijarda ljudi u ogromnim metropolama koje će nastati iz ničega.“
Mesner je jedan od autora izveštaja „Selidba čovečanstva: transformativna snaga gradova“ koje nemačkoj vladi služi kao stručno mišljenje uoči konferencije Ujedinjenih nacija o stanovanju koja će biti održana ovog oktobra.
Već sada snabdevanje pitkom vodom, ali i problem otpadnih voda ugrožavaju velike gradove
Na trećoj konferenciji Ujedinjenih nacija o stanovanju i naseljavanju pod imenom „Habitat III“, koja će se održati u glavnom gradu Ekvadora San Francisko de Kito, biće reči o globalnim urbanističkim planovima budućih gradova. Od početka 2016. Na snazi su novi, održivi ciljevi razvoja kao smernice koje zastupa Svetska organizacija. U sedamnaest ciljeva jasno se spominje i potreba da se gradovi učine inkluzivnim, sigurnim, otpornim i održivim.
To će biti ogroman izazov jer su pre svega megapolisi u zemljama u razvoju suočeni sa sasvim nedovoljnom infrastrukturom, divljim naseljima i slamovima, kriminalom i nasiljem. „Moramo da kontrolišemo taj pritisak na urbanizaciju“, upozorava generalni sekretar UN-ovog programa za stanovanje i naseljavanje Jan Klos. „Urbanizacija napreduje velikom brzinom, a u mnogim zemljama se to odvija tako što se stvaraju slamovi.“
Širi se haos
Već danas oko milijardu ljudi živi u takvim divljim naseljima koja su najčešće nikla oko metropola i u kojima te slamove najčešće zovu „neformalna naselja“. To praktično znači da tamošnji stanovnici jedva da imaju bilo kakvu uslugu javnih službi – od vodovoda i kanalizacije, pa do javnog prijevoza, ali i patrola policije. Najčešće toga jednostavno – nema. Svakodnevnica je nasilje i kriminal, zdravstvena zaštita je po pravilu loša i epidemije se lako šire. Ipak, iz dana u dan u takva naselja dolaze novi ljudi.
Oni se nadaju da će u gradu pronaći posao i prihod, mogućnost obrazovanja za svoju decu i životnu šansu kakve nema ako ostanu da žive na selu ili u provinciji. Svi stručnjaci slažu se da jednostavno nije moguće samo tako zaustaviti dolazak tih novih stanovnika gradova. Utoliko je važnije već unapred pripremiti gradove da podnesu tu prinovu.
Zgrade od betona, čelika i aluminijuma ugrožavaju životnu sredinu
To se odnosi i na problem očuvanja okoline i klime, pri čemu nije reč samo o snabdevanju onim energentima koji neće uticati na klimu, već nemački stručnjaci upozoravaju i na masovno korišćenje relativno jeftinih, ali izuzetno energetski rasipnih materijala kada je reč o zaštiti klime kao što su beton, čelik ili aluminijum.
„Sedamdeset odsto gasova koji izazivaju efekt staklene bašte stvaraju se u gradovima“, upozorava Mesner. „Ako već sad podižemo gradove koji će štititi klimu, onda možemo u velikoj meri da doprinesemo značajnom smanjivanju efekta promena klime.“
Potrebne ogromne investicije
Naravno da je ekologija samo jedan od problema takvih megagradova. Potrebno je imati u vidu i kvalitet života generalno, stanove koji će moći da se plaćaju, sistem zdravstvene zaštite, škole, radna mesta... Sve to spada u socijalnu održivost, isto kao i kvalitet vazduha i snabdevanje stanovnika zdravim namirnicama i čistom vodom. Sve to iziskuje ogromne javne investicije, a pored toga u mnogim zemljama u razvoju moraju još i da se bore sa nestručnim ili potkupljivim gradskim službenicima.
„U zemljama severa Evrope oko 30 do 40 odsto javnih izdataka odlaze na investicije u gradovima, u većini zemljama u razvoju taj procenat meri se jednocifrenim brojkama, najčešće i ispod pet odsto“, upozorava Dirk Mesner. Zato stručnjaci vladinog naučnog veća predlažu da se u sve to uključe i međunarodne banke za obnovu i razvoj, kao i institucije za razvojnu pomoć. One bi takođe morale da se okrenu razvoju siromašnih naselja u gradovima.
„Privatni investitori interesuju se samo za 30 odsto najrazvijenijih gradova“, kaže Mesner. „Zato nam je potrebna promena politike i odgovarajuća promena prioriteta u međunarodnim organizacijama.“
DW.COM
