Kao da smo zaboravili na milione ljudi koji su dali svoj život da bismo živeli slobodnije i pravednije
Diskurzivna militarizacija ili pak mobilizacija jezika u svrhu popularizacije vojno-policijskih rešenja problema – predstavlja uvod u novi poredak gde će „zveckanje“ ratobornim rečima postati deo svakodnevnog govora. Ovo nije zaključak izveden posle čitanja Orvelovog romana 1984 ili pak nekog drugog tzv. distopijskog štiva već uvid u (post)moderan način izražavanja koji je propagandni i više liči na čitanje jeftinih političkih pamfleta nego na komunikaciju u jednoj društvenoj zajednici.
No, neće se ovim ratobornim diskurzivnim praksama stvoriti ništa posebno novo pod kapom nebeskom, niti će se izroditi neki naročito originalni poredak, pre će bitri da ćemo ponovo zaploviti po opasnim vodama totalitarizma, samo što će on zadobiti lice neke savremene polit-ideološke forme. A možda novi oblik totalitarizma i neće imati nikakav konkretan oblik ili se neće „ispiliti“ samo iz jednog mesta već će krenuti (ili je već krenuo) da buja po celom svetu; mi ćemo se pitati (i pitamo se): kako to?odakle? šta nas snađe? – ali biće (ili već jeste) kasno.
Možda nam je i ovo novo zlo totalitarizma proisteklo iz postmodernog razumevanja savremenih polit-ideoloških praksi koje su se prikrivale u šarenilu raznolikosti da bi se jednog dana pojavile i konkretizovale kao novi svetski poredak? Možda su Hana Arent i Teodor Adorno bili u pravu kada su upozoravali, svako na svoj način, na stvaranje sveta gde čovek više neće biti zoon politikon (društveno biće) već će postati apolitično biće kome stari poredak koji se oslanja na slobodu, humanizam, jednakost – više neće značiti ništa.
Dobri-stari common sense kao da više nije u modi, a mi možemo postati (ili već jesmo) svedoci njegovog sve vidnijeg izumiranja i rađanja „vrlog novog sveta“ (Haksli) u kojem više ništa neće biti isto. Kao da su se vrednosti misaonih trudbenika, koji su dali teorijske temelje modernom svetu, urušavaju do neprepoznavanja i kao da smo okrenuli naopako sve ono šta su nam ostavili u amanet i na čuvanje (ali i unapređivanje); kao da smo zaboravili na milione ljudi koji su uzidali svoje kosti u temelje ovog našeg sveta kako bi bio slobodniji i pravedniji.
Da, možemo konstatovati, po ko zna koji put, da nas istorija nije ništa naučila, samo što smo ovaj put sopstveni zaborav poistovetili sa novim svetom gde se a-istoričnost podrazumeva kao i a-političnost, kao i a-humanitas. Da li je ovo sve već viđeno ili je pak na delu razvijanje jednog sasvim novog poretka stvari – to ćemo još da vidimo, ali nam iskustvo govori da ćemo u svakom slučaju biti na gubitku ukoliko se ne probudimo iz letargije u koju nas je uvukla savremena propaganda i svekoliki populizam. Samo da ne bude (ili već jeste) prekasno…
Svi mi koji živimo na prostoru bivše Jugoslavije, a imali smo tu „sreću“ da iskusimo mobilizaciju militantnog diskursa i oprobamo „prednosti“ njegovih praksi, barem u amigdali našeg mozga slutimo strašnu opasnost koja se nadvila nad celi svet. Da, dobri moji, Balkan se pokazao, opet, kao bure baruta oko koga su mnogi, kako domaći tako i strani, bitni faktori zaigrali svoje ratničke igre i gde se pokazala spremnost da ponovo, u ime novog poretka, ugrozimo sopstvenu budućnost. Nakon poslednjih balkanskih ratova koji su počeli u Sloveniji, a završili na Kosovu i gde je cela jedna zemlja, Jugoslavija, prinesena na žrtvu kako bi se zadovoljili apetiti plemenskih poglavica – možemo konstatovati da „naša priča“ nije gotova i da joj tek sledi razrada i epilog na evropskom, a bogami i svetskom nivou. Nadam se da se ta priča neće razvijati tako krvavo i tragično kao naša, ali, kako sada stvari stoje, bojim se da je balkanski scenario sve izvesniji.
Gledam na tv emisiju gde se prikazuje situacija u Poljskoj, to jeste objašnjava se stav Poljaka prema emigrantima. Koliko sam mogao zaključiti, u Poljskoj dominira strah od stranaca, naročito od onih koji dolaze iz tzv. muslimanskih država, a konzervativno-populistička vlast samo još dodaje ulje na vatru i širi neraspoloženje prema onima koji ne poštuju „hrišćanske vrednosti“ – kako se to obično kaže. No, strah od stranaca u Poljskoj ne ispoljava se samo u bojazni domicilnog stanovništva već i u nekim konkretnim akcijama na ulici. Mladi momci i devojke obučeni u uniforme marširaju ulicama i otvoreno pozivaju na „odbranu Poljske“ i vrlo podsećaju na Hitlerjugend svojim izgledom i koreografijom.
Jasno je da ova omladina nije svoju zabrinutost za poljsku naciju isisala iz malog prsta nego ju je „podelila“ sa političkim establišmentom koji ove „vrednosti“ uporno forsira u poljskom društvu. Sećate se mađarskih Jobik-aktivista koji su počeli samoinicijativno da patroliraju duž granice želeći tako da doprinesu Orbanovoj upornoj borbi sa emigrantima; i danas su ti aktivisti prisutni samo što su sada deo uhodanog sistema gde ne postoji osuda ovih ekstremista već se oni vide kao branitelji svoje domovine.
Zastrašujuće je delovala odluka premijera Orbana da na očito neuspeli referendum o migrantskim kvotama odgovori „pobedom Mađarske“ ili pak pobedom onih koji su glasali protiv kvota; dakle, Orban je svesno proglasio sopstveni poraz pobedom jer mu je to neophodno kako bi započeo ustavne promene koje bi Mađarsku još više odvojile od zakona i vrednosti koje su temelji EU. Ovih dana se „pojavio“ i vojni garnizon blizini granice sa Srbijom, a planira se izgradnja još tri kako bi se poboljšala kontrola emigranata, a i kako bi se, prema zvaničnom stavu Fidesa, odgovorilo na „napade evropske birokratije“. Ovakav način govora i delovanja više nije iznenađenje i, nažalost, postao je čest manir u mnogim evropskim državama… Slušajte vi samo kako priča i dela Marin le Pen u Francuskoj i sa koliko prezira se odnosi prema EU, kao da je Francusku neko tukao po glavi da uđe u ovo evropsko društvo; pa vidite vi ovog austrijskog ekstremistu Štrahea, naslednika Hajderovog neonacizma, pa nemački AfD, pa onog ludog Vildersa iz Holandije, koji već godinama zagovara mržnju prema emigrantima iz islamskih zemalja, ali je ujedno i ogorčeni protivnik EU kao što i jesu, po pravilu, svi ti ekstremno-desničarski usmereni političari.
Gotovo sve evropske države imaju danas političke pokrete koji su radikalno-desno usmereni i koji su očigledno dobro organizovani i obilato finansirani, a mržnja i ratobornost im je na srcu i jeziku i, da se oni pitaju, sutra bi pravili nove logore za emigrante i sve one koji se ne slažu sa njihovim ekstremnim merama progona ili zabrane ulaska „teroristima“ – kako oni vole da nazivaju emigrante iz azijsko-afričkih država.
U Srbiji ovaj ratoborni diskurs nikada nije ni prestao da važi i zato se sada „potkivamo“ ruskim MIG-ovima i raketnim sistemima, na šta Hrvatska odmah odgovara obećanjem da će i ona da nabavi novo oružje, doduše od našeg “arhi-neprijatelja” NATO pakta.
A celoj ovoj „novonastaloj“ situaciji se smeju na zapadu Tramp, a na istoku Putin i obojica zadovoljno trljaju ruke. To je svet o kome su oni sanjali i za koji su se borili.