Totalitarna propaganda izoluje mase od stvarnosti
I pre nego što pokreti postanu dovoljno jaki da spuste gvozdene zavese, kako bi sprečili ikoga da i najmanjim detaljem stvarnosti uznemiri jezivu tišinu jednog sasvim imaginarnog sveta, totalitarna propaganda već je dovoljno snažna da izoluje mase od stvarnosti – ovako je Hana Arent pisala i analizirala (Izvori totalitarizma) jedan svojevrsan fenomen totalitarnih sistema, a to je težnja ka totalnoj fikciji, to jeste stvaranje takvog društvenog sistema gde će iluzija ili fikcija biti predstavljeni kao stvarnost, a sama realnost kao opasnost i neprijateljski akt prema fiktivnom uređenju.
Naravno, ova iluzija se ne stvara preko noći i potrebno je vremena kako bi se građani ubedili da nije realnost ono što vide, osete ili misle već ono što im „premudri i predobri“ vođa kaže. Proces stvaranja totalne fikcije najefikasnije ubrzava postojanje neprijatelja koji „podriva naše društvo“ i „nikada ne spava“, koji nam stalno smišlja nove pakosti i nepodopštine, ali ga mudri vođa uvek pobedi i uhvati u propagandi i laži. Nije loše ni izvesti par diverzija ili subverzivnih akcija sa bombama i pravim žrtvama, ako je neprijatelj izmišljen, a najčešće jeste, jer je onda još strašniji za sluđene građane, kako bi se stvorila što bolja osnova za produbljivanje i proširivanje mogućnosti za kreiranje novih i još luđih fikcija bez kojih građani, na kraju, više i ne mogu da žive – one im postaju bitnije od svega. Tako se stvaraju građani koji bi radije „korenje jeli“ nego se podredili „silama haosa i bezumlja“.
Devedesetih godina prošlog veka, za vreme ratova, sankcija i nezapamćene bede, iluzija o nepobedivosti i strašnom ponosu velikog vođe a samim tim, procesom identifikacije, i njegovih građana – držala je ove nesrećne građane u životu bez obzira što su bili siromašni i jadni. Neverovatno zvuči nekome ko to nije osetio, ali totalitarna psihologija vlasti i konstantna propaganda učinili su od građana poslušne zombije koji su mrzeli „novi poredak“ a slavili S. Miloševića kao velikog borca koji će uz pomoć Rusije, kada dođe vreme za to, pobediti sile zla. E sad što nam je tada i velika Rusija okrenula leđa i nije imala ništa protiv ekonomskih, a za nas „nepravednih i ničim zasluženih“, sankcija – to nije niko primetio, jer naprosto iluzija o sebi kao heroju i mučeniku, koji čeka „svetao dan“ kako bi naposletku otišao u mit i legendu, bila je jača od svih racionalnih argumenata.
Mislili smo da se ovaj balon, napravljen od iluzija i izmišljotina, raspao nakon petokotobarske revolucije, ali nije dugo potrajalo i neke nove fikcije, hranjene starim, počele su da osvajaju „herojski Balkan“. No, ove iluzije mogu biti itekako opasne po one koji ih ne prihvataju ili se pak drznu i pokušaju da se bore protiv njih, kao što je to učinio Zoran Đinđić. Stvarnost ovog sveta kojom je želeo da nas upozna Đinđić, naša sopstvena realnost koja nije bila svetla, jer nam je zemlja bila uništena od bivše totalitarne vlasti, naprosto se nije dopala većem delu građanstva koje je još bilo opijeno iluzijama devedesetih godina. Iluzije su se ponovo pokazale jačim i uverljivijim od realnih argumenata i Premijer je ubijen, jer se usudio da sprovodi politiku stvarnosti i polazi od realnih mogućnosti našeg društva.
I od tada gledamo razvoj nove polit-ekonomske iluzije koju su započeli oni koji su trebali, ali nisu znali, ili nisu hteli, da nastave njegovim putem buđenja našeg društva uz pomoć zdravog razuma i opipljive realnosti. Shvatili su njegovi epigoni da će građani lakše i bezbolnije prihvatiti nove-stare iluzije nego se suočiti sa bolnim procesom tranzicije i zaigrali su na tu kartu. A tranzicija je tekla… Privatizacija, da ne kažem rasprodaja, išla je nekim „svojim“ tokom mimo svesti i znanja građana. Tada je i stvorena „šema“ pomoću koje su se privlačili strani investiori – sada već legendarno podsticajno uplaćivanje novca po radnom mestu ukoliko se strani investitor odluči da uloži u Srbiju. Tajni ugovori, priče o velikim investicijama koje će preporoditi Srbiju – stvorili su iluziju o tome da idemo „ka kopnu“, a u stvarnosti to nije bilo tako. I taman je ta iluzija pukla kada su se pojavili „novi“ majstori-iluzionisti, koji i sada jašu na krilima svoje kontinuirane izborne kampanje i stalnog održavanja vanrednog stanja u društvu.
I „srećni ljudi“ su pohrlili novom vođi… Buđenje starih fikcija upakovanih u naprednjačku foliju ili šareni, ukrasni papir, ponovo je preuzela svest građana i opet se, uz pesmu, igru i klicanje vođi, krenula prema sigurnoj katastrofi. Naprosto ne možemo da se otrgnemo od sopstvenih iluzija koje nam podgrejavaju svakojaki demagozi i današnje stanje u zemlji, kao i činjenica ko nam je predsednik države, dovoljno govore o našoj nezrelosti i bolesnoj potrebi da sanjamo snove o nekoj bivšoj i boljoj zemlji. To vešto koriste današnji vlastodršci, kako bi oprali sebe od starih greha iz mračnih deveesetih godina prošlog veka, i ubeđuju nas kako je njihova borba bila pravednička dok su ostali služili neprijatelju.
To je ujedno i smisao ovih poslednjih rehabilitacija ratnih zločinaca, bilo da su oni iz Drugog svetskog rata ili pak poslednjih balkanskih ratova. Nova vlast, uz pomoć iluzija i fikcija – a predsednik Vučić je najveća fikcija od svih – stvara novi „vrli“ svet satkan od snova iz kojih će opet neko morati da budi građane, kako bi ih prizvao pameti i realnosti. I tu neće biti više iluzija a la Informer, Alo ili neko drugo papirno-šareno štampano smeće, neće biti botova i ostalih prodanih skotova koji napadaju sa virtuelne strane, neće biti ni moćnog vođe i predsednika, kao ni njegovog pobedničkog osmeha, ni muzičkih fontana ni gradova na vodi – već samo mi zagledani u ruševine koje su ostale iza pustih snova…
