U davna, pradavna vremena, kada je na balkanskom poluostrvu postojala „strašno-mračna“ komunistička država Jugoslavija, koja se prostirala „od Vardara pa do Triglava“, postojala je samo jedna partija (KPJ) i ona je imala svu vlast u svojim rukama.
Od malih nogu Partija nas je učila da smo svi mi (građani – drugarice&drugovi) deo jedinstvenog sistema vlasti i da ukoliko želimo bilo kakav uspeh u životu onda se moramo staviti pod njeno – Partijino okrilje. I tako se živelo i volelo, prvo kao Titov pionir, a posle, u zrelijoj dobi, postali bi „zaslužni“ omladinac (omladinka) čiji je sledeći korak savršeno logičan – učlanjenje u Partiju. Nakon promene acien regime i dolaska „demokratije“ na Balkan, Jugoslavija se raspala na više malih državica i svi su bili uvereni da nakon pada komunističkog totalitarizma dolazi era fukojamovskog liberalnog opitimizma u kome ćemo, konačno, živeti kao ljudi…
Dobro je svima poznato kako je ovaj „optimizam“ ubrzo izgubio na intenzitetu jer su novo-liberalni političari, a u stvari stare strukture vlasti potpomognute novim nacional-snagama, odlučili da se late oružja i sveže-obećanu idilu, o demokratiji i slobodnom tržištu, pretvore u balkansku noćnu moru. Svi su tada optuživali komunizam i Jugoslaviju kao „tamnicu naroda“; dok su se novopečeni nacional-liberali&Co bogatali na rasprodaji imovine iste te Jugoslavije građani su ginuli po frontovima na „brdovitom Balkanu“ živeći za dan kada ćemo konačno postati normalno i prosperitetno društvo u evropskoj zajednici.
Srbija je bila, a i danas je tipičan primer kako se stvari mogu dovesti do paroksizma i kako se zbog nekolicine bogatih mogu žrtvovati na desetine hiljada života, a pri tome i upropastiti budućnost ogromnom delu građanstva, ali, nažalost, građani nisu izvukli nikakvu poentu iz ponašanja polit-kriminalno-ekonomskih elita. Nastavili smo da se divimo „vođama“ i da živimo u jednopartijskom društvu, bez obzira na simulaciju demokratije, a pri tome smo izbacili iz sećanja, a bogami i iz razuma i srca, sve dobro što je stari komunistički režim nosio u sebi i zadržali samo njegove negativne restlove. AV i njegov način vladanja nije ništa drugo nego hibrid koji je nastao kombinacijom naše stare vere u jednopartijski režim i novijim tendencijama ka totalitarno-imperijalističkim stremljenjima začinjene nacional-romantičarskom mitologijom. Zato danas živimo u ovakvoj državi, gde su uništene osnovne institucije i gde je izvršna vlast potpuno okupirala i preuzela sudsku i zakonadavnu; zato danas živimo u društvu gde javnost gotovo i ne postoji, a građani su ostali i bez poslednjih naznaka solidarnosti.
U kontekstu već napisanog, naveo bih „tipičan“ slučaj Ene Nedić, profesorice srpskog jezika i književnosti. Dotična je, ako se sećate, spalila javno svoju diplomu želeći tako da iskaže svoj protest protiv aktuelne vlasti, ali i da ukaže na katastrofalan položaj zaposlenih, a naročito žena… Vrlo neobičan slučaj u našem društvenom miljeu gde smo svi vezani „instinktom stada“ i retko se ko izdvaja od uobičajenih šema malograđanske poslušnosti. Nakon prvog šoka, ali i odobravanja pojedinaca koji su u Eni Nedić videli hrabru osobu koja se odlučila na ovako drastičan čin zbog nepravde koju je doživela, usledio je i tipičan odgovor sitnograđanske sredine: Nije ona to što se predstavlja. Sada se žali kada je u nemilosti vlasti i svojih poslodavaca. Bila je u SNS, pa u POKS-u a sada izigrava borca za ljudska, radnička i ženska prava – itd. i tome sl…. I tako se Enin glas izgubio u kakofoniji onih koji su je „prepoznali“ i „raskrinkali“ u njenom pokušaju da ukaže kako, u stvari, funkcioniše sistem vlasti u Srbiji koji se, očigledno, prenosi na sve segmente društva. Ne želim da ulazim u to da li su ovi Enini „demaskeri“ u pravu ili nisu u iznošenju svoje argumentacije o dvoličnosti njenog javnog čina i kasnijim objašnjenjima zašto je to uradila – naročito su bile degutantne reakcije pojedinih javnih ličnosti i političara koji su imali obraza da kritikuju Enu, a sami su do grla zabrazdili u hipokriziji usled angažmana u svrhu ispunjavanja sopstvenih interesa i bolesnih ambicija. Samo me zanima kakvim to moralnim kredom raspolažu svi ti branioci dostojanstva vlasti i njenih poslušnika kada tako suvereno nastupaju i kritikuju one koji su se usudili da drugačije razmišljaju, a bogami i deluju? Ali nisu samo problem ti glasnogovornici vlasti, mnogo je poraznija (ne)reakcija javnosti koja se ponašala kao da uživa u nekom rijaliti šou programu gde su se „stanari“ silno posvađali i izvređali, a onda i za guše uhvatili. To dosta govori o nama, ali i uspehu vlasti da nas potpuno prebaci u taj „rijaliti“ mod u kome više nije važno ni šta ni ko priča ili radi, bitno je samo da narod uživa i da se veseli mukama i svađama „ukućana“.
I to je taj novi jednopartijski režim koji bezdušno guta sve ispred sebe i ne dopušta bilo kakvo odstupanje od svog zamišljenog pravog puta koji, opet, nije ništa drugo nego sistem instrukcija, od strane vlasti, kako građani trebaju da se ponašaju. Zato Enin čin i istup nije imao nikakve šanse jer nama je, by the way, mnogo zanimljivije da razglabamo o tome šta je opet lupio Sergej Trifunović ili uradio Boško Obradović…
Ena Nedić je progovorila iz samog srca sistema; ona je progovorila iz savesti mnogih od nas koji su se davno predali i ušemili sa samim sistemom; ona je pokazala sve što mi danas jesmo, a sebi ne smemo da priznamo. Da, mi smo mali ljudi koji se plaše AV-ovskog totalitarizma i koji ne smeju da istupe protiv politike Partije i tu ne mogu da nam pomognu nikakva opravdanja tipa da moramo misliti od čega se živi i da imamo porodice koje trebamo prehraniti i sl. Ena Nedić nije heroj, naprotiv, ali ona je slika i prilika svih nas, celog sistema koji se zasniva na strahu, licemerju i poltronstvu. O tome razmislite kada ponovo podignete kamen na nekoga ko je dovoljno hrabar ili pak očajan da napravi neki drastičan čin kao što je to uradila Ena.
