Specijalni izaslanik SAD-a za borbu protiv Islamsku Države Bret MekGurk saopštio je na konferenciji za novinare u Irbilu, da SAD ne mogu podržati referendum za nezavisnost Kurdistana jer “ne postoji međunarodna podrška za referendum”. On je opisao referendum kao “vrlo rizičan.
Jasno je da zvanično saopštenja Vašingtona nema podršku u realnom stanju na terenu, s obzirom da su Kurdi izdejstvovali otvorenu podršku za referendum među mnogim evropskim državama, kao i od strane Izraela. Zašto su SAD tako kasno zauzele ovu poziciju?
Drugi deo izjave Breta MekGurka sasvim odgovara činjeničnom stanju. Iako izraelski mediji optužuju SAD da se ovim potezom stavlja na stranu Irana, istina je ipak sasvim drugačija.
Jasno je da SAD u Iraku drže sve konce u sopstvenim rukama. Osim što direktno finansiraju iračku vladu i postavljaju premijere po volji, SAD imaju i neogračinen pristup resursima ove zemlje, kao i kontrolu nad iračkom vojskom koju obučavaju.
Ono što SAD svakako neće dozvoliti jeste potencijalno narušavanje ovakvog stanja i mogućnost daljeg jačanja iranskog uticaja na politiku Iraka.
Iračka vlada je pod velikim pritiskom javnosti odbacila mogućnost održavanja kurdskog referenduma i uvela policijski čas u gradu Kirkuk, gde bi najavljeni referendum trebalo da se održi. Stoga su već nakon prvog znaka mogućnosti vojne konfrontacije iračkih trupa i kurdskih Pešmergi, povodom najavljenog kurdskog referenduma, SAD morale da reaguju diplomatski.
Tu treba dodati i medijski slabije ispraćene poteze Turske, koja poslednjih dana gomila trupe na granici sa Irakom i čiji su potezi vrlo nepredvidivi.
Kao i u slučaju iračke vlade, može se reći da SAD podjednako kontrolišu i vladu Kurdistanu, sa kojom su u savezu još od 1990-ih, i vojnih i diplomatskih napora da se sruši iračka vlada Sadama Huseina. U ovom slučaju, SAD čak direktno finansiraju plate kurdskih Pešmergi.
U tako kompleksnoj situaciji, SAD su uspele da ujedine i koordinišu kurdske Pešmerge, iračke trupe, PKK i pro-iranske milicije u borbi protiv Islamske države, bez ikakvih incidenata, i da efikasno privedu ovaj sukob kraju. Ono što sada SAD ne smeju dozvoliti je nastanak novog sukoba većih razmera i nemogućnost uživanja u plodovima ekonomske i političke dominacije u regionu.
Prema tome, možemo zaključiti da se izraelski i američki ciljevi ovde ne poklapaju. Izrael nema šta da izgubi u Iraku, a daljom destabilizacijom Iraka i stvaranjem drugog Izraela u Kurdistanu, može narušiti stabilnost i samog Irana, kojeg vidi kao primarnog neprijatelja. Sa druge strane, SAD teže ka stabilnosti Iraka i plodnim uslovima za njegovu dalju eksploataciju.
Međutim, tamo gde se interesi SAD i Izraela u milimetar poklapaju je Sirija, pa ćemo još imati prilike da vidimo kako će iskoristiti sirijske Kurde u svrhu razaranja teritorijalnog integriteta države koju još uvek ne drže pod kontrolom.
Dakle, SAD se ne protive referendumu iz nekakvih ideoloških razloga, već ga prosto doživljaju trenutnim remetilačkim faktorom, koji bi bilo poželjno odložiti.
Ono što je ovde problematično je popularna podrška referendumu među stanovništvom i političkim partijama Kurdistana, pa će biti zanimljivo videti hoće li SAD uspeti da ponude primamljivu alternativu kako bi sprečile dalje tenzije i mogući haos.
(Princip)
