Mnogo godina sam se pitao, kao možda i većina vas, zašto je propala Jugoslavija? Na istorijska pitanja se najbolje odgovara sa istorijske distance, kad se vidi koji su procesi nadvladali i u šta se sve to razvilo.
Dušan Kuzmanović
Sve je nalik na neku bolest. Neki poremećaj, infekcija, disfunkcija nastaje znatno ranije nego što se ispolji. Kad se ispolji uglavnom se pita, pa otkud sad to, pa šta je to, i nažalost često se ustanovi tek kad je već kasno.
Jugoslavija je bila moderna socijalistička zemlja, privredno i kulturno razvijenija i od mnogih evropskih zemalja. Multinacionalna, multikulurna, multijezična, multikonfesionalna ali antiklerikalna. Po modelu baš onakva u šta je Evropska Unija trebalo da se razvije, a nije i nikad neće.
Međutim, imala je dve ‘mane’. Po nekim merilima prva je bila da je bila nedemokrtaska država, sa čvrsto organizovanom poltičkom oligarhijom koja je imala prvu i poslednju reč.
A to je sad naravno bitno drugačije, jer to sad više nije neki CK, nego Centralna otadžbinska uprava u ovoj ili onoj formi, Evropska komisija. MMF …
Druga, ozbiljna i PRESUDNA mana je da je bila NESVRSTANA i lider Trećeg sveta. Kao takva nije mogla da opstane. Neko je odlučio da ne sme da opstane.
Svi ti minorni nacionalsitički, konfesionalni ispadi bili su uglavnom brzo sanirani, ali su u utoliko većoj meri bili pothranjivani spolja u vidu pomoći ‘demokratskim’ procesima.
Istorijski procesi se odvijaju polako. Jugoslavija se raspala mnogo pre početka rata. Prvo treba naći ljude koji će u korist svoje lične koristi uraditi bilo šta. Zatim treba naći ljude koji već imaju svoje ludačke klero-nacionalistipke ideje i samo ih malo pogurati. Ni jedno ni drugo nije naročito teško.
Ni treći, odlučujući deo, nije naročito težak. Samo se treba prisetiti poslovice o snopu i prutu. Kad se snop razveže, mnogo je lakše, a ako nije dovoljno usmeri se jedan na drugi. Nek se sami polome. Ako to ide malo teže organizuju se nove Uprave, Predsedništva, Komiteti … i lako se regrutju iz od ove dve skupine ljudi.
U tim relativno dugim istorijskim procesima samo se formuliše strateški cilj, a da li će biti ostvaren za deset, dvadeset, trideset godina manje je bitno.
Ali opet se postavlja pitanje a zašto sve to?
Velika Jugoslavija, imeđu ostalog i vojno respektabilna, nije mogla da bude naterana da napusti svoju poziciju, I to je sad odgovor na početno pitanje: DA BI POSTALA ČLAN NATO. Ako ne može cela, može deo po deo.
Strateški cilj koji je postavljen je bio da se ‘zaravni’ ceo prostor jugoistočne Evrope, od Slovenije do Turske.
I sve se ostvaruje. Od države do države. Jedino Srbija umišlja kako se tu baš dobro snalazi u svojoj poziciji ‘vojne NEUTRALNOSTI’.
Ako samo zamenite reči ‘nesvrstanost’ i ‘neutralnost’ lako možete da otkrijete šta će biti.
