Jedan od argumenata u prilog evropskoj ideji je suštinski debakl Bregzita. EU je počela da kolabira upravo u godinama kad je liderstvo odustalo od strateških interesa koji bi obezbedili političko i vrednosno jedinstvo.
Piše: Nikola Samardžić
Potresana krizama koje su se odražavale na liderstvo i institucije, EU je izgubila unutrašnju koheziju, i zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku. Među članicama Višegradske grupe, dobila je opoziciju unutar sebe same. U svakoj državi članici je sindrom potkovice otkrio približavanje ekstremnih levih i desnih alternativa pod patronatom Moskve, uključujući katalanske separatiste. EU je ostala bez Britanije i bez Zapadnog Balkana. Bregzit nije samo raskinuo zajednicu tržišta roba, usluga i radne snage. Ometeno je strateško partnerstvo EU sa SAD, Kanadom i Australijom, čije je Britanija bila čvorište.
EU očigledno ne pristaje da podrži SAD u pritiscima na Kinu. SAD prepuštaju EU da se nosi s Rusijom. Tome aktuelni evropski lideri i službe nisu dorasli. Pozivi da se formiraju evropske oružane snage koje će delovati i u NATO kontekstu, i samostalno, imaju smisao jedino u procesu suočavanja s ruskim pretnjama i izazovima na Bliskom istoku, ali EU ni u tom smislu nije dovoljno odlučna i precizna.
Zapadni Balkan, zapravo bivša Jugoslavija sa Albanijom (EU konsenzus gubi uporište i u Sloveniji), pre svega je ogledno polje efikasnosti evropske politike. Ali je njena suština i u logici proširenja, svuda gde je ono moguće. Raspad Jugoslavije bio je nasilan jer je nasilnička politika koristila nezadovoljstva etničkim odnosima i granicama.
Najubedljiviji izlazak iz spirale nasilja, koja je i dalje neumoljiva, bilo bi ukidanje granica i obesmišljavanje svakog etničkog principa. Ali se to nije dogodilo. Evropska stabilokratija koja je nastupila odustajanjem od agende sloboda, ljudskih prava i demokratije, generisala je populizam koji je postao instrument malignih uticaja Rusije, Kine i Turske, i na obodima evropskog prostora, i u samim državama članicama.
Evropska ideja jedina je tačka mogućeg političkog dogovora u Srbiji, gde su evropski birači gotovo polovina aktivnog stanovništva. Evropsko opredeljenje jedini je masovan, zajednički pozitivan opozicioni stav. Jedina stvarna opozicija Vučiću su evropski opredeljeni birači. U negativnoj vizuri, oni su mogli da zaključe da je Vučić zloupotrebio posetu odlazeće nemačke kancelarke, čiju je podršku uživao, kako bi izazvao nove incidente primenom logike ratova čiji je bio mali šraf u poslednjoj deceniji prošlog veka. Zatim je isto postupio opstrukcijom briselskih dogovora (o registarskim tablicama, a ne o Nemanji, Novaku i Tesli), prilikom posete predsednice EU.
Ako je Vučić odustao od EU, a jeste, nije jasno zašto opozicija, odustajanjem od EU, svodi političke odnose na one u Republici Srpskoj, gde je opozicija Dodiku njegov komični hologram. Srbija je potrebna Briselu kako bi se pokrenuo domino efekat koji će brisati strane maligne uticaje. I u tom smislu su neophodni novi politički dogovori.
