Нацрт новог Закона о локалној управи и самоуправи у Републици Српској настоји да „на мала врата“ доведе у питање вољу грађана исказану на локалним изборима. То се огледа, прије свега, у олаком увођењу механизма распуштања скупштина општина и градова и преузимања њихових ингеренција од стране привременог органа којег именује Влада Републике Српске.
Занимљиво је да цијењена министарка за управу и локалну самоуправу у Влади Републике Српске за одбрану оваквог приступа, усмјереног на оспоравање права грађана да их представљају они које су директно изабрали, користи баш Мићу Мићића, дугогодишњег градоначелника коме је, претпостављам, досадио већ и народ, а поготово одборници. Ако је судити по рјешењима из новог закона и по реакцији градоначелника Мићића, могло би се закључити да би Влади и вјечним градоначелницима понајвише одговарало да и нема локалних избора, о чему је и било неких назнака, а ако их већ има онда да у "случају потребе" могу манипулисати вољом бирача. Иначе, како бих могао другачије објаснити рјешења која су понуђена нацртом Закона о локалној управи и самоуправи када је ријеч о распуштању скупштина (гдје грађани одлучују индиректно, путем својих директно изабраних представника), с једне стране, и о наставку омаловажавања мјесних заједница (гдје грађани остварују своју мјесну самоуправу), с друге стране. Задржаћу се на ове двије мањкавости, а има их још, као што је непостојање разлика у надлежностима општина и градова, конфузија око скупштинске службе, секретара, итд.
Распуштање скупштина или „поправни“ избори
Распуштање скупштине је мјера која је неопходна како би се избјегле блокаде рада скупштина и функционисања локалних заједница (као што је случај у Кнежеву, Градишци и сл.). Али, нипошто на начин да се суспендује демократија и игнорише Европска повеља о локалној самоуправи, као дио европског политичког и правног наслијеђа, које временом треба да преузмемо у потпуности.
Предложени модел распуштања скупштина локалних заједница и именовања привременог органа од стране Владе представља најгрубље кршење демократије. Осим тога, оставља огроман простор за манипулацију од стране вишег нивоа власти, начелника општина, најбројнијих клубова и других, јер би долазило до низа инсценираних и испровоцираних распуштања легално изабраних представника грађана. Овим се не избјегавају блокаде већ се, напротив, омогућава суспендовање демократије и воље бирача. Демократија јесте несавршена, али како могу они који нису директно изабрани од грађана (чланови Владе) промијенити оне које су грађани директно бирали (одборнике)? Хтјели, не хтјели, чланови Владе, а онда и градоначелници и начелници општина, тако директно иду против права грађана да директно бирају своје представнике у локалној власти. Умјесто такве замке у коју упадају, да иду против одборника које су грађани директно изабрали (дакле и против грађана) било би много практичније, рационалније и потпуно у духу демократије да се уведе статут ванредних избора.
Неусвајање буџета је веома погодан механизам да се распусте скупштине тамо гдје је то „од интереса“, а посебно у посљедњој години мандата. Сматрам да би се злоупотреба тог механизма избјегла додавањем и дефинисањем помјерених рокова за усвајање буџета (до краја првог квартала). Уколико буџет ни тада не би био усвојен, требало би расписати ванредне изборе и за локални парламент и за начелника/градоначелника. Накнаде изабраним лицима требало би укинути у одложеном року усвајања буџета.
У изборној години требало би оставити могућност именовања привременог органа, али од стране Народне Скупштине Републике Српске, дакле од оних које су грађани директно бирали, истина за други ниво власти.
Одборницима не би требало пријетити уколико покрену опозив начелника или градоначелника, јер се тиме оспорава њихов демократски легитимитет и ограничавају средства за увођење промјена у функционисању локалне управе. Ово питање се може квалитетније ријешити дизањем прага са 50%+1 глас на двије трећине одборника. Код формирања двотрећинске већине за опозив, дошло би до ширег партијског усаглашавања, а тиме би био готово извјестан и резултат референдума Дуго година сам радио као начелник одјељења у Градској управи Бањалуке и позната ми је из једног периода та апсолутистичка власт коју је подржавао досадашњи закон. Та фараонска овлаштења очигледно нису довољна, па се траже још већа, а да чудо буде веће пријетили би и одборницима, да би могли бити распуштени уколико се буду распитивали о томе шта главни газда (читај: градоначелник, односно начелник општине) ради. Такође, сјећам се када је скупштинску већину (од 31) чинило 16 одборника, док је за усвајање буџета била потребна двотрећинска већина (21 одборник). Занимљиво да је буџет у том мандату усвајан једногласно и редовно и да су грађани тада били најзадовољнији услугама администрације. Тада је било негдје око 1.5 запослени на 1000 становника, тада се није пријетило одборницима да могу бити распуштени уколико покрену опозив. Најсмјешније ми од свега дјелује прича како су избори скупи и да су то бачене паре, итд. Кажу накнада одборницима не треба јер не раде ништа осим што понекад присуствују скупштини. Они би вољели да одборници не раде ништа. Подсјетићу их да прави представници грађана понајвише раде између скупштинских засједања, а мање је битно присуство на самој сједници.
Грубим моделом распуштања скупштина и именовањем принудних управа, у понуђеном рјешењу минимизира се улога скупштина. Тиме се законска регулатива локалних заједница удаљава од демократских начела. Тиме се власт још више удаљава од грађана, игноришући њихов избор, оспоравајући им право на „поправни“, поновни избор. Тиме се само јачају иначе отуђени центри моћи концентрисани у врху политичких партија.
Јачање или даље игнорисање мјесних заједница
Министар управе и локалне самоуправе Републике Српске Лејла Решић и резидентни представник Развојног програма УН у БиХ /УНДП/ Сезин Синаноглу, потписали су меморандум о разумијевању за пројекат "Јачање улоге мјесних заједница у БиХ". Е, сад мене интересује како то да се у новопредложеном законском рјешењу и даље игнорише и омаловажава статус мјесних заједница. Улогу мјесних заједница требало би додатно оснажити, те је још прецизирати, на основу добрих искустава из наше прошлости, када су мјесне заједнице биле важан облик учешћа грађана у управљању локалним пословима, али и из добрих пракси земаља које теже већем укључивању грађана у јавне послове.
Већ сам предлагао неколико паралелних ствари које треба да се ураде и да се уграде у нови закон, али ћу поновити и овај пут. Ради се о јачању улоге мјесних заједница на сљедеће начине:
- додјелом буџета којим ће МЗ располагати;
- планираним средствима у буџету града/општине која ће МЗ моћи повлачити кандидовањем пројеката путем конкурса;
- стављњем у надлежност МЗ управљање објектима и просторима у власништву локалне заједнице, а који имају јавни карактер (просторије МЗ, борачке организације, пензионери, друштвени домови, НВО и сл);
- преношење дијела надлежности градоначелника/начелника на МЗ.
Овим би се задовољио принцип децентрализације, спуштајући га све до нивоа грађана, јер се према садашњем моделу та децентрализација задржава на нивоу општина и градова. На овај начин општине и градови врше притисак на више нивое власти, а заборављају могућност спуштања одговорности и преношења средстава на ниво испод. Морам да признам да је са овим сагласан и градоначелник Мићић, мада ме то не изненађује, јер је и Бијељима једна од локалних заједница која ће повући дио средстава из поменутог пројекта.
Генерално говорећи, Закон би требало да тежи децентрализацији власти - да се локалним заједницама пренесе дио надлежности и средстава са републичког нивоа, а мјесним заједницама са локалног. У нацрту Закона је доминантан супротан тренд: врши се додатна централизација, а све под окриљем приче о избјегавању блокада рада локалне управе. Овоме очигледно "кумују" Влада РС и "вјечити" градоначелници. Зато их прозивам јавно да одговоре на два питања: Зашто хоће да оспоре грађанима право („поправног“) избора одборника? Зашто ускраћују грађанима могућности за активније учешће у управљању локалним пословима путем мјесних заједница?
