Sa granice Poljske i Belorusije
Izbeglička kriza na granici Poljske i Belorusije pokazuje da je prošla čitava era otkako je Angela Merkel 2015. odlučila da otvori granice. Danas čak i predsednik Evropskog saveta zagovara zidove na granicama.
O izbegličkoj politici se poslednji put u EU raspravljalo na jesenjem samitu u oktobru. I opet su se šefovi država i vlada rastali bez dogovora. Staroj tački sporenja – kako pravedno raspodeliti izbeglice koje pristižu u južne članice poput Grčke i Italije – dodata je i nova: da li sagraditi zidove i ograde?
To bi bio dovršetak izgradnje tvrđave Evrope, za koju se tvrdi da živi neke drukčije vrednosti. Ali, kao da politički duh vremena već odavno ide u pravcu izolacije.
Žice su odavno u modi
U oktobru je dvanaest zemalja dalo predlog da se evropskim novcima grade granični zidovi i žice, među njima sve zemlje Višegradske grupe i baltičke zemlje, zatim Bugarska, Austrija, Danska, Grčka i Kipar. Podršku je, ali bez potpisa, izrazila i Slovenija.
Kako je rekao novi austrijski kancelar Aleksander Šalenberg, protekli meseci su pokazali da „migracioni pritisak“ ne popušta.
Prema navodima granične agencije Fronteks, ove godine je na tlo EU kročilo 135.000 izbeglica, što je dvostruko više nego cele prošle godine, obeležene pandemijom i zatvaranjem granica. No ta brojka je daleko od vrhunca talasa 2015. kada je preko milion ljudi ušlo u EU.
Šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen zato se nedavno usprotivila predlogu: „U Evropskoj komisiji i Evropskom parlamentu dugo postoji stav da ne treba da finansiramo žičane ograde i zidove.“
Ali sada, tokom puta u Varšavu gde je Poljskoj obećao solidarnost EU zbog dešavanja na granici sa Belorusijom, predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel bez oklevanja je rekao suprotno. „Vodi se debata o tome da li fizičke barijere treba da finansira EU“, počeo je on, „tu bi valjalo pokazati sposobnost EU da dokaže solidarnost članicama koje su na prvoj liniji i štite svoje državne granice koje su istovremeno spoljne granice EU.“
Nejasno je da li je Mišelov izlet dogovoren sa uticajnijim članicama EU, ali on barem može računati na sigurnu podršku dvanaest potpisnica pisma iz oktobra. Na nacionalnom nivou je ionako izgradnja zidina u punom jeku. Sa tim je počela Mađarska kada je 2015. postavilo dvoredu žicu na granici sa Srbijom i tako preusmerila tok Balkanske rute ka Hrvatskoj.
Usledile su Grčka, Bugarska i Slovenija. Sada širom EU ima oko hiljadu kilometara graničnih žica.
Nasilno potiskivanje došljaka
U Sredozemnom moru se godinama dešavaju takozvani pušbekovi – nasilno vraćanje došljaka preko granica, zabranjeno međunarodnim konvencijama. Tamo brodovi EU potiskuju izbegličke brodice nazad u libijske vode, gde ih kupi tamošnja obalska straža. Italija zvanično sarađuje sa Libijom, obučava njene graničare i daje opremu, iako iz libijskih logora za izbeglice neprestano stižu izveštaji u mučenju i pljačkanju ljudi.
Izveštaja o pušbekovima ima u Grčkoj, Hrvatskoj i Bugarskoj. U jednom slučaju je i srpski Ustavni sud potvrdio pušbek iz Srbije, o čemu je DW ekskluzivno pisao. To je redak slučaj u Evropi da jedan Ustavni sud u toj stvari presudi protiv sopstvene države.
„Trenutne prakse pojedinih država su zabrinjavajuće. Zidovi i žica, nasilni pušbekovi, pri kojima se migranti i tuku, svlače i bacaju u reke ili se u moru šalju u smrt“, nabrojao je nedavno komesar UN za izbeglice Filipo Grandi pred poslanicima Evropskog parlamenta. „Tu je i pokušaj da se izbegnu obaveze tako što se nekim drugim državama plaća da preuzmu odgovornost.“
Nevladina organizacija „Border Violence Monitoring Network“ računa da je samo Grčka od početka prošle do leta ove godine potisla oko šest hiljada izbeglica na kopnu i moru. Danski izbeglički komitet od početka pandemije broji preko 18.000 takvih slučajeva u Hrvatskoj, a UNHCR u tom periodu navodi oko 15.000 slučajeva u Libiji.
Karte koje su migranti dobijali u Srbiji (izvor nepoznat), kada je Mađarska sagradila ogradu
„Hladno oko srca“
Tokom debate u Evropskom parlamentu je holandski konzervativni poslanik Jeroen Leners branio zatvaranje Evrope. „Vidite da mnogi koji sada žele u Evropu nisu izbeglice i da oni kojima ne treba međunarodna zaštita zloupotrebljavaju postupak azila nauštrb ljudi koji su stvarno u nevolji“, rekao je Leners. „Vidite kriminalne bande koje su pretvorile migraciju u posao težak milijarde, i diktatore koji koriste migraciju za hibridni rat protiv EU.“
Prvi deo izjave je verovatno aluzija na statistike koje su jedno vreme pokazivale ogroman priliv došljaka iz Maroka, Alžira i Tunisa, koji skoro nikad ne dobijaju azil u EU. No podaci pokazuju da su prošle godine glavne zemlje porekla ubedljivo bile Sirija i Avganistan, te da slede Venecuela i Kolumbija čiji građani mahom dolaze u Španiju. Zatim su tu izbeglice iz Irana, Pakistana i Turske.
Ali, poslednje godine su pokazale da se raspoloženje promenilo i u zemljama poput Danske, koja je dugo važila za liberalno pribežište u okviru EU. Uprkos protestu međunarodnih organizacija, vlada u Kopenhagenu želi da vraća sirijske izbeglice u domovinu, uz obrazloženje da su delovi zemlje, poput glavnog grada Damaska, sada sigurni.
Liberalna holandska evroposlanica Sofi in 't Feld podseća na ono što je pre sedam decenija potpisano u Ženevskoj konvenciji o izbeglicama, dok su milioni Evropljana sami bili u zbegovima. „Danas smo mi srećom najsigurniji, najbogatiji i najslobodniji kontinent sveta. Zaboravili smo 1951. godinu i, umesto da pomognemo izbeglicama, pretvaramo Evropu u ograđenu zajednicu“, rekla je ona.
„Hladno mi je oko srca kad čujem predsednika Evropskog saveta da kaže kako EU svakako može da plati gradnju zidova na granicama“, dodale je Feld.
Pričekaće se malo na stav iduće nemačke vlade o ovoj temi, ali inače se širom EU teško može naći neka vlast koja ima volje da se bavi izbeglicama.
Luksemburški premijer Ksavijer Bartel je tokom samita u oktobru bio jedan od retkih koji je govorio drukčije. „Razne evropske zemlje ne tretiraju ove ljude kako treba“, rekao je, „uređena migracija mora ostati moguća. Moramo da nađemo pravi balans.“
Autor Barbara Vezel (Brisel)
