Srbija i dalje vodi imperijalnu politiku
Naravno, Srbija treba da se izgrađuje kao slobodno i otvoreno društvo. U takvom društvu vlast je odgovorna, građani aktivni, prava i slobode zaštićene, granice otvorene, tržište lišeno barijera, pa svako ko želi može zainteresovanoj publici predstaviti svoje proizvode, svoju kulturu, potencijale i resurse. Ovo važi kako za ulične svirače iz Perua, tako i za bosanskohercegovački entitet čiji su inicijali identični sa srbijanskim.
Ne znam da li se Dani Srpske organizuju u Hrvatskoj, Sloveniji, Crnoj Gori, Makedoniji… Ako je, doista, reč o predstavljanju RS, o upoznavanju sa potencijalima i želji za saradnjom ovog dela Bosne i Hercegovine sa drugima, što su sve i nominalni ciljevi manifestacije Dani Srpske u Srbiji – onda nema ni jednog razloga da se slične manifestacije ne organizuju i u republikama bivše Jugoslavije. Ukoliko se, pak, Dani Srpske organizuju samo u Srbiji, to onda znači da se na privrednu saradnju, kulturnu razmenu i mazohističko pentranje po planinama mora gledati kao na manje važne, sekundarne stvari. Manje važne u odnosu na želje, snove i fantazije Milorada Dodika; sekundarne, u odnosu na simboličku ekonomiju srpskog iredentizma u BiH.
Da se razumemo – niko kome je stalo do mira, privrednog uspona, pristojne građanske egzistencije, punog frižidera nove veš mašine ili sunca tuđeg neba, nema ništa protiv toga da preduzetnici iz RS i RS sarađuju i sklapaju razne poslovne aranžmane. Problem, međutim, nastaje onog trenutka kada se privredna, kulturna, naučna ili sportska saradnja koristi za plasiranje ideja koje sa pomenutim kooperacijama nemaju ama baš nikakve veze.
Ja ne želim da se odreknem svog sna, izjavio je Milorad Dodik na svečanom otvaranju Dana Srpske, sna u kojem su RS i RS u državnom i političkom smislu jedno. Jedan narod. Jedno pismo. Jedan jezik. Jedna vera. Jedna crkva. Jedan patrijarh. Jedna duša. Jedno srce. Jedna himna. Jedna zastava. Jedni inicijali. Jedan vođa. Jedna država. Ima li ičeg normalnijeg i prirodnijeg od toga? Od pada u snažan bratski zagrljaj? Od istoetničkog sjedinjenja? Od zajedničkog života u jednom plemenskom šatoru? Pod jednim zakonom. Jednom blagajnom. Jednim kazanom.
Ima, naravno, a to je da RS i RS nastave da funkcionišu i dalje kao dva potpuno različita politička entiteta, da odustanu od snova, okrenu se realnosti, posvete rešavanju problema koji otežavaju život građanima i okanu se politike koja uznemirava ceo region.
Interesantno je da niko, od na skupu prisutne srbijanske političke kreme i pavlake, nije reagovao na Dodikovu provokaciju. To odsustvo reakcije dovodi u sumnju privrženost Srbije Dejtonskom sporazumu, očuvanju teritorijalne celovitosti BiH i stabilnosti regiona. To, dalje, znači da Srbija nije u stanju da načini radikalni otklon od imperijalne politike koja je, težeći državnom ujedinjenju svih Srba i preraspodeli teritorija, gurnula region u nepotreban, krvav i besmisleni rat.
Preduzetnicima nisu, po mom sudu, potrebne manifestacije tipa Dani Srpske u Srbiji, pa treba porazmisliti o njenom ukidanju. Preduzetnicima su potrebni povoljni, stabilni i predvidljivi uslovi za biznis i poslovnu, prekograničnu saradnju, što manja državna intervencija i nikakav plasman neekonomskih ideja, odnosno stavljanje preduzetništva u njihovu funkciju. Takve su manifestacije potrebne političarima, koji realizaciju svojih snova finansiraju tuđim, a ne svojim novcem. Ne samo novcem, nego i životima.
(Autonomija)
