Neki tvrde da se superdelegati nikada ne bi usudili da glasaju protiv volje građana. Oni ističu da superdelegati nikada nisu podržali kandidata koji nije dobio glasove obaveznih delegata, kao 2008. godine, kada su masovno prešli na Obaminu stranu posle niza njegovih pobeda na unutarstranačkim izborima. Reformatori odgovaraju: zašto onda uopšte imamo superdelegate?
Konvencija Demokratske partije 1964, foto: Biblioteka Kongresa
Kampanju Berniea Sandersa za predsedničku nominaciju Demokratske partije od početka ima jednu otežavajuću okolnost. Ne mislim na njegove poodmakle godine, mada bi sa svoje 74 godine on bio najstariji predsednik u američkoj istoriji. Ne mislim ni na to da je deklarisani socijalista, mada je pre 8 godina to bila etiketa pod kojom je Barack Obama predstavljan kao pretnja američkom načinu života. Ne, u pitanju su takozvani superdelegati – 712 visokih zvaničnika Demokratske partije koji imaju pravo da na završnoj partijskoj konvenciji u julu glasaju kako žele, mimo volje birača.
Mediji su u svoje procene o tome ko će pobediti od početka uključivali već poznate glasove superdelagata, pa je od početka kampanje u Demokratskoj partiji u javnosti stvoren utisak da je predsednička nominacija Hillary Clinton neizbežna. Naime, 73 odsto superdelegata – 520 od njih 712 – obećali su svoju podršku bivšoj državnoj sekretarki, pri čemu imaju parvo da promene mišljenje do partijske konvencije u julu.
Do 20. februara, posle unutarstranačkih ili primarnih izbora u prve tri države, kampanja Hillary Clinton je već dobila auru nepobedivosti, pa su se neki glasači zapitali da li njihovi glasovi išta znače. Mada je Sanders pobedom u nizu država smanjio njeno vođstvo, superdelegati tih država i dalje su uporno ostajali uz nju. Iako je u Nju Hempširu on ostvario trijumfalnu pobedu, superdelegati su svojim glasovima obezbedili izjednačene rezultate.
Pristalice oba štaba su se uznemirili i pokrenute su razne inicijative za ukidanje sistema superdelegata. Čak i menadžer kampanje republikanca Mitta Romneya iz 2012. Matt Rhoades smatra da je ovaj sistem „nepošten“. Otporu prema superdelegatima je doprineo i tvrd stav visokih funkcionera Demokratske partije. Kada je jedan Sandersov pristalica kritikovao superdelegata Howarda Deana zato što je ostao uz Hillary Clinton uprkos Sandersovoj ubedljivoj pobedi u Vermontu, Dean je odgovorio na Twitteru: „Superdelegati ne predstavljaju građane... učiniću ono što smatram dobrim za našu zemlju.“
Stvar se zakomplikovala i jednom izjavom Sandersovog izbornog tima: ako nijedan kandidat ne pređe prag od ukupno 2.383 delegatska glasa koji obezbeđuju pobedu (što se desilo 8. juna kada je Hilari Klinton jednostrano proglasila pobedu), Sanders bi pokušao da osvoji nominaciju ubeđivanjem superdelegata da on ima veće šanse za pobedu na opštim izborima. Kritičari ovu strategiju smatraju dvoličnom, jer je Sanders tokom svoje karijere oštro kritikovao sistem superdelegata.
Nedemokratski proces izbora u Demokratskoj partiji nameće pitanje zašto je ovaj sistem uopšte uveden. To nas vraća u 1982. kada je Huntova komisija uvela superdelegate. Zapisnici o radu Huntove komisije do sada nisu objavljivani, pa je In These Times posetio Nacionalni arhiv u Vašingtonu da prouči transkripte rasprave koja je trajala 7 meseci. Iz ovih materijala se pomalja slika partije koja želi da pobedi i koja veruje da taj cilj može da ostvari samo ako najviši funkcioneri partije imaju kontrolu nad procesom nominacije. Tenzije koje je taj pomak izazvao izbile su na površinu tek zahvaljujući kampanji Berniea Sandersa.
Priča o dve komisije
Huntova komisija je nastala pre svega kao posledica nezadovoljstva McGovern-Fraserovom komisijom, koju je 10 godina pre Huntove (1969-1970) osnovao Demokratski nacionalni odbor (DNC) i koja je takođe imala zadatak da uspostavi kontrolu nad procesom nominacije.
Pre 1970. taj proces nije bio demokratski. Unutarpartijski izbori, uvedeni na prelazu 19. u 20. vek, bili su malobrojni i neobavezujući. Samo su članovi partije imali apsolutno pravo da biraju kandidata na konvenciji partije. Na Demokratskoj konvenciji 1968. kandidat koji je podržavao rat u Vijetnamu Hubert Humphrey pobedio je senatora Eugenea McCarthya koji se protivio ratu, tako što se dodvoravao visokim funkcionerima stranke. Humphrey se nije nadmetao ni na jednim unutarstranačkim izborima – dok je McCarthy dobio izbore u više država nego ijedan drugi kandidat.
Humphreyeva pobeda naljutila je McCarthyeve pristalice i produbila podelu na pobornike i protivnike vijetnamskog rata. Na konvenciji partije je došlo do pesničenja dok je napolju policija nasrtala na demonstrante palicama i suzavcem. To je podstaklo formiranje McGovern-Fraserove komisije, koja je promenila proceduru partijske nominacije. Ocenivši da se učešće glasača na izborima 1968. ispostavilo kao „suvišno“, Komisija je 1970. uvela pravila koja su pomerila ravnotežu moći s vođstva stranke na bazu naloživši da se delegati biraju na forumima koji su otvoreni za sve članove stranke. Ta pravila dovešće do umnožavanja unutarstranačkih izbora, čiji se broj više nego udvosručio: sa 17 u 1968. na 35 u 1980. godini. Dok je 1968. u procesu nominacije učestvovalo samo 13 odsto Amerikanaca, 1980. je bilo 32 miliona učesnika. Ogromna uloga Demokratskog nacionalnog odbora (DNC) svedena je na simboličnu.
Onda je stranka tri puta za redom pretrpela težak poraz na izborima. Najpre do tada neviđeni poraz 1972, kada je liberalnog senatora i protivnika rata Georgea McGoverna u 49 država pobedio Richard Nixon. Zatim 1980, kada je aktuelnog predsednika Jimmya Cartera pobedio Ronald Reagan, za koga je glasalo ubedljivih 10 odsto više birača.
Stranačko rukovodstvo je zaključilo da je desetogodišnji eksperiment demokratizacije bio promašaj. „Vesti za demokrate nisu dobre“, stajalo je u izveštaju koji je naručio DNC 1981. Ne samo što je stranka izgubila na izborima već se i njeno članstvo ubrzano osipalo. Prema istraživanju Univerziteta Mičigena, koje je navedeno u izveštaju, u maju 1980. 41 odsto birača nazivalo je sebe demokratima, a godinu dana kasnije taj procent je opao na 31, dok su oni koji su se izjašnjavali kao Nezavisni skočili za 8 odsto, na 42 procenta. Još više je uznemiravala činjenica da je postotak pristalica republikanaca porastao sa 23 na 27. Demokrati su se uplašili da je simbol njihove partije, magarac, na putu istrebljenja.
Bilo je mnogo razloga za ovaj pad – apatija birača, razočarenje politikom, porast kampanja usmerenih na kandidate – ali DNC je reagovao u sferi koja mu je bila dostupna i usledila je reforma McGovern-Fraserove komisije. „Približivši proces građanima, Demokratska stranka je izgubila vođstvo, kolektivnu viziju i veze sa svojom prošlošću“, stajalo je u izveštaju sa 43. i 44. sednice Demokratskih oblasnih veća u maju 1981. Tada na scenu stupa Huntova komisija, čiji je cilj bila pobeda na izborima. Charles Manatt, predsedavajući DNC-a, rekao je članovima Komisije na prvom zasedanju: „Poboljšavanje procesa nominacije treba da nam donese pobedu 1984 – to je razlog vašeg postojanja.“
Iza zatvorenih vrata
Od avgusta 1981. do februara 1982. Komisija od 70 članova se sastajala u čuvenim hotelima po Vašingtonu, od Capitol Hiltona do Mayflowera (sastajališta bogatih i moćnih toga vremena, gde je napisan prvi inauguracioni govor Franklina Roosvelta, sa slavnom rečenicom: „Jedino čega treba da se bojimo je sam strah“). Komisija sastavljena od sindikalnih vođa, visokih partijskih funkcionera, senatora, guvernera i gradonačelnika konačno se saglasila oko suštinskih pojedinosti reforme. Na završnom sastanku, gradonačelnik Mineapolisa Don Fraser se našalio i rekao da je sada sigurno da pobednik na unutarstranačkim izborima neće biti nominovan. U zapisniku stoji da je to izazvalo „opšti smeh“.
Izgleda da se članovima Komisije nije dopala upravo demokratičnost procesa unutarstranačkih izbora. Smatrali su da partijskoj eliti – izabranim funkcionerima i uglednim članovima partije – treba dati značajniju ulogu u izboru kandidata ili, kao što je rekla Xandra Kayden, članica Centra za demokratsku politiku (sada Centra za nacionalnu politiku), moć da povrate „kontrolu nad nominacijom“. To je bilo pravdano i tvrdnjom da elita ima bolju moć rasuđivanja. „Oni u rad partije unose izvesnu lucidnost, poseban senzibilitet“, objašnjavao je senator Konektikata Dick Schneller.
Ova izjava je verovatno bila prikriveni komentar na ponašanje predsednika Jimmya Cartera. Ovaj bivši guverner Džordžije osvojio je predsedničku nominaciju u Demokratskoj partiji kao autsajder. U svom pobedničkom govoru više puta se pohvalio: „Nikada nisam radio u Vašingtonu. Nisam ni senator ni kongresmen. Nikada nisam sreo lidere naše partije“. Kao američki predsednik, Carter je na visoke položaje postavljao partiji nepoznate ljude iz Džordžije, radije nego njene ugledne članove. Zategnutost u odnosima sa partijom pojačana je njegovim odbijanjem kompromisa u vezi sa trošenjem državnog novca za lokalne projekte, što je kongresmenima omogućavalo veću podršku u svojim oblastima.
„[Carterova] nominacija bi u najmanju ruku bila nemoguća po starim pravilima“, rekao je Austin Ranney, ekspert za izbore koji je radio u Humphreyevoj kampanji 1968. i u McGovern-Fraserovoj komisiji. Mada je njegovo ime pominjano ređe nego Carterovo, reforme su bile reakcija i na katastrofalnu kampanju George McGoverna 1972. On je osvojio nominaciju zahvaljujući reformama kojima je sam doprineo 1970. godine i koje su dale znatno veći značaj bazi. „Huntova komisija ne želi sistem koji će pomagati nekom McGovernu ili Carteru“, rekao je Rick Stearns, član Savetodavnog veća komisije, objašnjavajući medijima razloge za uvođenje superdelegata.
Pored toga, strahovalo se da reforme iz 1970. odmažu kandidatima centra. „Liberalni reformatori shvatili su da pravila koja su olakšala nominaciju jednom liberalnom pobunjeniku kakav je bio George McGovern – uspešno može da iskoristi i južnjački konzervativni pobunjenik kakav je, po njima, bio Carter“, napisao je tada Lanny Davis, član Komisije i odbornik Merilenda.
Pojavio se i strah da bi partijski izbori sa slabijom izlaznošću od opštih mogli dati prekomernu moć „frakcijama“ nastalim na fokusu na pojedinačna pitanja. To je bila (i ostala) standardna pritužba: da cela Demokratska partija pada pod uticaj grupa fokusiranih na jednu temu, od kontrole vatrenog oružja i ekologije do feminizma i građanskih prava. „Zahvaljujući nama, odluke sa partijske konvencije će bolje predstavljati većinu u našoj partiji“, rekao je tada predsednik Komisije i guverner Severne Karoline James Hunt. „U poslednjih nekoliko godina članstvo se osipalo. Sada će se većina članova Demokratske partije osećati bolje.“
Reč „većina“ se možda odnosila na glasače iz radničke klase koji su masovno napuštali stranku. U izveštaju DNC-a iz 1981. pominju se značajne razlike između glasača na unutarpartijskim i opštim izborma. Prvi su uglavnom bili bolje obrazovani i pripadali su srednjoj klasi. Mada će gubitak podrške radničke klase decenijama opsedati stranku, članovima Komisije je bilo logično da nezadovoljstvo radnika ublaže ponovnim uvođenjem kontrole odozgo. Prevladalo je uverenje da će superdelegati vernije predstavljati volju građana od njih samih.
„Superdelegati će na konvenciji iznositi stavove svojih baza“, rekla je predstavnica Njujorka Geraldine Ferraro, koja će tri godine kasnije, kada se za predsednika bude kandidovao Walter Mondale, biti prva kandidatkinja za potpredsednicu na glavnoj stranačkoj listi. „Građane niko ne može bolje da predstavi od članova Kongresa.“
Pobuna u redovima
Mnogi nisu bili zadovoljni ovim promenama. Neki članovi Komisije pitali su se da li se fokusiranjem na reformu pravila zanemaruju širi uzroci nevolja Demokratske partije. I zaista, krajem 60-ih i tokom 70-ih godina prošlog veka oživeo je konzervativizam, što je pomoglo Richardu Nixonu i kasnije Ronaldu Reaganu da ubedljivo pobede svoje protivkandidate. Mreža učesnika kampanje iz baze, intelektualaca, medija, ekspertskih organizacija i grupa za lobiranje stvorila je Novu desnicu i doprinela usponu konzervativaca tokom četiri decenije.
Neki članovi Komisije su predvideli zamke uvođenja sistema superdelegata. Demokratska odbornica države Njujork Barbara Fife istakla je da će superdelegati uglavnom biti beli muškarci, što će potkopati posvećenost demokrata jednakom predstavljanju. To se obistinilo: 2008. pola superdelegata su bili beli muškarci.
Predstavnica Oklahome Cleta Deatherage je strahovala – pokazalo se s razlogom – da bi stvaranje različitih „kasti“ delegata moglo uneti neslogu u partiju i pitala se šta će se dogoditi ako superdelegati „krenu u pravcu suprotnom od onog koji su izabrali građani“.
Lako je iskarikirati Huntovu komisiju kao kliku partijskih šefova koji kuju zaveru u nekoj zadimljenoj sobi. Ali zapisnici pokazuju da su njeni članovi iskreno želeli da učine nešto dobro. Sve vreme su isticali značaj jednake predstavljenosti žena i manjina u partiji. Verovali su da će sistem superdelegata i smanjivanje značaja unutarstranačkh izbora biti bolji za partiju, njene glasače i zemlju. Kao što je istaknuto u konačnom izveštaju Komisije, unutarstranački izbori su stvorili duži i skuplji proces nominacije i podstakli podele u stranci, a prerano „opterećivanje“ država izbornim procesom dovodilo je do prevremenih i nezrelih odluka.
Ipak, Komisija je počivala na sumnjivim pretpostavkama, o čemu najbolje svedoči način na koji je njen savetnik Rick Stearns 1982. branio uvođenje superdelegata: „To je kao Reaganova ekonomska politika. Ako prihvatite premise, sve je u najboljem redu“. U ovom slučaju, premisa je bila da politiku treba prepustiti onima na vrhu, najbolje plasiranima.
Huntova komisija je na kraju donela novi skup pravila kojima je prekinut proces demokratizacije partije, a najvažnije je bilo uvođenje superdelegata. Oni čine oko 14 odsto delegata na nacionalnoj konvenciji partije i obuhvataju dve trećine demokratskih članova Kongresa, kao i državne i lokalne funkcionere partije, i njene predsednike i potpredsednike na nivou država.
Drugo je pitanje da li su uvođenjem superdelegata iznevereni ideali Demokratske partije. Dok se Komisija prisećala starih dobrih vremena “Velike partije“ i vajkala zbog partijske nesloge, bivši guverner Kalifornije Ronald Reagan je postao republikanski kandidat za predsednika zahvaljujući podršci republikanskog establišmenta koji ga nije podnosio. Pravila Huntove komisije smanjila su verovatnoću da demokrati izaberu progresivnog protivnika dostojnog Reagana, koji je daleko od centra i koji možda nije po volji stranačkog establišmenta, ali koji je u stanju da donese pobedu svojoj partiji.
Nova pravila su stavljena na probu tokom predsedničkih izbora 1984, kada je Mondale, za koga su glasali superdelegati, doživeo najteži poraz u istoriji Demokratske stranke. Ako je najvažnije merilo Komisije bila pobeda, strategija superdelegata se pokazala poražavajuće lošom.
Kriptonit za superdelegate
U novije vreme, na levom krilu partije raste raspoloženje za promenu sistema nominacije, pa i za ukidanja superdelegata – što je deo šire „bitke za dušu Demokratske partije“ koja je otpočela u Sandersovoj kampanji i oko nje. „Stav prema superdelegatima je lakmus papir koji pokazuje da li smatrate da Demokratska partija treba da bude demokratska“, kaže Ben Wikler, direktor vašingtonskog ogranka organizacije MoveOn. Peticije te organizacije u 48 država kojima se traži da superdelegati podrže pobednike primarnih izbora i kokusa prikupile su 380.000 potpisa i pridobile izvestan broj superdelegata. Jedan od njih je senator Vermonta Patrick Leahy, koji je odustao od svoje privrženosti Hillary Clinton i obećao da će glasati za kandidata koji osvoji većinu glasova obaveznih delegata. Superdelegat i predstavnik Floride Alan Grayson održao je onlajn izbore da bi odlučio za koga će glasati. Javilo se gotovo 400.000 ljudi i Sanders je pobedio sa rezultatom 84-16.
Četvrtog aprila jedan Sandersov pristalica napravio je listu „najomraženijih superdelegata“ (kasnije preimenovanu u „listu superdelegata“), koja sadrži informacije koje omogućuju glasačima da stupe u kontakt sa superdelegatima i ubede ih da promene svoj glas. Neki idu korak dalje i zahtevaju ukidanje superdelegata. To je glavni zahtev Marša na DNC (Demokratski nacionalni odbor), protesta koji je organizovala Koalicija jednakosti za Bernia Sandersa, sa bazom u Filadelfiji.
Sandersov tabor – u kome su i Grayson, savetnik kampanje Larry Cohen i predstavnik Arizone Raúl Grijalva – i grupe kao što je MoveOn raspravljaju i o vršenju pritiska za uklanjanje superdelegata sa konvencije. I Grayson i Cohen ističu da su superdelegati jedini nedemokratski element američkog stranačkog sistema. Republikanski ekvivalent – 168 članova stranke kojima je garantovan glas na konvenciji – mora da glasa u skladu sa odlukom svoje države i čini samo 7 odsto ukupnog broja delegata naspram 15 odsto superdelegata na Demokratskoj nacionalnoj konvenciji.
Nova strategija Sandersove kampanje koja ima za cilj pridobijanje superdelegata može da ugrozi ubedljivost zahteva za ukidanje superdelegata u julu. Posle Sandersovog poraza u Njujorku 19. aprila, menadžer kampanje Jeff Weaver potvrdio je da će kampanja pokušati da osvoji nominaciju obraćanjem superdelegatima. „Na ovim izborima superdelegati će biti presudni“, rekao je za MSNBC. Kada smo mu postavili pitanje o tome, Cohen je odgovorio da „strategija kampanje evoluira“.
Neki tvrde da se superdelegati nikada ne bi usudili da glasaju protiv volje građana. Oni ističu da superdelegati nikada nisu podržali kandidata koji nije dobio glasove obaveznih delegata, kao 2008. godine, kada su masovno prešli na Obaminu stranu posle niza njegovih pobeda na unutarstranačkim izborima. Reformatori odgovaraju: zašto onda uopšte imamo superdelegate?
Cohen pominje i „lažno zahuktavanje“ koje stvaraju superdelegati preranim iskazivanjem podrške jednom kandidatu; paradoksalno, Huntova komisija je stvorila superdelegate upravo zato da bi rešila ovaj problem. R.T. Rybak, bivši predsednik DNC-a i superdelegat kaže da nema ničeg zakulisnog u ranoj podršci superkandidata za Hillary Clinton. „To uglavnom odražava stav izabranih funkcionera u izbornim jedinicama koji su pretežno opredeljeni za nju“, kaže on.
Naravno, istina je ipak nešto složenija. Hillary Clinton je bila središnja figura DNC-a i dve decenije je prikupljala novac za ovaj najvažniji organ partije, a i sada prikuplja novac za partiju preko svog komiteta Fond za pobedu Hillary Clinton.
Rybak ukazuje na probleme sa kojima se sada suočavaju „Velika stara Demokratska partija“ i Trump kao na dokaz potrebe za superdelegatima. „Ponekad glasanje na primarnim izborima nije sasvim reprezentativno za celinu glasačkog tela“, kaže on.
Šta god da se dogodi, jasno je da je vizija Huntove komisije izgubila blagonaklonost današnje partijske baze. Ali bitka koja se sada vodi nije nova. Još od sedamdesetih godina aktivisti partije se bore protiv skretanja partije udesno i njenog udaljavanja od baze. „Čim su se demokrati udaljili od populizma, republikanci su ga prigrlili“, kaže Thomas Frank, autor knjige Čujte, liberali: ili šta se dogodilo sa partijom građana? Na pitanje da li je Republikanska partija stekla prednost nad Demokratskom zahvaljujući brizi o bazi, Frank kaže: „To je veliko pitanje našeg vremena“.
Bilo da je Huntova komisija demokratima nanela izbornu štetu ili ne, jasno je da je usmerenost stranke na pobedu suzila njeno vidno polje. Rasprave Komisije bile su začinjene optimističkim izjavama da bi stranka izvesno pobedila kada bi uspela da oživi entuzijazam izabranih funkcionera dajući im jaču podršku. Ali nije se raspravljalo o tome da nešto slično treba učiniti i za bazu. Za pobornike reforme, pitanje superdelegata (kao i mnoga druga pitanja u Demokratskoj stranci) svodi se na pitanje demokratije. „Ili imamo populistički zasnovanu Demokratsku partiju ili imamo partiju elite“, kaže Cohen. „Ne možemo imati i jedno i drugo.“
Ubrzo posle objavljivanja ovog članka, Demokratska stranka Mejna je ukinula superdelegate. Ova odluka stupa na snagu 2020.
Branko Marcetic, In These Times, 16.05.2016.
Prevela Slavica Miletić
