Široj javnosti nije poznato – nije, uostalom, informacija od javnog značaja – da Zoran Đinđić uopšte nije „voleo“ potonjeg predsednika DS-a i glavnog moderatora njene buduće propasti, JexS-a Tadića. Zašto ga nije „voleo“ – ne znam, a nije ni bitno za temu naše današnje kolumne.
Gornje „voleo“ sam uturio među znakove navoda da bih skrenuo pažnju na činjenicu pometenu pod tepih, da je Zoran Đinđić bio prvi (i verovatno poslednji) političar u Srbiji koji je emocije strogo razdvajao od politike. Zahvaljujući tom razdvajanju, JexS je uprkos nevoljenosti dogurao do položaja potpredsednika DS-a. Kako? Lako. Dobio na unutarstranačkim izborima dovoljan broj glasova i postao potpredsednik.
Nije JexS bio jedini koga Đinđić nije „voleo“, a bilo je i onih koji nisu „voleli“ Đinđića, koji su, štaviše, kovali zavere protiv njega, ali koji su uprkos tome – ukoliko bi dobili potreban broj glasova – obnašali visoke demokratskostranačke funkcije.
U tom bezuslovnom poštovanju izbornih procedura i odbacivanju burazerskih simpatija i antipatija, krila se snaga Demokratske stranke, koja bi – da Đinđić požive – sasvim sigurno izvukla Srbiju iz orijentalnog, palanačkog gliba u kome se već godinama (zasluženo) davi.
Politička, naime, partija nije skup pajtaša iz kraja, omiljenih učenika, slušača iste muzike, ljubitelja istih filmova (cinik bi dodao – i žena) nego apstraktni organizam ujedinjen isključivo političkim principima i ciljevima. Ničim drugim.
Za razliku od Đinđića, JexS je kad se zapredsedničio „radio“ na emocije, iako su oni koji su ga, što reko naš narod „gurali“, radili iz sebičnih – čemu okolišti – lopovskih pobuda.
Delimičnu (polufantastičnu) priču o tome kako je JexS – bez zle namere – postao (prividno) svemoćna marioneta čaršijskih gedžovana, Karavlaha, Cincara, Šopova i Lopova, moći ćete pročitati u knjizi koju onomad najavih. Treba za tu priču mnogo karaktera. I jak stomak.
Za razliku od emocija koje su promenljive i prevrtljive – da ne kažem baš da su dim ženskog polnog organa, iako (pre)često jesu – politički principi su nepromenljivi i trajni. To ću vam „ilustrovati“ na primeru iz JexS-ovog bogatog životnog iskustva.
Drugarska, recimo, emocionalna veza između JexS-a i krleta22 bila je toliko topla, bliska i čvrsta, da ih je obično maliciozno obavešteni Brkić javno sumnjičio za prakticiranje sodomitske strasti. I – šta?
Srmopizdi se JexS sa vlasti, puče tikva, emocije okrenuše ćurak naopako, pa sada bivši nerazdvojni drugari svaki iz svog kaveza reže jedan na drugog, da se, daleko bilo, negde sretnu „upremase“ oči bi povadili.
Što im se ne bi dogodilo da su osim emocijama bili povezani političkim principima. Budući da je JexS samo snatrio da te principe ima, a da krle22 blagog pojma nije imao (niti ima) šta su politički principi, stvar je završila onako kako završila, a tek če završiti. Toliko o politici emocija. Sutra ćemo se pozabaviti politikom interesa.
