Sociolog Dejvid Or postavlja pitanje: „Kakav je značaj vode?“ Odgovor stiže od mašinerije razvijenog sveta: voda je postala strateško dobro, podeljeno uglavnom između državnog i privatnog vlasništva.
Ali Or i sam odgovara na svoje pitanje: „Isto tako možemo sebi postaviti pitanje zašto su ljudi značajni. Odgovor leži u našem odnosu prema vodi, majci života.“ Takva konjunkcija može nam čudno zazvučati, ali za indijansko pleme Hopi iz sušne severoistočne Arizone, voda je definišuća esencija njihove kulture. Oni žive u toj sirovoj, suvoj zemlji od 800. godine, ali postoje mnogo stariji dokazi o bavljenju poljoprivredom na tom tlu. Hopi nikad nisu uzimali zdravo za gotovo vodu koju uglavnom crpe iz izvora što se napajaju iz ogromne izdani. Oni znaju da izvori zavise od retkih padavina i prolećnog kopnjenja snega. Da bi iz neba izmolili kišu, oni imaju svoje rituale, među njima i ples kojim prizivaju kišu, „zazivaju i slave vodu, silu koja daje život“.
Retke vode iz prirode Hopi koriste za navodnjavanje terasastih njiva na kojima gaje ljute papričice, pasulj, kukuruz, luk, rotkvice i voćke. Ali ne mole se oni samo za dovoljno vode za navodnjavanje i piće, jer znaju da od vode zavisi sve što je u njihovoj okolini, ceo njihov svet. „Mi se molimo da padne kiša, pa da imaju šta da piju i sve životinje, ptice, bube i druga živa bića.“ Tako kaže jedan Indijanac iz tog plemena. Za njih su svi izvori (paahu) sveta mesta, svetilišta Palokvangua, Pernate vodene zmije, zaštitnice vode na nebu i na zemlji. Hopiji veruju da postoji nekakav magnetizam između vode i njenih predstava u pesmi i ritualu, tako da ritualno nabrajanje imena izvora proizvodi imitativnu magiju i privlači vodu. Budući i sveti i presudni za život, izvori su, koliko kulturni, toliko i geografski međaši: označavaju rute po kojima su se selili klanovi i određuju dokle dopiru njihova prava.
Za čelnike u Peabody Western Coal Company, kompaniji koja eksploatiše ugalj na Crnoj mesi tek nešto severnije od zemlje Hopija, voda ima drugačije značenje. Kompanija vadi vodu iz akvifera ispod Crne mese, meša je s ugljem pa tu mešavinu kroz cevovod transportuje u Nevadu. Tamo se taj ugalj koristi u termoelektranama iz kojih se strujom snabdevaju Las Vegas, Feniks i južna Kalifornija. Peabody Company je najveći privatni proizvođač uglja na svetu. Deo je britanske Energy Group plc koja je nastala u okviru multinacionalne kompanije Hanson Industries. Rudnik Black-Mesa-Kayenta potroši godišnje preko četiri miliona tona pitke vode iz akvifera za transport mlevenog uglja iz Crne mese.
Izvori iz kojih vodu uzimaju Hopi, naseljeni pedesetak kilometara južnije od rudnika, počeli su da presušuju. Indijanci smatraju da su za to krivi eksploatatori uglja. Kompanija to poriče i nema blagu nameru da promeni nešto u svom radu. Čak su rukovodioci kompanije tvrdili kako vade vodu iz pliće izdani, a sami Indijanci previše izrabljuju svoju izdan i uz to je klima postala sušnija, pa zato izvori presušuju. Zbog modernizacije naselja Hopija i susednih zajednica Navahoa – na primer, u kuće se uvode vodovod i kanalizacija – te se svakako povećala potrošnja vode. Ali klimave su tvrdnje rudarske kompanije da njihova delatnost ne ugrožava vode Hopija. Tu skoro, kompanija je priznala da se služi vodom iz drugih izdani, pa i iz one koja napaja hopijske izvore. Osim toga, izveštaji Američke agencije za geološka istraživanja pokazuju kako se malo zna o hidrologiji tog područja i ne može se pouzdano pokazati kako će crpljenje iz donje izdani uticati na gornju. Njihovi podaci iz 1995. godine pokazuju da bi se kao uzročnik do dve trećine opadanja nivoa vode u izvorima iz te oblasti mogle navesti rudarske delatnosti. U studijama Agencije stoji kao zaključak izjava da će do 2011. godine neki od glavnih hopijskih izvora sasvim presušiti.
Za Hopije su svi ti argumenti o akviferima i hidrologiji nesuvisli. Njima je svaka voda i sveta i svetinja. To da se vadi toliko mnogo vode pa se još ona meša sa ugljem i povrh svega prenosi u Nevadu, čista je uvreda za sva njihova verovanja. Oni smatraju kako je božanstvo Maaso upravo njima dalo da se staraju o svoj zemlji i svim njenim bogatstvima, pa se plaše da će se desiti kataklizma ukoliko zanemare svoje čuvarske dužnosti. Kad se zemlja malo zatrese zbog sleganja tla izazvanog eksploatisanjem ruda, starešine iz plemena Hopi odmah u tome vide znak da su zapostavili svoju duševnu stranu.
Ali njihov položaj je delikatan. Pleme je, uzmu li se u obzir zapadnjački standardi, vrlo siromašno. Oni ostvaruju osamdeset procenata svog prihoda od provizije koju dobiju od kompanije za iskopani ugalj i naknade za trošenje vode. Zato se hopijsko plemensko veće ne buni protiv eksploatacije uglja – a šta bi im vredelo i da se bune. Oni se žale na to što rudnik naprosto fenomenalno traći vodu te zemlje. I američka Agencija za zaštitu životne sredine protivnik je metode transporta koju kompanija primenjuje, ali ko njih šta pita. Situaciju još komplikovanijom čine međuplemenski odnosi: pleme Hopi smatra da pleme Navaho dobija veću naknadu, te je zato naklonjenije rudniku.
Na kraju krajeva, ovde je reč o različitim stavovima prema vodi, prema njenoj važnosti i primerenom korišćenju. Pomenuta situacija nešto je više od rasprave između bogatih i jakih na jednoj strani i siromašnih i nemoćnih na drugoj strani, jer tu postoji kulturna dimenzija – Hopiji s pravom pobožnošću poštuju vode iz prirode. Ukoliko voda nestane iz njihove zemlje, iščileće i njihov kulturni identitet. Istih priča ima još po Severnoj Americi. Indijansko pleme Lumi koje živi na obali države Vašington, tik ispod granice s Kanadom, dugo se bori da osigura za sebe prava nad slatkom vodom reke Nuksak. Jedan im je motiv da sačuvaju kvalitet vode, a drugi da sačuvaju dovoljnu populaciju lososa, jer je ribolov centralni deo njihove kulture. Pomenuću i narod Krik iz zaliva Džejms u Kvebeku. Oni tradicionalno žive od lova u porečju i ugroženi su otkako je tok reke Istman izmenjen zarad izvođenja ogromnog hidroelektričnog projekta u tom zalivu. U svakom slučaju, izgleda da se ozbiljno razilaze potražnja za vodenim resursima u okviru takozvanog razvijenog načina života i potrebe krhkih autohtonih zajednica da se očuva čista voda iz njihovog okruženja i ekosistemi u kojima obitavaju.
Dug put nikuda
Sve i da nije kulturnih razlika, ne bi se lako zagladili konflikti između različitih potrošača vode. Već duže od jednog veka, žedne države na jugozapadu Sjedinjenih Država bore se za prevlast nad vodom svojih reka. Istoričar Donald Vorster sažeto je opisao taj problem:
Američki Zapad je pravo pravcato moderno hidraulično društvo, što znači da se njegov društveni poredak zasniva na intenzivnom, sveobuhvatnom manipulisanju vodom i njenim produktima na jednom sušnom području.
Nema mnogo toliko sušnih područja kao što je Arizona, koja decenijama puca od zavisti na bujnost i bogatstvo države što se prostire između nje i Pacifika. Kaže se da stanovnici Arizone boluju od ljubomore prema Kaliforniji, a zapatili su je razvivši stav da je njihova država samo vrela, suva prepreka izobilju Zapadne obale.
Moćna reka Kolorado, kao kakva linija raseda, krivuda između tih besnih komšija. Ona odnosi vode iz sedam država: osim iz Arizone i Kalifornije, još i iz Kolorada, te Vajominga, Jute, Nju Meksika, i Nevade. U svim tim državama sve više rastu gradovi i sve više žude za vodom te reke, ali su Arizona i Kalifornija najalavije. Ko će je dobiti?
Zapravo, pitanje glasi: koliko vode mogu da izvuku uzvodni potrošači pre nego što onima nizvodno stigne samo tanak mlazić? Arizona i Kalifornija leže u najnizvodnijem američkom delu te reke; odatle ona prelazi u Meksiko i uliva se u Meksički zaliv. Ali ove dve države su najveći potrošači, pa je borba za reku Kolorado uglavnom dvoboj između njih dve.
Ta reka gotovo polovinom svoje dužine protiče kroz Arizonu. Kalifornija je uvek bila politički moćnija i zato je, misle Arizonci, sve bilo onako kako Kalifornija hoće – često uz velike troškove, povremeno uz alarmantne posledice.
Krajem 19. veka na sušnom Zapadu bezvodna zemlja bila je bezvredna. Otuda izreka da će irigacija učiniti da „pustinja procveta“. Na prelasku iz 19. u 20. vek, inženjer Čarls Rokvud, uz novčanu potporu investitora Džordža Čefija, krenuo je da ostvaruje krupnu zamisao: pretvaranje suve doline Solton Sink u Kaliforniji u raskošnu, bujnu rajsku baštu. Izgradio je kanal Alamo i kroz njega skrenuo u dolinu deo protoka Kolorada. Već 1904. godine plodnu zemlju u dolini obrađivalo je preko sedam hiljada farmera. Čefi je predložio da joj promene ime u Imperijalna dolina. Obrazlažući svoj predlog, kazao je: „Voda je kralj. Ovde je njeno kraljevstvo.“
Ali iste godine kanal se napunio muljem i pokidala se poljoprivredna žila kucavica. Špekulanti su silne pare uložili u građenje kanala i ostali su bez sredstava. Zato su odabrali najjeftinije rešenje problema: iskopaće drugi kanal za onoliko para koliko je ostalo. Još su rešili da se kockaju, misleći da će uštedeti, pa su se odvažili na rizični postupak: neće da naprave ustavu za regulisanje protoka. I preračunali su se. Sledećeg proleća je Kolorado dovaljao silnu bujicu i novi kanal se izlio. Tada je dolina Solton zaista postala kraljevstvo vode: unutrašnje more duboko 22 metra, razliveno preko skoro 400 kvadratnih kilometara. Ovo skretanje rečne vode stvorilo je vodopad u rečnom kanalu koji je postepeno počeo da utiskuje svoj put nazad, uzvodno. Vodopad je do 1907. bio visok trideset metara i pretila je opasnost da će zauvek skrenuti donji deo reke. Katastrofu je sprečila kompanija Southern Pacific Railroad; utrošila je tri miliona dolara na podizanje brane na reci.
Ostavimo po strani sve te divlje poduhvate. Glavni fenomen s početka 20. veka bio je rast Kalifornije, države koja je trošila najviše rečne vode, a iz koje se u reku slivalo najmanje vode. Prema američkom zakonu o vodama, važi pravo prvenstva: ko prvi upotrebi vodu za nešto od opšte koristi, automatski stiče pravo da ubuduće troši istu količinu vode. Ukoliko nastane oskudica, prvenstvo imaju oni s najstarijim pravom na vodu. U junu 1922. američki Vrhovni sud doneo je presudu da taj zakon važi i van saveznih granica. Odmah su se države kroz koje protiče Kolorado prepale da će Kalifornija, koja se upravo naglo razvijala, steći pravo prvenstva i tako zaustaviti njihov napredak.
Pred kraj 1922. godine postignut je istorijski sporazum koji je trebalo da odagna zebnju. Po ugovoru, polovina voda Kolorada pripala je državama iz „gornjeg basena“ – Vajomingu, Koloradu, Juti i Nju Meksiku – a druga polovina državama iz „donjeg basena“: Kaliforniji, Arizoni i Nevadi. Tačkom razdvajanja proglašena je oblast Lis Feri u severnoj Arizoni. Arizona, budući sumnjičava prema koristi koju će izvući, potpisala je ugovor, ali ga nije ratifikovala.
Arizonci su se naročito sekirali zbog planova da se podigne brana na pola Kolorada. U principu, to je smišljeno da bi se poštenije podelila voda iz donjeg basena, ali građani Arizone su mislili da će ta brana označiti pobedu Kalifornije, pa će lakše krasti arizonsku vodu. Buknula je burna politička debata, ali ipak je 1930. godine počela gradnja brane. Ime će dobiti po predsedniku Herbertu Huveru, i biće tad najviša brana na svetu. Iz rastuće napetosti umalo nije izbio oružani sukob. Bendžamin Mer, guverner Arizone, poslao je 1934. godine arizonsku Nacionalnu gardu da spreči radove na brani Parker, dalje niz Kolorado. Smatrao je da je to još jedna buduća pretnja po prava Arizone na vodu.
Ali od četrdesetih godina Arizonu su sa svih strana sve više nagonili da ratifikuje Ugovor o reci Kolorado. Arizoni je bio potreban sistem kanala za dopremanje svog dela vode u južni region države, za potrebe i poljoprivrednika i gradova Feniks i Tuson koji su postajali sve veći. Državnim vlastima bilo je jasno da će dobiti podršku za taj projekat ukoliko ratifikuju ugovor, pa se to i dogodilo 1944. godine. Odmah potom krenuo je rad na planovima za Projekat srednje Arizone (Central Arizona Project, CAP).
Namera je bila da se rečne vode skrenu iz akumulacionog jezera Havasu i sprovedu kroz pustinju kanalom dugim oko 700 kilometara. Tako bi se omogućila irigacija i napojila bi se dva najveća grada u Arizoni. Izrada projekta nije mogla da bude privedena kraju dok Arizona ne okonča neprekidnu raspravu s Kalifornijom o svom delu vode iz donjeg basena Kolorada. Tek posle borbe pred Vrhovnim sudom koja je počela 1952. i razvukla se na jedanaest godina, projekat se mrdnuo s mrtve tačke. Lindon Džonson je odobrio sredstva 1968. godine i počela je izgradnja.
Kako je počela gradnja kanala, troškovi su rasli. Godine 1968. bilo je procenjeno da će se utrošiti 832 miliona dolara, a na kraju je ispalo da je potrošena 4,1 milijarda. Taj projekat, uvek izložen kontroverzama, stalno je bio na ivici da sklizne u nagli prekid radova. Pred kraj sedamdesetih godina administracija Džimija Kartera bila se namerila da obustavi gradnju. Dalje komplikacije proistekle su iz planova da se u CAP skupe i vode drugih arizonskih reka. Onda je predloženo da se u svrhu sprečavanja poplava podigne brana na sutoku reka Solt i Verde. Ali pošto bi se tako poplavio rezervat indijanskog plemena Javapi, Karter je stavio veto.
Kako se vrtoglavo uzdizala cena tog kanala, tako je rasla i cena vode koja njime stiže. Postalo je izgledno da ta voda više neće biti ekonomična za narod koji je trebalo da ima vajde od nje, naročito za poljoprivrednike. Kad se voda preobrazi u ekonomsko dobro, izgubi univerzalnu vrednost: svaki izvor postaje tržišna roba i nadmeće se s drugim izvorima. Čak je i u Arizoni koju sunce prži voda iz CAP-a postala skuplja od vode vađene iz akvifera. Ironični obrt desio se 1993. godine, kad je kanal dugačak 540 kilometara napokon stigao do Tusona. Situacija s vodosnabdevanjem u tom gradu odavno je bila krajnje osetljiva. Za razliku od Feniksa, Tuson je skoro sasvim zavisio od podzemnih voda, a taj izvor nije mogao da opsluži grad koji stalno raste. U gradu se trošilo mnogo vode – dnevna potrošnja po stanovniku dostigla je sedamdesetih godina 800 litara – i zato su gradske pumpe presušile 1974. godine. A onda je željno iščekivani CAP stigao – i grdno se nasukao. Putujući kroz oštećene cevi načete korozijom, voda je postala toliko slana i zagađena da bukvalno nije bila za piće. Građani Tusona doneli su odluku da se ta voda ne koristi u domaćinstvima. Posle okončanog dugog i mukotrpnog putešestvija, CAP je otkrio da je neželjen.
Jezivo je i zamisliti na šta mogu izaći sporovi zbog voda Kolorada. Bez obzira na to što se duž reke grade baseni za čuvanje vode, naiđe li poduža suša, sigurno će se ponovo raspiriti ogorčene rasprave između država, jer uopšte nije jasno ko, i pod kakvim uslovima, ima prioritet. Nisu definisana ni prava na vodu indijanskih plemena koja su zavisila od te reke davno pre nego što su formirane države. Uz to, Sjedinjene Države moraju da se dogovore o podeli vode s Meksikom, kroz koji Kolorado teče i gde se uliva u Pacifik. Zbog branâ, reka skoro presuši dok stigne u deltu, a zbog toga su nastale nepopravljive štete u lokalnom ekosistemu.
Sveta voda
Ima li koga da sumnja kako se dugotrajna agonija na Bliskom istoku uglavnom vodi zbog zemlje i kulture? Kad su Ujedinjene nacije 1947. rasekle Palestinu da stvore državu Izrael, krenule su ogromne seobe Palestinaca, pretežno poljoprivrednika. I tako se rodilo neprijateljstvo. I doseljeni Jevreji i pretežno muslimanski Palestinci imaju jednu zajedničku odliku svoje verske i kulturne tradicije: obe strane čvrsto veruju kako je baš njima njihov bog podario Palestinu. Zato se stvorila i zato opstaje pat-pozicija u pregovorima o pravima i granicama.
Ali prošlih decenija izbio je na videlo još jedan snažan faktor: pitanje ko kontroliše vodu. Današnji Izrael upečatljiv je primer onoga što se zbiva kad se zapadnjačke želje i životni stil sukobe s krajnje ograničenim resursima vode. Zbog punjenja bazena i zalivanja vrtova – doseljeni Izraelci su doneli urbana očekivanja, ponikla iz života po evropskim i severnoameričkim gradovima – oskudni vodeni resursi u toj oblasti zapali su u užasno stanje. Priobalne izdani sve su zasoljenije. I zagađene su, a to je rezultat udruženog dejstva slabih zakona te intenzivne poljoprivrede u kojoj se koristi mnogo hemijskih sredstava. Otuda je počela da se javlja dizenterija i učestale su bolesti bubrega.
Za mnoge Izraelce Palestina je divlja pustara koja se mora pobediti modernim poljoprivrednim metodama i intenzivnom irigacijom. Cionistički vođa David Ben Gurion kao da je bukvalno ponovio moto pionira sa Američkog zapada kad je objavio kako mu je ambicija da učini da pustinja procveta. Palestinskim seljacima koji su u toj zemlji živeli vekovima, Palestina je i lepa i plodna – u njoj rađa pšenica i voće i masline. Ipak, i Palestinci u poljoprivredi sve više koriste sintetička hemijska sredstva, pa tako i pesticide (na primer, DDT) zabranjene na Zapadu. Prema izraelskim zakonima, država ima pravo da prisvoji zemlju koja se aktivno ne obrađuje i naseli je. Otuda su arapski poljodelci prestali da ostavljaju njive da se ugare, što im je bila davnašnja praksa, i zemlja je postajala sve neplodnija. Pošto nisu imali alternativu, počeli su da koriste veštačko đubrivo i ostale hemikalije koje u agrikulturi upotrebljavaju zapadnjaci.
Otkako su članovi cionističkog pokreta početkom 20. veka žudnim okom gledali Palestinu da bi na njoj formirali državu, bilo im je jasno da će voda odigrati krucijalnu ulogu. Kad su Ujedinjene nacije 1947. godine dale zeleno svetlo za stvaranje države Izrael, vlada nije gubila vreme. Odmah su krenuli da restrukturiraju izvore vode u regionu. Najvažnije im je bilo da sprovedu vodu sa severa na jug. Na severu je Galilejsko jezero (zvano i jezero Kinaret), koje vodom pune kiše i snegovi što padaju na Golansku visoravan, a na jugu pustinja Negev. Kroz akvadukt Kinaret–Negev, već do osamdesetih godina je iz Galilejskog jezera i jezerske okoline na jug svake godine dostavljano od 420 do 450 miliona kubnih metara vode. Slatkovodno jezero Huleh u Galileji do 1957. godine već je bilo presahlo. U ritovima oko Galilejskog jezera ranije su živeli Arapi, koji su od trske i trava iz močvare pleli korpe. Ritovi su isušeni i danas su uglavnom naseljeni izraelskim Jevrejima – mada je prema podeli iz 1947. godine ta oblast pripala palestinskoj državi. Jezero, čuveno po biblijskoj legendi, postaje sve slanije i uz to, zbog intenzivne eutrofikacije, dvaput godišnje pokrivaju ga slojevi procvalih algi. Sušenje područja Galileje izazvalo je nepovoljne efekte na snabdevanje vodom u okolnim zemljama. Posledice su se osetile u Libanu, Jordanu i Siriji, a u reku Jordan slile su se vode iz slanih izvora.
U regionalnim sukobima zbog vode najeksplozivnija tema je pitanje ko ima prava da koristi vode reke Jordan i njenih pritoka. Ta reka izvire na Golanskoj visoravni, teče na jug do Galilejskog jezera, a odatle i dalje na jug, i uliva se u Mrtvo more. Većim delom svoga toka reka Jordan teče duž granice između Jordana i Izraela, uključujući i okupiranu Zapadnu obalu. Izrael danas na svoju stranu skreće najveći deo njegovog toka. Krajem pedesetih godina država Jordan je rešila da podigne niz brana na pritokama reke Jordan i tako omogući bolje navodnjavanje. Prvo se krenulo u građenje brane na Jarmuku, velikoj pritoci koja izvire u Siriji i teče sirijsko-jordanskom i jordansko-izraelskom granicom. Izrael se na to zabrinuo: hoće li imati ikakva prava na vode te reke, tim pre što Jordan nije davao nikakve garancije. Stoga je Izrael 1964. godine poslao avione da bombarduju gradilište. I tako je i formalno ispaljen prvi metak u arapsko–izraelskom ratu za vodu. Godine 1967, u Šestodnevnom ratu Izrael je zauzeo Golansku visoravan i tako preuzeo gradilište planirane brane. Pošto je istovremeno osvojio i oblast u južnom Libanu gde izvire Jordan, Izrael je stekao kontrolu nad skoro čitavim gornjim tokom te reke. Pošto je od tada Jordancima ograničen pristup vodi, oni, gledano po glavi stanovnika, troše manje vode nego stanovnici ostalih bliskoistočnih zemalja, što iznosi jedva trećinu količine vode koju utroše Jevreji u Izraelu.
Bez obzira na to koliko napreduju mirovni pregovori, pristup vodi još uvek izaziva napetost. Od izrazito sušnog leta 1990. godine često se navodi čuvena izjava jordanskog kralja Huseina da bi Jordan samo zbog vode mogao da krene u rat protiv Izraela. Ipak je učinjen pozitivan pomak: godine 1994. sklopljen je jordansko-izraelski mirovni sporazum. Ali Palestinci se žale da su izraelski zakoni o vodi diskriminatorski, jer jevrejskim Izraelcima omogućuju skoro neograničen pristup, dok drugima ostavljaju jedva dovoljne količine. Palestinski poljodelci plaćaju visoke poreze na vodu koju troše za navodnjavanje.
U gradskim područjima na okupiranoj teritoriji palestinski Arapi troše prosečno sedam puta manje vode od izraelskih Jevreja, a u nekim palestinskim gradovima potrošnja po glavi stanovnika još više padne u letnjoj sezoni. Na zapadnoj obali odavno je ovakva situacija: 1,2 miliona Palestinaca ima pristup samo jednoj četvrtini akvifera u tom regionu, a 100.000 Izraelaca ima neograničen pristup. Ima i tu pomaka nabolje. Svetli primer je izraelsko–palestinski Privremeni sporazum iz 1995. godine. Ali kad se pomisli na buduće nestašice vode, neizvesni su rezultati tih pregovora.
Naravno, žalbe Palestinaca ukazuju na nepravdu u svakom pogledu, ali nju izrazito doživljavaju muslimani, jer voda za njih ima versku konotaciju. Kroz ceo Kuran provlači se motiv vode i njenih ospoljavanja: mora, izvora, kiše, oblaka. Muslimani čvrsto veruju u pročišćujuću snagu vode, i to se već vidi i po obaveznom ritualnom pranju pre molitve. Zato su, prema islamskoj tradiciji sprečavanje pristupa vodi i zagađivanje vode, ozbiljni zločini. Stoga vernici smatraju da izraelske vlasti krše i građanska prava i svete zapovesti. Ne treba posebno isticati kako je sve to navođenje vode na mlin fundamentalistâ.
Još se vode debate o tome koliko je presudna uloga vode u arapsko-izrealskom sukobu. Ima onih koji procenjuju da je to tek samo komplikacija koja će se ukloniti inženjerskim poduhvatima. Spleli su se u tom sukobu istorijski, politički i kulturološki porivi, pa ne može da se proceni koji preteže. U svakom slučaju, iz te situacije izvući ćemo destilat pitanja o vodi koja će, kako im je pisano, postajati sve prominentnija u globalnoj areni. Tu spadaju sporovi zbog vlasništva nad vodom (interni i međudržavni), komplikacije zbog prirasta stanovništva u sušnim oblastima, pripisivanje odgovornosti zbog zagađivanja, sukobljavanje kulturnih stavova u vezi s upotrebom vode, određivanje koliko je važan razvoj a koliko zaštita životne sredine, uspostavljanje prave mere primene tehnoloških rešenja na probleme s vodom. Za sve navedeno nema lakih rešenja, ali je ukazivanje poštovanja vodenim resursima u prirodi esencijalan preduslov.
Smisao vode
U ovoj knjizi mahom sam govorio o tome šta voda jeste i šta ona čini. Zbog neusaglašenih stavova prema korišćenju vodenih resursa, vreme je da se upitamo: šta je smisao vode? Čak i ako naučimo sve o fizici, hemiji, geologiji i biologiji vode, steći ćemo tek delimičnu predstavu o njenom smislu. Insistiranja da se vodi vrati status elementa, za šta se, na primer, zalagao pomenuti Viktor Šauberger (videti stranu 314), po naučnim merilima izgledaju apsurdno. A opet, ma koliko takve ideje bile netačne, pokazuju nam kakav odnos prema vodi leži izvan granica nauke. Ljudima voda jeste elementarna, ona je integralni deo civilizacije, ona je rudimentarna supstanca i ne sme se zanemariti ta dimenzija vode. Ekolozi će se elokventno zalagati za važnost što većeg čuvanja voda u prirodi od zagađenja, ali presudno je da marimo za to. Neki iznose argument da ćemo zaštititi vodu koju nam priroda daruje ukoliko je pretvorimo u robu, odredimo joj ekonomsku vrednost i prilepimo etiketu sa cenom. Možda bi baš tako valjalo postupiti. Samo ako se vodi postavi cena, i to takva da odgovara bar ceni nabavke, ustaliće se navike da je trošimo štedljivo. Međutim, to ne može da bude jedini princip za upravljanje vodom. Kad odredimo koliko nešto košta, onda mu vrednost zauvek postaje relativna. Šta ako se ispostavi da je polucija najekonomičnija opcija? Zar će one koji reše da zagađuju vodu odvratiti strah od novčane kazne? Povrh svega, za vodu, kao za bukvalno svaku robu, važi pravilo: ko može da plati, dobija je; ko ne može, ostaje bez nje.
Sandra Postel odlično pokazuje kakva je mana gledanja na vodu kao na ekonomsko dobro:
Suočavamo se s rizikom […] da će ekonomske funkcije vode nadmašiti njene životodavne funkcije, pa tri stuba održivosti – efikasnost, jednakost i zaštita ekosistema – ne bi bila podjednako važna.
I sve se gotovo svodi na odluku o tome u kakvom svetu želimo da živimo. Samo što ja verujem da je bitno spoznati prirodu supstance o kojoj sam govorio. Ukoliko sam vas ubedio da tu supstancu možemo rastaviti, razdvojiti je na H i O, raskinuti mrežu njenih molekula i pratiti je po čitavoj vasioni, a pritom održati i, nadam se, pojačati poštovanje prema njenom mitskom otelotvorenju – onda sam ispripovedao priču vrednu truda.
Odlomak iz knjige Filipa Bola “Biografija vode” u izdanju Heliksa i Centra za promociju nauke
