Građanski karakter protesta u Srbiji je postao kompromitovan sada neskrivenim stavljanjem opozicije u ulogu predvodnika i glasnogovornika građanskog bunta. No, koga opozicija u Srbiji predstavlja i za čiji glas se zapravo bori?
Širom Srbije se već duže od četiri meseca održavaju protesti u kojima su desetine hiljada ljudi izašle na ulice Beograda i brojnih drugih gradova, izražavajući nezadovoljstvo kako režimom Aleksandra Vučića i vladajuće Srpske napredne stranke, tako i ukupnim političkim stanjem u zemlji. Inicirani od strane koalicije opozicionih političkih partija, tzv. Saveza za Srbiju, ovi protesti, ipak, nisu imali karakter pukih skupova podrške opoziciji – naprotiv, prvi protest organizovan u Beogradu predstavljao je tek varnicu za tinjajuću i raširenu odbojnost prema vladajućem režimu, a spremnost da se nastavi sa uličnim demonstracijama iz subote u subotu pokazala se već nakon druge nedelje beogradskih protesta, kada se opozicija još kolebala da li da sledeći protest sazove narednog vikenda ili narednog meseca. Građanski karakter protesta je, međutim, četiri meseca kasnije kompromitovan sada neskrivenim stavljanjem opozicije u ulogu predvodnika i glasnogovornika građanskog bunta. Koga opozicija u Srbiji predstavlja i za čiji glas se zapravo bori – za utišani i ignorisani „glas naroda“, ili za glas(ove) na nekim budućim izborima?
Talasanje u Srbiji na talasu šire krize
Kada je za osmi decembar prošle godine zakazan prvi u najnovijem talasu protesta u Beogradu i Srbiji – nakon talasa tzv. aprilskih protesta 2017. godine, odnosno protesta Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ 2016. godine – niko, a ponajmanje njegovi organizatori, nije mogao sa sigurnošću da predvidi koliko će ovaj novi talas potrajati i da li će i koliko uopšte narasti. Prvi protest u Beogradu, sazvan pod parolom „Stop krvavim košuljama“, neposredan povod imao je u napadu koji se dve nedelje pre toga odigrao u Kruševcu. Borko Stefanović, predsednik Levice Srbije i jedan od članova koalicije opozicionih partija Savez za Srbiju, napadnut je od najmanje sedmorice muškaraca, pristalica vladajućeg režima, dok se približavao mestu gde je Savez za Srbiju držao prvu u planiranoj seriji tribina u Kruševcu.
Posredan uticaj na proteste, čija je vodeća parola postala „1 od 5 miliona“ – nakon što je Aleksandar Vučić, već po prvom skupu u Beogradu, izjavio da demonstrantima_kinjama neće ispuniti nijedan zahtev, makar ih se skupilo i pet miliona, kao i da mu se opozicija, umesto na ulicama, suprotstavi na izborima – imao je širi talas narodnih kolebanja u regionu i Evropi: od mađarskih protesta protiv novog, „robovskog“ Zakona o radu, preko albanskih studentskih protesta, rumunskih antivladinih protesta, protesta „Pravda za Davida“ u Bosni i Hercegovini, sve do, naravno, protesta „žutih prsluka“ u Francuskoj, koji su uzdrmali čitav kontinent i koji svojom izrazitom borbenošću i naglašeno klasnim karakterom još uvek predstavljaju, ma koliko neodređeno artikulisanu, pretnju kapitalističkom režimu permanentne i sve dublje krize.
Tokom prvih mesec dana protesta „1 od 5 miliona“, broj učesnika_ca se upetostručio – sa oko 4000, koliko ih je bilo na prvom protestu u Beogradu, na oko 20.000 neposredno pred Novu godinu. Imajući u vidu da su protesti tokom 2016. i 2017. godine okupljali najviše 7000–8000 ljudi, prosek od oko 10.000 ljudi tokom prva tri meseca održavanja protesta „1 od 5 miliona“ bio je, za lokalne prilike, prilično visok. Rastući broj učesnika_ca protesta tokom prvih nekoliko nedelja, kao i širenje protesta van Beograda, za beogradsku levicu značili su da iz stanja skeptičnog posmatranja protesta koje organizuje opozicija treba da pređe u akciju.
Tako se organizovani blok Združene akcije (ZA) „Krov nad glavom“ – koalicije organizacija i pojedinaca_ki pokrenute 2017. godine s ciljem sprečavanja sve učestalijih prinudnih iseljenja – pridružio četvrtom i do tada najmnogoljudnijem protestu „1 od 5 miliona“. ZA „Krov nad glavom“ je sa svojim obeležjima učestvovala u dva protesta; nekoliko njenih organizacija-članica potom je nastavilo da protestuje u okviru šireg, kako po sastavu tako i po temama koje je problematizovao, Levog bloka.
Opozicija – organizatori iz senke
Osnovni razlog što se levica nije od samog starta uključila u proteste ležao je u činjenici da iza protesta – uprkos insistiranju organizatora na njihovom „nestranačkom“ i čisto građanskom karakteru, uprkos (prvobitnom) izostanku političara_ki s liste govornika_ca na protestu, te uprkos isticanju u prvi plan navodno politički nezavisnih studenata i studentkinja (koji su, međutim, članovi i članice opozicionih političkih partija) – stoji Savez za Srbiju.
Ova politička koalicija zvanično je oformljena prošlog septembra na inicijativu Dragana Đilasa – nekadašnjeg gradonačelnika Beograda i (takođe nekadašnjeg) visokog funkcionera Demokratske stranke (DS). DS je bila na vlasti sve do 2012. godine, kada je narodno nezadovoljstvo tada još „mladom“ dužničkom krizom i (malo manje mladim) neispunjenim demokratskim obećanjima iz 2000. godine na vlast dovelo režim Srpske napredne stranke (SNS). Uz Đilasa i niz drugih bivših demokrata, koji su po izlasku iz DS-a osnovali sopstvene stranke, te uz ono što je od DS-a danas ostalo, u zasnivanju Saveza za Srbiju učestvovalo je i nekoliko izrazito konzervativnih političkih opcija – među kojima je Srpski pokret Dveri, predvođen Boškom Obradovićem, najuticajnija i najvidljivija.
Ipak, s obzirom na tempo rasta i širenja protesta, a naročito s obzirom na činjenicu da Savez za Srbiju nije stajao iza održavanja protesta u svim gradovima u kojima su bili pokrenuti, moglo se pretpostaviti da većina ljudi koji iz nedelje u nedelju izlaze na ulice nisu primarno motivisani ili privučeni opozicijom, već željom da iskažu nagomilano nezadovoljstvo režimom i svakodnevnim životom u Srbiji. Uvidevši priliku da rad Združene akcije predstave velikom broju ljudi i da ih eventualno uključe u borbu protiv prinudnih iseljenja, organizacije-članice ZA „Krov nad glavom“ najpre su „testirale“ prijem na terenu deljenjem letaka o radu ZA. Dok su leci među učesnicima_ama protesta generalno naišli na dobar prijem, sami organizatori nisu bili radi da omoguće njihovo nesmetano deljenje, pod izgovorom da su protesti „nestranački“.
Sličnu reakciju izazvala je i parola „Stop krvavim radničkim odelima“, kojom je najpre ZA, a nakon nje i Levi blok, istakla činjenicu da niko od predstavnika opozicije nije protestovao povodom čak 53 smrtna slučaja na radnom mestu samo tokom prošle godine. Najviše su, usled deregulacije tržišta rada, stradali radnici na građevini, koje poslodavci često angažuju „na crno“ i ne obezbeđujući im potrebnu opremu za rad. Ova parola zasmetala je nikom drugom do Borku „krvavoj košulji“ Stefanoviću, koji je – naročito s obzirom na to da predvodi stranku koja se zove Levica Srbije – mogao da iskoristi priliku da pokaže solidarnost s radnicima i radnicama; umesto toga, pobunio se što se skreće pažnja s napada kojem je bio izložen.
Potpuna operisanost opozicije od društvene svakodnevice najvećeg broja ljudi u Srbiji ostala je obeležje protesta od njihovog početka do danas. Zahtevi upućeni vlasti, koji su se u nebrojeno navrata menjali, na kraju su se sveli na tri iza kojih danas stoje Savez za Srbiju i drugi opozicioni akteri koji podržavaju proteste. U pitanju su zahtev za uspostavljanjem uslova za fer i slobodne izbore, za smenom rukovodstva RTS-a i RTV-a (javnih medijskih servisa, od kojih prvi ima nacionalnu, a drugi regionalnu frekvenciju), te za novim sastavom REM-a (Regulatornog tela za elektronske medije).
Organizatori protesta tako se fokusiraju na užu političku ravan, suštinski zahtevajući svojih pet minuta na javnom servisu, kao i izbore koji će proći bez prinuda i malverzacija; istovremeno, saglasni su oko toga da bojkotuju parlamentarne izbore ukoliko ovi budu prevremeno sazvani. Ovo bi predstavljalo riskantan potez, budući da, čak i uz bojkot izbora od strane (dela) opozicije, Vučićeva stranka može da računa s pobedom, a „poslušna opozicija“ koja ne podržava proteste sa osvajanjem većeg procenta glasova.
Iako bi bojkot izbora u izvesnoj meri ugrozio legitimitet režima, dok god Vučić poslušno izvršava naloge zajmodavaca iz EU i MMF-a, ne deluje verovatno da će opozicione snage dobiti primat u odnosu na režim u očima – i podršci – spoljnih aktera. S druge strane, primarni fokus opozicije na antipolitiku – teranje kontre Vučiću – a ne na nuđenje alternativnih političkih rešenja ograničava njenu sposobnost da nastavi da mobiliše ljude nezadovoljne režimom.
Ni niska popularnost opozicije ne ide na ruku njenim naporima da se stavi za kormilo buduće, „nove Srbije“. Jedan deo opozicije, ujedno i najveći deo osnivača Saveza za Srbiju, već se pokazao na vlasti: Demokratska stranka bila je noseća snaga neoliberalnog zaokreta od 2000. godine nadalje, na koji se Vučićev režim samo nadovezao i „usavršio“ ga. Drugi deo čine izrazito desničarske opcije, prema kojima većina učesnika_ca protesta i dalje gaji veliko podozrenje.
Dok se opozicija držala u senci organizacije protesta – sve do pred kraj februara, kada je demonstrantima_kinjama simbolično ponuđen na potpisivanje tzv. Sporazum sa narodom – njihova brojnost bila je osetno veća, budući da su ih pobunjeni građan_ke osećali kao „svoje“. Otkako su, međutim, političari počeli da se redovno penju za govornicu, prosečan broj učesnika_ca protesta u Beogradu opao je sa oko 10.000 na oko 7500. Posledice pada broja učesnika_ca bile su još vidljivije u manjim sredinama, naročito tamo gde Savez za Srbiju od samog početka nije igrao vodeću ulogu u organizovanju protesta.
Izuzetak u pogledu brojnosti predstavljao je beogradski protest održan trinaestog aprila, pod parolom „Svi kao jedan“. Ovaj protest najavljivan je kao „dan D“ za Srbiju, a planiran je kao centralni događaj na kome će se okupiti i drugi pobunjeni gradovi. Sa oko 25.000 učesnika_ca u najmnogoljudnijoj fazi, protest „Svi kao jedan“ bio je dosad najveći u aktuelnom talasu protesta.
Ipak, on je poslužio i kao (ponovni) dokaz da opozicija nije sposobna da ponudi viziju protesta kao nezavisnog sredstva društvene borbe. Protest „Svi kao jedan“ je, više nego išta drugo, imao funkciju opozicionog mitinga sa višesatnim govorima čiji je zaključak bio da „dan D“ nije baš „dan D“, nego najava da će taj dan svanuti za godinu-dve, a da bi izbori trebalo da omoguće smenjivost vladajućeg režima. Građanski protest tako je instrumentalizovan za potrebe sabiranja političkih poena pre nego što idealni izborni uslovi budu uspostavljeni.
Levi blok ili desni zaokret
Uporni izostanak socijalnih zahteva sa strane opozicije naglasio je odsustvo jedinog učesnika protesta koji je socijalnu ravan stavljao u prvi plan: Levog bloka. Organizacije-članice Združene akcije koje su želele da blok levičarskih organizacija s protesta pošalje jasnu poruku da opozicija ne predstavlja rešenje za Vučićev režim, i da zahtevi protesta moraju otići dalje od uskog fokusa na izbornu politiku da bi privukli radničku većinu stanovništva i tako neposrednije ugrozili opstanak režima, učestvovale su u protestima ističući četiri zahteva: moratorijum na prinudna iseljenja, obezbeđivanje zaštite na radu, zaustavljanje procesa privatizacija i osiguravanje sigurnog i stabilnog zaposlenja od strane države. Levi blok je predstavljao protestni glas unutar protesta: on je branio njihov građanski karakter i glasno kritikovao i Vučićev režim i sve napadniju privatizaciju građanskog bunta od strane Saveza za Srbiju.
Nevolja s Levim blokom jeste što je ostao relativno izolovan. Pokrenule su ga i održavale relativno skromne organizacije radikalne levice: Marks21, Socijaldemokratska unija, Beogradska omladinska akcija (BOA) – koje kao organizacije-članice učestvuju u radu Združene akcije – te Marksistička organizacija Crveni i deo Levog samita Srbije. Uprkos ustalasanosti u pojedinim sindikatima, jedino se sindikat radnika_ca Pošti Srbije organizovano pridružio beogradskom Levom bloku. Zvanični redari protesta „1 od 5 miliona“ su, pak, iz nedelje u nedelju sve agresivnije suzbijali učešće Levog bloka u protestima. To je kulminiralo kada se Levom bloku u znak podrške pridružila Radnička fronta, hrvatska organizacija radikalne levice, koju su redari „dočekali“ ljotićevskim pozdravom i uzvicima „Ovo je Srbija!“.
Istovremeno, organizacije tzv. građanske levice – u Beogradu predvođene Inicijativom „Ne da(vi)mo Beograd“, koja je sa sličnim lokalnim inicijativama iz drugih gradova Srbije formirala koaliciju pod nazivom Građanski front – na ulicama nisu htele da stanu u jedinstveni blok sa radikalnom levicom, iako učestvuju u velikom broju zajedničkih borbi, od kojih je Združena akcija najsvetliji primer. To je od starta ograničilo domet intervencija radikalne levice: socijalni zahtevi koji su levicu izdvajali u odnosu na zvanično vođstvo protesta automatski su se manje čuli, iako je građanska levica imala priliku da iskoristi naklonjenost učesnika_ca protesta koju uživa (više nego bilo koja druga politička opcija u protestima) za jačanje ideja i borbi koje deli sa radikalnom levicom. Time bi se otvorila vrata i za veću demokratičnost protesta; ovako su, međutim, oni ostali u prvom redu protesti srednjih klasa u Srbiji, nezadovoljnih kako sopstvenim ekonomskim propadanjem, tako i deficitom političke (uključujući i medijsku) kulture.
Da je Levi blok bio snažniji i jedinstveniji, možda bi bio sprečen – a u najmanju ruku bi bio otežan – razvoj protesta koji najviše zabrinjava, a to je postepena normalizacija krajnje desničarskih političkih opcija kao predvodnika novog „građanstva“ u Srbiji. Učešće Dveri i drugih izrazito konzervativnih opcija u Savezu za Srbiju odrazilo se ne samo na politički program Saveza, nego i na politički sadržaj koji se sada nudi sa govornice protesta. Protest „Svi kao jedan“ nije bio samo najmnogobrojniji u aktuelnom talasu, već i najkonzervativniji.
Naime, sada već standardnom dokazivanju da u Savezu za Srbiju sede veći nacionalisti (odnosno, patriote) od Vučića i ostatka SNS-a – što je najočitije u insistiranju na „odbrani Kosova“, iako opozicija generalno izbegava da se bavi geopolitikom – pridružili su se i otvoreni pozivi Srpskoj pravoslavnoj crkvi da stane na stranu opozicije i tako pomogne da „vaskrsne Srbija“, rasističke teorije zavere o migrantima koje Vučić naseljava kako bi zatro srpski narod, te normalizacija ljotićevaca i ljotićevskih saradnika kao moralnih vertikala i nacionalnih uzora. Ćutanje građanske levice, koja sa Dverima kao opozicionom partijom sarađuje na postizanju uslova za slobodne i fer izbore, na ovako izrazito (s)kretanje protesta udesno, nažalost se nadovezuje na ćutanje kojim je ista odbila da se solidariše sa radikalnom levicom onda kada su ne samo verbalni, već i fizički nastraji organizatora protesta doprineli povlačenju Levog bloka.
Da bi se režim prinudio na povlačenje, potrebna je masovna pobuna odozdo, jasno artikulisani socijalni zahtevi koji izražavaju interese većine radnog stanovništva, kao i spremnost na radikalizaciju pobune ukoliko vlast ostane gluva na izlive narodnog nezadovoljstva. A kako aktuelni režim ne bi bio smenjen (ekonomski) podjednako neoliberalnim i (politički) možda još konzervativnijim, pred levicom u Srbiji stoji nekoliko lekcija i zadataka.
Jednu od tih lekcija levica bi trebalo da izvuče iz šireg trenda popularizacije krajnje desnice kao navodne alternative režimu „štednje“, cikličnih kriza i kontinuiranog dužništva u kapitalizmu. Da bi ideje i borbe levice dospele u prvi plan i da bi mogle da podstaknu razvoj radničkog pokreta, kako u Srbiji tako i drugde, solidarnost u njenim sopstvenim redovima ne sme se žrtvovati zarad privremenog o(p)stajanja u zvaničnoj političkoj igri – naročito ne ako se time, u krajnjoj liniji, doprinosi nametanju krajnje desnice kao političkog rešenja. Šira evropska iskustva uče nas da se borba za socijalističku alternativu mora voditi u širokim savezima levice – ali tako da se s desnicom ne prave kompromisi, i tako da radikalno jezgro jedinstvene levice može da nastavi da nudi politiku međunarodne radničke solidarnosti i raskida s kapitalističkom logikom takmičenja za profit kao rešenje za radnu većinu stanovništva.
Učeći se solidarnosti u sopstvenim redovima, levica bi i od opozicije trebalo da nauči da uski izborni zahtevi i podele građana_ki Srbije na „pristojne“ i „nepristojne“, „dostojne“ i „nedostojne“, neće stvoriti uslove za rušenje režima. Činjenica da vlast, koja je nedelju dana nakon opozicionog protesta organizovala sopstveni veliki miting, nije uspela da na njemu prikupi više od 35.000 ljudi – koje je primoravala, potplaćivala i pretila im reperkusijama ukoliko se ne pojave na režimskom protestu – svedoči o tome da Vučićev režim ne uživa iskrenu političku podršku među narodom i da ucenjenu i uniženu radničku klasu koja se nalazi u redovima SNS-ovih glasača ne treba, kao što to radi opozicija, otpisivati kao „ružno lice Srbije“, već joj se obratiti i ohrabriti je na pobunu. Levica ideje već ima, ali nema sebe kao realnu političku snagu koju može da ponudi radničkoj klasi u Srbiji – jačajući sebe, postajaće i sve snažniji i pouzdaniji motor za izgradnju radničkog pokreta i istinski drugačijeg društva.
Autorica: Anja Ilić
