Desnica menja Nemačku. Počelo je izvrtanje vrednosti i oseća se promena paradigme: politički preokret kome se ne nazire kraj. Uspeh Alternative za Nemačku (AfD) nije iznenađenje i nije bio neizbežan, ali druge partije i mediji su stajali sa strane i nemo posmatrali njen uspon.
Sada je kasno: desničarska revolucija je počela. Revolucija? Da, jer AfD želi drugačiju Nemačku i šanse za to su prilično dobre, a tajming odličan.
Na prvoj velikoj konvenciji AfD-a održanoj ovog vikenda u Štutgartu, jedan od dvoje lidera ove partije Jörg Meuthen je izjavio: „Ministar pravde Mass je bar u nečem u pravu: naš partijski program je mapa puta ka drugačijoj Nemačkoj. To je tačno. To je put Nemačke daleko od levičarsko-crveno-zelene šesdesetosmaške zagađene Nemačke, koja nam je svima dojadila“. Mogli bismo da kažemo i „od šesdesetosmaške prljave Nemačke“. Oduševljenje u sali. Standing ovations. Ili na AfD nemačkom: frenetični apaluz. A Meuthen je u AfD-u predstavnik umerenog centra.
Ostale partije i mediji su zakazali. Njihova strategija ublažavanja problema je nestala pred silinom desničarskog gneva. Süddeutsche Zeitung je još u decembru prošle godine pisao: “Partija sa ovakvim programom ne zaslužuje ozbiljno razmatranje”. Ovde je u pitanju ili velika nadmenost ili ogroman nesporazum, jer ne samo što upravo zbog njenog programa treba ozbiljno shvatiti AfD, već to treba i da nas ozbiljno uplaši.
Desničarski populizam nije slučajnost, već neizbežna posledica neoliberalnog, post-demokratskog sistema. Gunđanje nezadovoljnih narasta do urlika pobunjenih. Političar levice Jan Korte objašnjava: “Jedna od najvećih grešaka levice je uverenje da se stanje u društvu mora jako pogoršati pre nego što dođe do buđenja međunarodne solidarnosti. Naprotiv, što je stanje u društvu gore, to su gori resantimani i jača je desnica”. I zaista: ko se boji, taj širi strah. Zato će se razočarati svi koji se uzdaju u razum birača. Na parlamentarnim izborima 2013. Zeleni su izgubili, iako su se zalagali za povećanje poreza na dohodak na 49% na prihode veće od 80.000 godišnje, za uvođenje poreza od 1,5% na imovinu veću od milion evra i za dvostruko povećanje prihoda od poreza na nasledstvo. Ovo bi pogodilo samo 5% najbogatijih ljudi u Nemačkoj. Ali previše nemačkih građana je prihvatilo važnu neoliberalnu mantru: novac je najsigurniji u rukama bogatih.
Sada znamo da u postdemokratiji nema liberalnog puta za ispravljanje teških socijalnih problema. Ostaje samo ne-liberalni put. Svi su napravili previše kompromisa, a novac se globalizuje lakše od ljudi. Socijaldemokratija se našla na dnu i sama je kriva za to. AfD je u Štutgartu pevao odu kapitalu. “Slobodna konkurencija, lična odgovornost, zaštita svojine, sloboda ugovaranja, slobodna tržišta, jasna pravila o odgovornosti”, nabrajao je Meuthen neoliberalne zapovesti, i dodao: “Odbacujemo zahteve za povećanjem poreza”. Uprkos tome, AfD se percipira kao velika narodna partija malog čoveka i oduzima tu titulu socijaldemokratima. Ljudi su takvi, ne odlučuju se uvek za partije od kojih imaju koristi.
Šta za to vreme radi predsednik SPD-a Sigmar Gabriel? Nastavlja po starom. Nekoliko dana posle pobede kandidata ekstremne desnice u prvom krugu predsedničkih izbora u Austriji, Gabriel izjavljuje: “Sada sve demokratske snage treba da se okupe i podrže demokratskog kandidata”. Ovo zvuči kao citat iz nekog davno prošlog vremena. Demokratske snage? Pa zaokret društva ka desnici je proizvod “demokratskih snaga” koje su oslobodili upravo socijaldemokrati.
Ali više nije važno da li će se SPD prenuti iz obamrlosti. Prizori sa konvencije AfD-a u Štutgartu odišu velikim olakšanjem tog dela glasačkog tela: stege su popustile, okovi su pali. AfD je oslobodio nešto što je dugo vremena bilo zarobljeno. Breht u Zadrživom usponu Arturo Uija kaže: “Ne radujete se previše njegovom padu, jer je utroba iz koje je ispuzao još uvek plodna”.
Autor: Jakob Augstein, Spiegel
Preveo: Miroslav Marković, Peščanik
