Svake srede iz štamparije uglednog patriotskog nedeljnika „Marenda“ na ulice grada izlazi novi broj. Taj se događaj uvek proslavlja simboličnom zakuskom koju je ovom prilikom, budući da je Nova godina blizu, trebalo pretvoriti u svečani ručak.
– I koga ćemo u sredu? – upita glavni urednik redom promatrajući sve prisutne za konferencijskim stolom.
Svake srede iz štamparije uglednog patriotskog nedeljnika „Marenda“ na ulice grada izlazi novi broj. Taj se događaj uvek proslavlja simboličnom zakuskom koju je ovom prilikom, budući da je Nova godina blizu, trebalo pretvoriti u svečani ručak.
Nakon 30 godina sankcija i uspešne primene vladinog programa zamene uvoza i oslanjanja na sopstvene snage, Rusijom je zavladala glad. Ozakonjen je kanibalizam. Istina, izbor žrtve – bilo u okviru kolektiva, bilo porodice – sprovodi se glasanjem, jer kako vlast tvrdi, Rusija ne odustaje od principa razvoja demokratskog društva.
– Braćo i sestre – dirljivo poče glavni urednik. – U ovim teškim vremenima kada se ceo zapad ujedinio u želji da naudi Rusiji, moramo se podsetiti naše drevne tradicije žrtvovanja. Biti pojeden od strane svojih bližnjih – ima li ičeg uzvišenijeg! Kolega koji se žrtvuje danas – postaje i ostaje heroj budućih pokolenja. Kako su naši dedovi tvrdo stajali na prvim linijama fronta i svoja tela nesebično izlagali udarima neprijateljske vatre, tako i mi danas moramo biti spremni na to da budemo šnicle, gulaš ili nadev za punjene paprike i sarme naših sugrađana. Dakle, ima li dobrovoljaca? – zainteresovao se on, a onda je dodao. – Prošle nedelje je naš uvaženi kolega, vrsni slovoslagač sebe predložio za faširano meso, međutim, budući da mu je telo do te mere otrovano lošom votkom, njegov predlog je na opštu žalost bio odbijen. Tada, kako se sećate, nikoga nismo pojeli i donošenje ove teške odluke smo odložili za danas.
Naši ideolozi su se postarali da kanibalizam odmah uključe u ideološko-filozofske osnove društva. Međutim, ruski građani su ga i pored toga prilično teško prihvatili. Crkva je bila ta koja se prva usprotivila ovoj državnoj inicijativi, što je u neku ruku i razumljivo: ljudožderstvo se ni u kakvom obliku nije moglo ugurati ni u Stari, ni u Novi zavet, a o deset božjih zapovesti i da ne govorimo. Međutim, snalažljivi ideolozi Kremlja su se setili dohrišćanskih vremena, drevnih vremena kada su se naši preci rado prepuštali kanibalizmu u ritualne svrhe.
Kolektiv „Marende“ je ideološki pripadao Evroazijskom krilu takozvanog političkog spektra Rusije, krilu koje smatra da su svi oblici žrtvovanja – pa i ljudožderstvo – za zdravlje nacije uvek dobrodošli.
– Ima li nekih predloga? – odlučno upita glavni urednik, gledajući značajno u svog zamenika.
Ovaj samo slegnu ramenima, nevešto dajući na znanje da na to pitanje nema odgovor. U to se sa suprotnog kraja stola prope riđi i zdepasti kadrovik:
– Mislim da bi Nina Petrovna bila odličan izbor. Naše kolege iz knjigovodstva ne treba da brinu. Već sam joj našao zamenu. Ko je za?
Punačka Nina Petrovna žustro poskoči sa svog mesta:
– Vi ste potpuno poludeli! Zar ne vidite da je moja gojaznost skroz naskroz nezdrava. Moje rumenilo, moje naoko primamljive obline, sve je to samo rezultat moje neizlečive bolesti – i poče iz tašne užurbano da vadi gomilu već pripremljenih lekarskih uverenja.
– Onda administrator našeg sajta? – nadoveza se kadrovik. Evo, ja ću preuzeti njegov posao.
– Ja imam troje dece! – preblede administrator. – Zabranjeno je jesti građane koji imaju decu! To je čak i podzakonskim aktom regulisano. Uostalom, pogledajte kako izgledam, sama kost i koža.
– Nije loše za supu – promrmlja mlada sekretarica i time privuče pažnju agilnog kadrovika.
– A vi draga moja? Koliko je meni poznato – decu nemate, mladi ste, a što se tela tiče, samo grudi vam teže osam kila žive vage.
Ali tu se umeša glavni urednik:
– Da baš tako – mlada je… I perspektivna; ono najbolje je pred njom. To je naša budućnost.
Očito da je glavni urednik imao još neke planove s njom.
– Hajde da pojedemo kurira Rabinoviča – predloži spoljni saradnik lista, inače oficir u penziji.
Iz mračnog ugla izroni starčić koga niko od prisutnih do tog trenutka nije primećivao:
– Tako znači! Očigledno zato jer sam Jevrejin?! Upozoravam vas drage kolege da je na delu antisemitizam – raspirivanje međunacionalne mržnje; član 282! Molim pripazite – član 282!
Na pominjanje tog člana, celoj Rusiji se dizala kosa na glavi. Po tom članu se sada hapse svi, od seljaka koji je ukrao kokošku do novinara koji je pred nastup nekog od uvaženih ministara slučajno kinuo.
– Smirite se. Niko vas neće ni pipnuti – umorno se mršteći reče glavni urednik.
– Ja sam takođe druge nacionalnosti. Ja sam Pomor – napomenuo je uzgred, za svaki slučaj, njegov šofer.
– Na Pomore se to ne odnosi! Oni nisu nacija. Znamo mi vas! Vi ste obični separatisti! Vas bi prve trebalo pojesti – oglasi se iznenada vodeći novinar kuće, istaknuti patriota.
– Dođi – probaj! I sam znaš da sam do pre par godina u specijalacima služio – ljutito zareža šofer.
– Hajde ljudi, rešavajmo to malo brže. Treba još i recept da usaglasimo – nezadovoljno će Nina Petrovna.
– A ja za policiju moram i izveštaj o dobrovoljnom samoubistvu da sastavim – rezignirano dodade sekretarica.
– Uostalom – gladni smo! – bez okolišanja izjavi rukovodilac političke redakcije. – Priča se da su čak i deputati počeli jedni druge da jedu.
– Ko bi pomislio da oni pored svojih plata gladuju – hmknu sekretarica.
– Po sredi su ideološki razlozi – oštroumno primeti glavni urednik. – Njihovi sporovi se uvek svode na to ko je više privržen predsedniku. I pošto su tu i tamo, s vremena na vreme podržali i poneki štrajk, prvi su pojedeni komunisti.
– Možda bi i mi trebalo tako da postupimo, da i mi primenimo ideološke kriterijume? – glasno poče da razmišlja Nina Petrovna. – Pre neki dan sam pročitala blog našeg fotografa. On, na primer, smatra da u Rusiji nema slobode izražavanja.
– Laž! Moj nalog je bio hakovan. Neko drugi je pisao sve te gadosti o Rusiji, a ne ja – cvileći se branio fotograf koji nikako nije želeo da svoj život završi u loncu restorana društvene ishrane.
Reporteri, kolumnisti, lektori i korektori, svi su histerično tražili i nalazili izlaz iz ove neprijatne situacije. Strah i glad su se uzajamno podsticali, rasli i ubrzavali. Lica naših dobrih sugrađana su sve više ličila na iskežene njuške surovih zveri i oštre kljunove ptica grabljivica. Oči su im gorele, a sve češće se čulo i glasno krčanje creva. Među njima poče da kruži šapat kako je sirovo meso u stvari zdravije od kuvanog. Zašto bi čekali sredu? Neko je već opipavao perorez skriven u svom džepu, neko maramicom brisao viljušku pod stolom…
– Dosta priče! – prolomi se iznenada glas riđeg kadrovika. – Poješćemo čistačicu Mašu. Eno je gde opet iza vrata prisluškuje našu sednicu. Stara spletkašica!
Okretna starica, čuvši šta joj se sprema, u dva skoka se nađe kraj stepenica i brzim koracima poče da silazi ka izlazu.
– Drž’te je! – u jedan glas zaurla ceo kolektiv i svi u gomili, gubeći svaku ljudskost, pojuriše iz kabineta glavnog urednika ne bi li je sustigli.
Marina Strukova, Kasparov.ru, 31.01.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
