Posle Drugog svetskog rata, kretanje stanovništva zadalo je dva teška udarca prirodi Grčke – najpre egzodus iz sela, a zatim invazija na obode ruralnih područja. To je, uz slabu državu i klimatsku krizu, dramu niskog intenziteta sa korisnim šumskim požarima pretvorilo u ovogodišnju paklenu katastrofu.
Posle toplotnih talasa nezapamćenih po dužini trajanja, šumski požari su tokom letnjih meseci uništili više od 100.000 hektara starih borovih šuma. Za njima je ostala garež širom Atike, spržene su oblasti drevne Olimpije i uništene veličanstvene šume na severu Evije – čije su ruralne zajednice izgubile domove, da ne pominjem sredstva za život i pejzaž.
Da bismo razumeli zašto se ovo događa, treba da razmotrimo pravac urbanog i ruralnog razvoja u Grčkoj. Rat i siromaštvo pokrenuli su masovno iseljavanje iz unutrašnjosti od kraja 1940-ih. Seljaci koji nisu migrirali u Nemačku, Kanadu i Australiju, otišli su u Atinu. U kombinaciji sa nemarnim urbanizmom, ovaj iznenadni rast stanovništva pretvorio je šire područje Atine u betonsku džunglu. Potom su, tokom ’60-ih i ’70-ih, ti isti ljudi počeli da sanjaju o delimičnom povratku u prirodu, o letnjikovcu u senci borova blizu Atine i, po mogućstvu, blizu mora.
Tim sitnoburžujskim nastanbama, posejanim širom Atike do ’80-ih, u narednoj deceniji pridružila su se predgrađa srednje klase. Vile i šoping centri postepeno su okupirali područja pod šumom u zaleđu Atine, brzinom koja je odražavala ekonomski rast podstaknut novcem pozajmljenim od evropskih banaka i strukturnim fondovima Unije.
Zvuči kao da smo tražili vraga. Na Mediteranu je vatra prirodni saveznik borovih šuma, jer pomaže u raščišćavanju tla od odumrlih stabala i omogućava mladicama da napreduju. Svakodnevnim korišćenjem šume za drva i primenom taktičkog požara svakog proleća, seljaci su nekada sprečavali da se ta vatra otme kontroli. Avaj, ne samo što su okolnosti prinudile seljake da napuste šume nego, kad su se oni i njihovi potomci vratili kao atomizovani urbaniti da po zapuštenim šumama izgrade svoje vikendice, nisu sa sobom doneli stara znanja i običaje.
Čuveni evropski ekonomski jaz između severa i juga važi i za grčke šume. U Nemačkoj ili Švedskoj, šume su bile podvrgnute intenzivnoj komodifikaciji. Mada je to označilo kraj drevnih šuma i njihovu zamenu suvim zasadima, oranicama ili pašnjacima, bar ruralne oblasti nisu napuštene kao što se to desilo u Grčkoj. U izvesnom smislu, žalosno stanje grčke unutrašnjosti, brza i neregulisana urbanizacija, uz našu mlitavu i korumpiranu državu, odraz su atrofiranog kapitalizma u zemlji.
Grčke vlade su bile svesne neodrživosti našeg modela korišćenja zemlje, još otkako su šumski požari počeli da nam se svete ’70-ih. Duboko u sebi, znali su: zajedno smo izvršili nasilje nad prirodom, a sada je priroda započela svoju sporu i dugoročnu odmazdu. Ubeđeni, međutim, da bi im šanse za reizbor propale ako se usude da kažu biračima da bi možda trebalo da odustanu od svog sna o šumskoj kućici i odbace planove o suburbanizaciji borovih šuma, vlade su izabrale lakši put: krivile su tople vetrove, piromane, lošu sreću, pa čak i ponekog turskog sabotera.
Zajednička odgovornost bila je prva žrtva svakog inferna. Demonska vatrena lopta je 23. jula 2018. u primorskom naselju Mati, severno od Atine, za svega nekoliko minuta odnela 103 života, uključujući i mog prijatelja. Uzrok je bio očigledan iz načina na koji je ovo gusto naselje niklo u ostareloj borovoj šumi, sa uskim puteljcima kojima se od požara ne može pobeći.
Avaj, ni vlada ni opozicija nisu se usudile da priznaju očigledno: da nikad nije ni trebalo da dozvolimo izgradnju tih naselja. Umesto toga, dizali su dreku jedni na druge, igrajući se svaljivanja krivice bez poštovanja za žrtve, društvo, prirodu.
Čak i kada su vlade htele da se oprobaju u modernizaciji, bilo je samo još gore. U pokušaju profesionalizacije vatrogasnih službi 1998, odsek za gašenje požara u rastinju (do tada u okviru šumarstva) raspušten je i pripojen urbanoj protivpožarnoj brigadi. Posledična ekonomija obima imala je svoju cenu: prestanak akcija na raščišćavanju šuma koje je odsek za rastinje nekada preduzimao svake zime i proleća.
U skladu sa prirodnim instinktom gradske birokratije da favorizuje hajtek rešenja i prezire tradicionalne običaje, integrisana protivpožarna brigada praktično se povukla iz šuma i koncentrisala se na strategiju uspostavljanja zaštite oko izgrađenih područja, dok je šumske požare rešavala iz vazduha – avijacijom koja često i ne može da se angažuje zbog nepovoljnih vremenskih prilika.
A onda je, početkom 2010, došlo do neproglašenog bankrota Grčke. Ubrzo se na desetine predstavnika EU i MMF – zloglasne trojke – sjatilo u Atinu da nametnu najsuroviji program štednje na svetu. Svaki budžet je nemilosrdno kresan, uključujući one namenjene zaštiti građana i prirode. Otpušteno je na hiljade doktora i drugog medicinskog osoblja, kao i vatrogasaca. Ukupni budžet vatrogasne službe 2011. smanjen je za 20 odsto.
U proleće 2015, viši službenik vatrogasne brigade rekao mi je da je za elementarnu zaštitu tog leta potrebno bar još 5.000 vatrogasaca. Kao grčki ministar finansija u to vreme, pripremio sam plan da uštedu iz drugih delova budžeta usmerim na ponovno zapošljavanje skromnog broja vatrogasaca i doktora (ukupno 2.000). Kada je čula za to, trojka me je smesta optužila za „odstupanje“ i izdala jasno upozorenje da će, ako budem insistirao, pregovori u Evrogrupi biti prekinuti – što je značilo zatvaranje grčkih banaka.
Od tada, jedino što se stvarno promenilo jeste visina temperatura zbog ubrzanja klimatskog kraha. Vatrene oluje ovog leta bile su potpuno predvidive – kao i nesposobnost naše države za delotvoran odgovor. A šta je sa EU? Da li je poslala desetine svojih službenika da mikromenadžuju događaje na terenu, kao što je to bio slučaj sa nametnutom štednjom? Dok su pojedinačne zemlje, uključujući i postbregzit Britaniju, priskočile Grčkoj u pomoć, institucije EU bile su upadljivo odsutne.
Zastrašujuće pitanje glasi: šta je sledeće? Bauk nove pretnje grčkim šumama kruži nad zemljom: to je plan aktuelne desničarske vlade da obnovu šuma poveri privatnim multinacionalnim kompanijama. U potrazi za lakom lovom, uvaljuju nam brzorastuća, genetski modifikovana stabla koja ne pripadaju Mediteranu i štetna su za našu floru, faunu i tradicionalni pejzaž. Za razliku od strašnih posledica bankrota države po naš narod, za koje se nadamo da će jednog dana uminuti, šteta od ovog napada na naše domaće šume biće nepovratna.
Prevela Milica Jovanović, Peščanik.net
