A tu sasvim nedavno, u našoj Dumi je onako uzgred, između mnogih nebitnih tričarija zazvučala i jedna dosad nepoznata sitnica: zvanično je podignut veo tajne sa stvarnog broja sovjetskih žrtva u Drugom svetskom ratu. I sad: može li se uopšte govoriti o pobedi ako je u ratu poginulo 41 milion i 979 hiljada ljudi?
Dok sam na putu iz Atine za Milano preletao tamne predele gornjeg Epira, setih se kralja Pira, vojskovođe antičkog doba koji se za sva vremena proslavio pobedom nad Rimljanima 279. godine pre n.e. Pira je proslavila ne toliko pobeda zavojevana primenom novog oružja, ratnih slonova za koje Rim do tada nije znao, već reči koje je potom izgovorio. Plutarh nam iz tih drevnih vremena donosi da je kralj nakon svoje pobede rekao: „Još jedna ovakva pobeda i ostaću bez vojske“. Tako je Pirova pobeda za večna vremena postala sinonim za pobedu koja se teško razlikuje od poraza.
Pir je u boju izgubio 15.000 vojnika. A koliko je Rimljana poginulo? Isto toliko – 15.000 ili jedan prema jedan. I to već vekovima ironično odjekuje kao podsmeh pobedi kao takvoj.
Rezultat Staljinove pobede je takođe bio jedan prema jedan, rezultat koji je naš vojskovođa u svojoj čuvenoj zdravici narodu sam objavio. Nije li se ovaj veliki majstor ironije setio Pira kada je rekao da je Sovjetski Savez izgubio 7 miliona ljudi, otprilike isto onoliko koliko je i Nemaca u tom ratu poginulo (nešto preko 6,5 miliona ljudi). Neprijatelju se nikako nije smela dati prilika da se našoj pobedi podsmeva i zato je ovaj tako tesan paritet bio više nego neophodan. Navoditi manji broj nije imalo smisla – niko nam ne bi poverovao. A mi, školarci, taj broj smo s tupavom gordošću i strahom još godinama ponavljali.
Staljinov paritet niko nije smatrao Pirovom pobedom. Pobeda nad Nemcima se od samog početka nazivala „velikom“ i iz godine u godinu je bivala sve veća. Solženjicin je čak sročio i komediju u stihu i nazvao je „Pir pobednika“ (Пир победителей). Stihovi su o ratu i, naravno, antisovjetski. I ako bismo sad pustili mašti na volju (mada teško da je to autoru ikada padalo na pamet) i naslovu dodali još jedno slovo „r“, dobili bismo Пирр победителей,1 Pira Pobednika ili našeg tovariša Staljina.
Što se retorike i ratne sreće tiče, onaj stari Pir i ovaj naš Pir Pobednik imaju dosta toga zajedničkog. Drevni Pir je u ratu primenio novo moćno oružje – ratne slonove. A i mi smo takođe imali do tada nikad viđeno oružje – „kaćušu“. Pir je izgubio više od polovine svojih najvernijih vojnika, a i naš Pir je bezgraničnu trpeljivost svog naroda ironičnom zdravicom pohvalio.
Broj naših građana poginulih u Drugom svetskom ratu Hruščov je podigao na 20 miliona. Hrabar potez, nema šta, ali ni to nije bilo dovoljno da bi se neko setio starog Pira. Sledio je tek tužni uzdah i ništa više. Isuviše malo vremena je prošlo – sećanja na sve užase su bila još isuviše sveža.
Za vreme Brežnjeva su tom broju oprezno dodali još 7 miliona (prilično opasna odluka, ali vlast je mislila da narodnom podvigu ovaj ukras, ovaj „mali dodatak“ može biti samo od koristi) i tada su veliku pobedu počeli da slave poletno i s razmahom. Vreme leči ne samo bolne rane, već i istinom obolela sećanja.
A tu sasvim nedavno, u našoj Dumi je onako uzgred, između mnogih nebitnih tričarija zazvučala i jedna dosad nepoznata sitnica: zvanično je podignut veo tajne sa stvarnog broja sovjetskih žrtva u Drugom svetskom ratu. I sad: može li se uopšte govoriti o pobedi ako je u ratu poginulo 41 milion i 979 hiljada ljudi?
Drevni Pir, đuture sa svojim ratnim slonovima, ispade pravi amater – tek puki paničar. Jedan na jednoga – mo’š misliti. Čudna mi čuda! Naših je u odnosu na Nemce skoro sedam puta više poginulo. Da zaurlaš od nemoći i tuge – da poludiš! Međutim, niko ni da trepne. Kao da je baš tako i trebalo da bude.
Ali zašto je tako mnogo ljudi poginulo? Jesmo li loše ratovali? Loše komandovali? Ili smo to mi, pod komandom našeg Pira Pobednika svojim leševima Nemce prosto zatrpali?
Da li smo možda mogli i drugačije da ih pobedimo? Pa taj nam je neprijatelj još pod rukovodstvom tovariša Lenjina takoreći iz ruke jeo, a ništa manja ljubav cvetala je među nama i tokom Staljinove ere. Ali sad – to nam je što nam je. Nacisti su ušli u Rusiju s planom da bez mnogo ustručavanja raščiste svoje odnose sa starosedelačkim stanovništvom i mi smo prosto morali da ih pobedimo. Drugog izlaza nije bilo.
Pokazalo se da je pobeda našeg Pira Pobednika bila dvostruka. On je pobedio Nemce, ali je u isto vreme ostvario još značajniju pobedu nad sopstvenim stanovništvom. Blizu 42 miliona sakralnih žrtava u ratu i ogroman broj sakralnih žrtava terora. Milioni streljanih, represiranih, od gladi pomrlih ljudi – sve to da bi se rodio novi čovek.
I taj novi čovek se rodio. Pogledajte pažljivo oko sebe i videćete ga kako hoda ulicama vašeg grada. Pogledajte u ogledalo: to je on; laganim klimanjem glave vas pozdravlja i namiguje… U Rusiji je odgojena nova vrsta ljudi, spremnih da ponovo postanu sakralne žrtve nekih novih pobeda. I naše pobede će rasti i rasti – crno-narandžastih georgijevskih tračica ima dovoljno za sve i sva vremena. Zastave pobede će sakriti sve vidljive i nevidljive gadosti, svu sramotu i prljavštinu, jer sakralne žrtve su nova vrsta ljudi. Oni ne liče na one obične ljude koji se rađaju u Evropi i Americi i koji su se eno već pretvorili u đavo će ga znati šta (vidi televiziju). Sakralne žrtve su vrsta koja lako podnosi smrt. Oni su lišeni tog tako gnusnog individualizma koji porađa zapad, a ono malo primeraka koji toga još uvek nisu lišeni, neizostavno će biti kastrirani.
Došla su vremena kada se više ničemu ne treba čuditi, već treba slediti primer 30-ih godina prošlog veka. Tada se niko nije radovao Buharinovim smicalicama: svi su znali da su to tamo nekakve izmišljotine. Tako i danas. Svi oni koji bi sumnjom u našu pobedu hteli da pokažu nesputanu širinu svojih misli i spretnost svog uma u potrazi za istinom, svi oni samo demonstriraju svoju privrženost neprijateljskoj ideologiji. Pobedi je svojstveno da lako otkriva neprijatelje. I zato, intelektualci svih profila – sakrijte se! Zavucite se u mišje rupe i preobratite se. Zapamtite: mi nismo narod. Mi smo nacional-ravnodušne, sebi samima dovoljne i vlasti uvek pokorne sakralne žrtve. Svi ostali su u službi nečastivog. A ispred nas, okrunjen vencem od belih ruža, hodi i traje naš besmrtni Pir Pobednik.
Snob.ru, 08.05.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 16.05.2017.
