Agonija BiH na savesti je Srbije, ako savesti uopšte imamo
Odnos prema ZAVNOBiH-u, odnosno Danu državnosti BiH, nije tek puki odnos prema sada, čini se, davnoj prošlosti. Suštinski, to je odnos prema vizijama moguće rekonstrukcije BiH, njezinog društva i kvaliteta života građana. To je lakmus papir realne svesti o mogućnosti izbavljenja iz bede i egzistencijalne nesigurnosti Srbiji i Hrvatskoj jednako bliske – najbliskije države – čijoj su tragediji Srbija i Hrvatska doprinele, svaka na svoj način.
Nije malo onih koji će ovde reći – šta se nas tiče BiH i njen odnos prema ZAVNOBiH-u, prema davnoj istoriji. I svoju smo partizansku istoriju bagatelisali, i svojom se ne bavimo. Imamo prečih problema. Problemi Srbije i BiH, problemi bagatelisanja partizanske istorije i refleksije toga na aktuelni život i Srbije i BiH, ipak nisu nepovezani, naprotiv. Paradigmatski različit odnos prema ZAVNOBiH-u u BiH itekako se tiče i Srbije i Hrvatske, pre svega Srbije. Njihove su politike i (para)kulture, njihovi su politički ideolozi i verski lideri odlučujuće doprineli ovome što je BiH danas – nesređena država nesrećnih ljudi. Najsiromašnijih u Evropi. Doduše – zbog istog razloga koji je unesrećio i nas ovde i BiH – ni Srbija nije u bog zna kako boljem stanju. Manje-više, slični jad i beda i u BiH i u Srbiji.
Nikakva tobože endemska nacionalna i verska mržnja naroda BiH nije izazvala ono što se ovde manipulativno i konstantno naziva – „građanskim ratom“. Zlo koje je razorilo i unesrećilo BiH u daleko najvećoj meri importovano joj je sa strane. Ponajprije od istočnog, a potom i zapadnog suseda. Nije nevina ni međunarodna zajednica, jer se pasivno odnosila prema tome. Na ovo treba podsetiti, jer je agonija BiH na savesti Srbije, na našoj savesti. Dakako, ako je imamo.
Uprkos primitivnoj kleronacionalističkoj i antikomunističkoj pljuvačini po NOB i partizanskoj epopeji (na svim stranama, ali ne istim intezitetom), ZAVNOBiH je svim narodima BiH – svim građanima – ponudio verovatno najhumaniju viziju u čitavoj njihovoj istoriji. U ambijentu opterećenom istorijom takvom kakva je bila, ZAVNOBiH je u teškim ratnim danima 1943. markirao emancipatorske putokaze za BiH neprolaznih vrednosti. Ma koliko se zadrti kleronacionalisti na svim stranama zbog toga kopistili, na te putokaze treba neprekidno podsećati. Naravno, ako se od BiH hoće izgraditi društvo pristojnog života. Ignorisanje i štaviše izrugivanje ZAVNOBiH-u, svi narodi BiH, svi njezini građani i veroispovesti, neminovno nastavljaju da srljaju u nove katastrofe.
Rušenje temeljnih vrednosti ZAVNOBiH-a brutalno je izvršila srpska (paljanska) politička vrhuška instalirana i vođena iz Beograda. Jesu li svesni tog greha, tog zločina i bede koja je iz toga neminovno proistekla – oni koji se danas u Banja Luci izruguju ZAVNOBiH-u? Jesu li svesni toga njihovi beogradski sponzori? Teško! U Banja Luci toga nisu svesni ni oni na vlasti ni oni koj se predstavljaju opozicijom. Oni ne poštuju i ne obeležavaju ZAVNOBiH, jer ta paradržava niti je mogla biti, niti je stvorena na partizanskim vizijama i etici. Ta je paradržava stvarana i stvorena – znamo kako – na srpskim velikodržavnim projektima, na četništvu i četničkoj ideologiji, i enormnoj pljački. Cena toga za čitavu BiH užasno je visoka. Posebno je visoka – i tek će biti – za tamošnje Srbe. U Beogradu, u Srbiji, toga su svesni tek malobrojni pojedinci koji o tome govore kao o zločinu, zbog čega su izloženi harangi i marginalizaciji.
Ko pak Srbiji i Hrvatskoj zaista želi dobro, njihove javnosti, političke i verske elite, neka podseća na odluke ZAVNOBiH-a, ma koliko se u tim zemljama sa temeljno izvršenom revizije istorije to čini danas besmislenim. Neka ih opominje da se liše licemernog odnosa prema BiH, da se liše kleronacionalističkog paternalizma nad bosanskohercegovačkim Srbima i Hrvatima, da se jednom za svagda liše bolesnih snova o komadanju ove države. Neka maknu maligne pipke od BiH – onaj od Beograda do Banja Luke i onaj od Zagreba do Mostara. Ti kleronacionalistički pipci niti su koga usrećili, niti će usrećiti.
Građanima BiH koji poštuju i vole svoju državu, koji nakon svega kroz šta je BiH prošla teže da je rekonstruišu na vrednostima NOB i odlukama ZAVNOBiH-a – neka su srećni dani koje obeležavaju kao Dan državnosti. Onim drugima – zatrovanim nacionalizmom i verskim fanatizmom, izmanipulisanim da sreću vide samo u nacionalnim i verskim getima – neka je bog na pomoći. Ako im i on može pomoći.
